Ја, кандидат?

Јуче, рано ујутру (рецимо, око седам и петнаест), огласи се звоно на вратима, од шпорета на коме се кувала (обична) кафа, скочим и бечнем кроз шпијунку, кад тамо, главом и брадом и трупом и наочарима, дојучерашњи старјешина улаза, Страшимир Итд., отворим и питам шта треба, он љубазно одговара: Да ли бисте, у догледно вријеме, размотрили предлог моје супруге и моје маленкости, и кандидовали се за новог старјешину нашег велеугледног улаза А1, јер мени, знате, истекао други мандат а на трећи немам права (и, како дознајем, Макрон у Француском Парламенту поручио да политичари убудуће више неће моћи запошљавати своје ближње и рођаке, тетке, ујне, пашенога а нарочито не сестрића, и нисам сигуран односили се то и на нас који сигурним кораком газимо евроатланским стазама…), поручују они из градске управе.

Гледам га за тренутак. Јесте, то је дојучерашњи старјешина Страшимир Итд. Размишљам о предлогу, одлазим до шпорета да закувам кафу. Размишљам и даље: сриједа ујутру, старјешина, Страшимир, кандидатура, чему све то ког ђавола?! Одговарам: зар ја? Страшимир: Па ви сте угледан станар (тј., подстанар), године гарантују да се зрео човјек, уз то поштујете све обавезе овог улаза – не дижете буку ниокочега од 12 до 17h, уредно плаћате комуналије, а за последње прошлогодишње кречење улаза приложили сте пуних четранаест евра, што је гест за примјер.

Тајац.

Зашто не 1): јебаји га сад, нисам посвећеник као Вучић, ни млад као Бечић, ни тип прикривеног легалисте као Криптокапић Ранко.