Јанко Јелић: Лов на покојника

Пише: Јанко Јелић

О покојнику све најљепше, вели пословица. Ваљда се у тој пословици мисли само на причу, ваљда се мисли на то да не би ваљало за мртвијем псовати и лајати већ га пустити „оном тамо“ суду, а за себе, ако се има, сачувати понеко лијепо сјећање на почившега.

Међутим, ми ту пословицу и нијесмо разумјели баш тако. Ми смо у њеној примјени отишли толико далеко да покојнику не дамо да умре, да и поред неспорне чињенице да он нема ниједну виталну функцију, да је ледан ко лед ледени, да је почео да се „чује“, да је, брате, мртав, најмртвији, ми одбијамо да признамо његову смрт и одбијамо да га сахранимо.

Чак и ако се десило да је нека будала бацила коју лопату земље по покојниковом тијелу, ми смо се латили и крампа и лопате да ту земљу раскопамо и да разним хемикалијама прекинемо процес природног труљења. То је једини посао који радимо, откопавамо, ексхумирамо и вадимо бивше убјеђујући сопствену дјецу, себе, па и мртве и глуве меите да су живи. То је наш ужасни допринос општем васкрсењу.
Овако би се могао описати наш јадни однос према времену и систему наших очева и дједова које уопштено, а понекад и погрешно, називамо доба комунизма.

Црногорска власт је, осим најпримитивније отимачине свега што није било за небо свезано, успјела да схвати још само једно, а то је да овдашњи пук није и неће моћи да се идентификује са евроатланским бућкуришом од кога су склепали овдашњу државу и да је потребан неки дебели идеолошки подупирач којим ће бити потпомогнута и како тако утврђена владајућа национална и идеолошка догма без смисла и садржаја.

Дуго су домаћи властодршци лутали тражећи довољно чврсту и довољно закићену идеолошку соу којом ће подупријети државну грађевину. Набацивано је ту свакаквог материјала, од латинске Дукље до балтичке Литваније, а све у циљу доказивања како становништво којим владају нема никакве везе са Србима, а богами ни с осталим словенским свијетом. Ипак, колико год да су били упорни и слијепи за истину, демантовала их је комплетна историја Црне Горе, а тек како их је нокаутирала књижевност, сувишно је набрајати. Зато су наши главари и њихови помагачи, дежурни врачеви, паметари и остале званичне блесине које неко зове и елитом, одлучили да се врате најближој историји, комунизму, социјализму, револуцији, Народно-ослободилачком рату и, наравно, подјелама које су цвјетале у вези са поменутим категоријама међу овим слуђеним народом и међу његовим аветним главешинама.

Зовите ме црвена

Идентификација је, на крају, битна ствар и за саме владаре, предсједнике, министре, директоре, чиновнике, новинаре, посланике, па су поменути и кренули да прво себе идентификују са временом и вриједностима друге половине двадесетог вијека не би ли доказали себи и нама како су баш они носиоци идеја тога времена и потпуно легитимни наследници тадашње власти, па самим тим и неко ко има право да нас у недоглед јаше и малтретира.

И са позиције локалног разбојника и рекеташа су кренули у поход нове идентификације и легитимисања народа и земље којима на нашу али и сопствену несрећу владају. Илустративно се сјетити усклика једне симпатичне даме која је ни крива ни дужна народни посланик и која је са политичке бине владајуће партије прије пар година викнула:
„Зовите ме ЦРВЕНА!“
То је збиља била и званична објава заузимања политичког и идејног курса псеудореволуционарне и квазикомунистичке шизофреније. У том новом курсу је било могуће помијешати комунистичке тековине са свим оним против чега су се носиоци тих истих тековина борили. Симболично су на исти трг у Никшићу стављени краљ Црне Горе и заклети противник монархије и фестивал идеолошке шизофреније је отворен.

На том фестивалу се може видјети да су здружени комунисти партизани са комитима Крста Поповића, без обзира на чињеницу што је поменути, историјски прилично маргиналан лик, од комунистичких власти званично проглашен за сарадника окупатора и народног непријатеља и као такав ликвидиран од тих истих партизана.

Може се јасно уочити да данашњи „синови револуције“ егзалтирани падају у транс док слушају химну извјесног Дрљевића, такође маргиналца, кога су опет комунистичке власти прогласиле за квислинга, издајника и приде врло изопаченог ратног злочинца, за шта, буди речено, постоји гомила доказа.

Не смета ни то, напротив, што је у нашој „црвеној“ држави на њеној црвеној застави постављен грб двоглавог орла са скиптром, жезлом и са круном што је типичан примјер монархистичког симбола нама званично мрске и непријатељске Византије. Потпуно је у реду и гротескна и постмодерна слика да прије неки дан на некаквој државној прослави умјесто малишана пионирске капе и мараме носе некакви несрећни ђедови и бабе, док се истог тог дана у Никшићу слави БИВШИ ДАН ФАБРИКЕ!!!

На све то СУБНОР, неумрли и неуништиви савез давно умрлих бораца давно пресахле и обесмишљене борбе, креће у нову офанзиву на потоње оазе здравог мозга и на остатке буџета. А као круна свега тога стоји нови-стари споменик Брозу у Подгорици код кога свако мало трче млади и амбициозни политичари и чиновници да би били увјерени да ни они ни њихова политичка генерација нијесу тиква без коријена, већ да имају на кога да се угледају и на кога да се позову и да кажу да су баш они синови највећег сина наших народа и народности, а логично је да највећи рађа само највеће. Ово је збиља гријех назвати лудилом или безобразлуком. Ово је нека виша и досад непозната категорија патологије. Та виша и непозната патолошка доза би требало да буде и главна одредница идентитета невољника који су се ни криви ни дужни родили и по несрећи задржали на територији којом владају горе поменути „синови револуције“.

Пред те невољнике (међу којима је и моја маленкост) се постављају питања и императив идентификације са новоствореним државним и националним конструктом званим Црна Гора. И, отприлике, мјера те идентификације је стала у мјеру слагања и сагласја са будалчинама, безумницима и бестидним лашчинама из „елитних“ редова. Односно, ако данас имате недоумице и извјесне замјерке у вези са именованим конструктом ви сте издајник, непријатељ, реметилачки фактор, ретроградна снага, заостали и неписмени ћутук, или, можда још нешто горе, Србин. За тога и таквога следе питања директно са врха:
„Како можеш да не навијаш за своју државу? Како можеш да је не волиш? Како то да се не клањаш њеним симболима? Како то за њу не би погинуо кад је она директни наследник и чувар свијетлих традиција и носилац борбе за правду, једнакост, истину… и ко зна још шта томе слично и компатибилно?“

Држава и њена „елита“

Питање је у потпуном складу са организацијом државе и са њеном „елитом“, дакле, тандара-мандара. Па, ево мало и одговора на ова посве глупа питања. Идентитет свакога човјека је тежња ка добру, ка напретку, ка продужењу живота. Зато се било лако и ласно идентификовати са државом у којој је моја маленкост рођена. Лако је било бити и Титов пионир јер је тај исти Тито могао да ти понуди слику страдалника и хероја са Козаре, Неретве и Сутјеске.

Тај исти преварант је могао да ти понуди слику разних рудника, комбината, жељезара, фабрика, камиона, авиона, и то све домаће производње. Слику и прилику разних професора, научника, проналазача, умјетника… А тек спортиста… А тек књижевника и музичара… А тек глумаца и филмаџија… Одиста се није било тешко идентификовати са неспорним подвизима и добрима и са људима који су носили и те подвиге и та добра. Још је било лакше тадашњим властима сопствене мане сакрити иза тих добара и таквих људи. Управо сав живот из тога времена се може свести на идентификацију са људима који су стварали, свакога дана ишли напријед, откривали, испитивали, нудили, производили. Лако се било идентификовати са слободом и са војском која чува ту слободу, такве ствари се у свијету дебело плаћају.

Са таквим амбијентом и таквом заједницом су се идентификовали и они који нијесу били дио нашег „башибозука“, чак и они који су се званично изјашњавали као противници и непријатељи и тог система и те државе. Колико је било лако тада рећи и пожељети да си дио те заједнице данас је бар дупло теже себе поистовјетити са овом накарадом од система у коме живимо који нема ништа ни налик ономе са којим се поистовјећује.

Колико год да су нам испрани мозгови, још увијек не преваљујемо преко уста да нам је сан да будемо лупежи, шпијуни, јајаре, лажови и олош. Чак и кад смо збиља нешто од наведеног стидимо се и то не само због тога што смо фукара већ због тога што смо данас екстремно јалови, људи који нит шта раде нити чему теже. А јаловост је прва и доминантна карактеристика власти и свега владајућег у Црној Гори. У овој нашој „држави“ се одавно не прави ни шиљак за опанак, ни конац у иглу се не уврази, и потоња везитка је претопљена, а све што ваља је продато, издато и под хипотеком.

Збиља су дудуци и лицемјери сви који у таквој једној земљи очекују институционалну правду. Нема правде за оне који су постали дио хипотеке или кредитне рате, посебно за нас који смо знали да ћемо то постати, а ћутали смо и аминовали. У овој „нашој држави“ је све реда ради, све у част протокола, а за корист окупатора и његових локалних промотера који се представљају вођама.

Зато нам је пречи Међународни дан борбе за права паса луталица него било шта што се тиче обичног и нормалног човјека. Баш зато што и обичност и нормалност код нас треба да нестану и да се званично забране као нешто најназадније и најопасније. Зато је данас и званично и незванично више од пола територије овог вилајета једна обична пустолина из које бјежи све што побјећи може. За доказ нам није потребно много ријечи, довољно је проћи селима и варошима сјевера Црне Горе.

Срамота, превара, лаж и застиђе

Ко има храбрости нек упали камеру, коме није одвратно нека избаци на друштвене мреже. Живот се гаси, а све што постоји је јаловост и привид. Нема ту ничег ни државног ни државничког ни чојског. Срамота, превара, лаж и застиђе. Једној од сјеверних општина Црне Горе власти упорно причају да ће јој бити боље кад буде потопљена и у очај падају што се тај „напредни“ потоп одложио.

Има ли жешће и ужасније кампање коју је једна власт провела над сопственим лојалним поданицима и има ли убједљивијег доказа да носиоце те власти, а прије њихове чанколизе из „интелектуалних“ кругова, заслужне и задригле идеологе, треба на улици једноставно пљунути.

Грехота је од њихове незнавене дјеце што се по очевима и мајкама морају казивати. За ту дјецу је живот баш суров и нека им Бог подари добро које им очеви и мајке нијесу стекли ни по овдашњим законима заслужили. Нека ми буде опроштено, моја једина идентификација са овом „државом“ је опстала у саосјећању са младим људима који нијесу криви за родитељско поганство. Толико ми је ваљда и званично дозвољено. За више немам ни снаге ни памети. Ето им га тамо, њима и ђаволу! И, наравно, СУБНОР-у који би требало да остане једини званични становник Црне Горе кад нам сва омладина утече, а решто становништва помре. Биједа је једина ријеч која такво стање може да наговијести.
То и такво застиђе, које себе назива влашћу, се ријешило да данас направи и корак даље у сопственом суноврату. Ријешило је да до краја глуми свој квазикомунизам и некакву озакоњену „секуларност“ по „европским“ стандардима прописујући Закон о слободи вјероисповјести…

Ето, ми нијесмо досад били слободни у тој вјери, па ће они да нас ослободе да вјерујемо. А ослободиће нас тако што ће да нам отму мјесто гдје ту вјеру исповиједамо. Да нам узму и тај кутак приватности, да нас исконтролишу играмо ли се лијепо. А и да виде има ли ту нешто што није свезано за небеса или бар нешто што није најбоље причвршћено. И, наравно, да из цркве протјерају оне којима је у њој мјесто да би у њу угнали оне којима мјеста нема нигдје гдје се окупља поштен свијет.

И заиста су лицемјерни и сви они који се данас чуде томе принципу јер је то већ дугогодишња озакоњена и врло успјешна пракса владања. Тако нам је прво било у предузећима, па у општинама, па у министарствима, па у разним службама, па у школама. Мјесто директора лупеж, мјесто инжињера псеудоправник исто лупеж, мјесто учитеља аветиња…

Сад на мјесто епископа нека протува из ријалитија, мјесто попа распоп, а мјесто вјерника гласач и сиња кукавица без слободе и знања, човјек кога су убиједили да га је неко окупирао 1918. и који не види да је једини чувар и баштиник тог несрећног и толико „обнављаног“, а политички извиканог и профаног, црногорског идентитета управо та Српска православна црква. И сад кажем и понављам, једина која данас чува Црногорце од самоубиства и нестајања је ова и оваква црква, српска да српскија бити не може.
Међутим, свака мука коју живимо бар пола је смјештена и утемељена у нама самима. Има један виц о два брата криминалца који су после неке неуспјешне пљачке ухапшени и осуђени на затвор. Кад су родитељи дошли да их у затвору обиђу оба брата су узвикнула:
„Фино сте нас васпитали!“
Родитељи су након тога помрли, а браћа изашла из затвора и наставила да се баве пљачкањем и осталим разбојништвима. Кад год би им „посао“ пропао и кад би дошли у опасност од полиције и закона браћа би отрчала до породичне гробнице и поновила:
„Фино сте нас васпитали!“
У овом вицу би се могао препознати и однос неких званичних и незваничних паметара и ауторитета из редова мог српског народа у Црној Гори, али и шире, према комунизму и комунистичком добу. Збиља, кад их понекад чујем или прочитам, запањим се пред плиткошћу коју показују и онда ми и није чудо што смо као народ ту гдје јесмо и што нам је овако како нам је. Често ћемо чути и себе како завапимо:
„Све је ово последица комунизма!“
Ма, немојте. А да ли је и комунизам био некаква последица? А да ли је и прије њега нешто било последица нечега? Па прије те последице још нека последица опет неке последичне последице и узроковога узрока!? Нема ничега на свијету што се не може довести у узрочно последичну везу са нечим претходним или будућим. Све има везе са свим, али та веза паметном и радном свијету служи за наук, за мудрост, а нама служи за правдање, вајкање и спекулисање до изнемоглости о томе шта би било кад би било и да је било, али, ето, није се десило.
Не желим да будем бранилац тог давно прошлог система, али имам потребу да се запитам шта је то мени крив мој отац који се упокојио прије 15 година. Не спорим да је комунизам гонио многе праведнике, један од њих је био и мој родитељ. Не спорим и да је под њим посебно тешко страдала наша црква, али ако бих о томе сваки дан причао могао бих да одем до тога да за кривца нађем и неког далеког краља, па неког византијског цара, па и неког светитеља. Сви би могли да ми буду криви само ја никад крив не бих био. Извините, али то би било баш идиотски. То би била, као што и јесте, недораслост и неспремност да се изашта преузме одговорност.

Ми који свакога дана трубимо о томе како нас је комунизам обназадио могли би да прво завиримо у биографије сопствених родитеља, ђедова, рођака, драгих комшија. Неће бити да у њима нећемо наћи ниједног комунисту. Имамо их тушта и тма и то не зато што су они вјеровали у Броза, Стаљина и свјетску револуцију (мада је било и таквих), већ зато што је то била мода и доктрина једнога времена, таман као што је то данас евроунијатска прича. Просто, многи од њих за боље нијесу ни знали, ту им је била сва истина.

И све да су ти људи били наопаки и најгори то опет не брише чињеницу да су они били наши и да смо ми њихови. И ако се не можемо идентификовати са њиховим политичким идеалима, или са њиховим дјелима, са њиховим именима и презименима морамо. Једном ријечју, комунисти нијесу били самоникла овоземаљска појава или неки ванземаљци, већ смо то били ми и наши најближи. Мој отац је могао бити и лупеж и убица, али то не мијења чињеницу да ми је отац. Ја ћу његов гријех искупити једино ако покушам да будем бољи од њега. И запитајмо се шта то нама паметнима смета да будемо бољи од њих, поготову нама који сад наводно знамо и видимо више и унапријед и уназад. Или можда не знамо ништа ни боље ни више од свих оних давно почивших партијских кадрова против којих данас водимо неки бесмислени рат, осим да се идентификујемо са некаквом борбом против нечега чега одавно нема.

Сметају ли нам то покојни комунисти да се данас као народ објединимо?

Сметају ли нам то покојни комунисти да се данас као народ објединимо? Свака заједница на свијету која је угрожена по природи се обједињује и скупља снагу и памет да би се сачувала, само смо ми фрагментирани и расијани на свим нивоима, политичким, интелектуалним, умјетничким. Свака угрожена заједница међу собом тражи неку нову младу снагу да би се бранила, само смо ми народ пензионера, стараца, заслужних, одликованих, сујетних… Још само да оснујемо и неки наш ововремени СУБНОР и нећемо се много разликовати од самозванаца који би да нас истријебе. Јесу ли и зато криви комунисти?

Сметају ли нам они и да примијетимо да је напад на цркву врло добро и дуго времена припреман тако што је знак за његово извођење дошао у тренутку кад су све српске политичке и националне снаге потпуно разбијене. Тренутку кад је политичка опозиција најшароликија и најпосвађанија, најсмијешнија и најнеозбиљнија икад, а сав њен шарениш и неозбиљност се управо утемељио на одавно бесмисленим и превазиђеним идеолошким разликама и на нашој неспособности да тај бесмисао признамо.

Тренутку кад је наше једино прибјежиште управо црква и кад је то једино мјесто гдје смо иоле јединствени. Тренутку кад ми у цркву не идемо да бисмо се молили већ да би се сакрили и спасили. Тренутку кад ми не бранимо њу већ кад очекујемо очајнички да она брани нас. Даће Бог да збиља тако буде и можда су овај тренутак и његово искушење управо за нас добри да схватимо колико нам је потребно да се ујединимо јер ће ова борба да потраје, а да смо имали икакву слогу данас не би било ни ових проблема ни овог закона. Не би нам требало да пријетимо самоспаљивањем и нападом на ко зна чије куће. Јесу ли нам комунисти криви што не смијемо да се запитамо зашто ни у једном тренутку наше најближе историје баш ми Срби, угњетавани, презрени и потцијењени нијесмо могли да успоставимо ни обрисе такве једне слоге и јединства? Можда неко мисли да јесу, а ја мислим да је то тумачење инфантилно или безобразно.
Све у свему, заиста нам се не пише добро ако не схватимо да је комунизам умро и да га нико више не може оживјети, па ни ова власт која се толико труди. Не пише нам се добро ако не схватимо да једнаке везе са комунизмом данас имамо ја и било који државни функционер, само родбинске. Комунизам је нестао, покојник је и то одавно, а ми се не можемо и не смијемо окупљати око његове сјени било да смо му били наклоњени или да смо му били противни. Све је то било и бивше, мртво и оставимо га нек почива у историји. Морамо престати да водимо ретроактивни рат против њега јер га једноставно не можемо добити, недостаје нам противник. Наш противник је нека попуно друга категорија и покушајмо њу бар да дефинишемо. Почеци сваке успјешне борбе налазе се у искрености и у спремности да се прихвате чињенице. Остало је замајавање, празна прича и свјесна или несвјесна обмана, самообмана и превара у којој нам је очигледно лакше да живимо и будемо паметни. Ако тако наставимо нас неће имати ко ни да се одрекне, нити да нас оплакује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: