Ja i slika voljenoga lika

Piše: Mišo Vujović

Bife “Ljuboten”, preko puta Studentskog doma Karaburma. Godina 1985-a, maj, mesec mladosti i štafete. On je još svetlost u biću mase.

Kunu se u njega k’o Crnogorci u Sv. Vasilija, ali mu mangupi iz njegovih redova uveliko krčme zaostavštinu, ideološku i teritorijalnu. Jednojajčani blizanci, bratstvo i jedinstvo, već se gledaju popreko.

Tita su jedino Srbi voleli, strasno i bolno – do srži. Naravno, ne odvajam Crnogorce, bez obzira što su sebe od svega odvojili. Voleli su ga kao zlostavljana deca surove roditelje. Bili su njime opijeni do delirijuma. U antologijama udvoričke proze i poezije srpski pesnici i pisci su bez konkurencije. To ogledalo sopstvenog poniženja bilo je više isflekano od izbalavljenih slika vrhovnog komandanta. U Crnoj Gori i danas ako digneš trepavicu protiv Tita neki melahonlični nasilnik će to doživeti kao ličnu uvredu. Tada je i pomisao sankcionisana. Mrtva je trka između današnjih baštinika dukljanstva i perjanica srpstva u ljubavi prema njemu. Sve sami Titovi pioniri, čast izuzecima. Ima ih, ali su malo skrajnuti, zbog nedostatka dodvoričkog probijanja u raznim pozama.

Tih godina na Kosmetu je već uveliko čizma održavala poredak. Pre takozvane kontrarevolucije, vezali su mu po Prištini sliku psima za repove.

U sastavu Saveznog SUP-a, pripadnici slovenačke milicije, po direktivi svog političkog rukovodstva, sprovode najrepresivnije mere prema šiptarima. Tuku ih na svakom koraku. Revolt Albanaca eskaliraće na Srbe na Kosovu i Metohiji. Slovenci su računali da efekat gneva na Kosmetu izazove snažnu eksploziju, koja će ih, bez gubitaka, odvojiti od ostatka SFRJ. Kosovo je i planirano kao detonator miniranja zajedničke države. Međutim, fitilj je, ipak, zapaljen u Sloveniji, da bi dogoreo tamo gde je tinjao sve vreme.

Godinu i kusur pre te 1985-e, u mojoj jedinici, u kasarni “Maršal Tito” u Skoplju, Ali Rizvani, regrut iz Kačanika, odbija naređenje da čisti krug pljunuvši na Brozovu sliku, nasrćući na desetara povicima:

“Kosova republjik! Živeo Enver Hodža, vrhovni komandant!”
Smirio ga je desetar Boža, bokser iz Srema, jednim uspavljujućim krošeom. Ovaj terapeutski postupak, tog crnomanjastog, nabijenog velteraša koštaće nekoliko meseci vojnog i ostatak kazne civilnog zatvora. Šalili smo se da ima olakšavajuću okolnost što se apsana nalazi u blizini kuće u Sremskoj Mitrovici. Na straži su nama delili bojevu, njima manevarsku municiju.

“Popio” sam raport i dva prekoredna požarstva samo što sam kapetana Kalimera, Makedonca sa čudnom mešavinom raznih jezika i dijalekata, pitao koji će nam k… na straži ako i njih treba da stražarimo.

Jednog jutra, u osvit, požarni je u klozetu pronašao Titovu sliku. Probudila nas je vriska i galama. U prvi mah, po intenzitetu dramatičnosti, pomislili smo da se neka iz drugog – šupljeg bataljona, prve generacije žena vojnika, porodila i ostavila dete u klozetu.

Postrojili su nas u gaćama. Stigao je dežurni oficir. Neki bledunjavi i preplašeni kapetančić, vidno potrešen “subverzivnim aktivnostima” za vreme njegovog dežurstva.
“Bio je mrak, druže kapetane. Taman sam izvadio da pišam i ugledao oći i šapku. Ukoćio sam se”, drhtao je požarni, Ciganin iz Vlasotinca, ponavljajući da se uzdržao i da nijedna kap nije pala na voljenog komandanta.

“Ma, išao je da ga baci u nesvest!”, kleberio se meni na uvo Čkalja iz Kladova.
“Kako znaš?”, pitao sam.
“Kaže, bio je ukočen, a “Čik” mu je štekovan u stolu!”
Nastao je opšti haos, postrojavanja, isleđivanja, osumnjičeni, širi krug, uži izbor – k’o na prijemnom.
“Olakšavajuća okolnost na našata četa je što je razvodnik Demirović imao dobri refleksi i slika je ostala suva. Ali to je, ipak, diverzija protiv lik i delo na drug Tito!”, govori uzbuđeno kapetan Ilijevski, zvani Kalimero.
“Mog’o je Rajica, dugačak k’o roda, pospan da uđe na veliku nuždu”, šapuće Čkalja, poluglasno. Nastaje smeh.
“ Š’o se kezaš, majmune?”, besno će Kalimero.

Sreća je bila što su na drugom delu kapije nabasali na neko sakriveno oružje i slika svetlog lika je pala u zaborav, ali je nekoliko nas upoznalo bezbednjaka Momčilovića. Hladnog ko durmitorski oblutak. Po svemu sudeći, par šiptara iz Drugog voda naše čete lično je poslao u prevremenu “prekomandu”.

Pukovnik Vukosav je hteo svima da razreže po 30 dana pritvora, ali ga je potpukovnik Raduški malo omekšao. Raduški je, kasnije, ni kriv ni dužan, popio robiju za izdaju u Varaždinskom korpusu. Na kraju je sve palo u vodu, ali tortura i linč kroz koji je prošao teško da su naplativi bilo čime.
Tog dana u “Ljubotenu”, uz roze, litarski, “Rubinov”, prisećali smo se dogodovština iz vojske. Neko od prisutnih je primetio da nas Stari čudno posmatra sa zida.
“Vidiš kako je Ćopo strog”, dobacio je Dule.
“Pusti to, nemoj da se šegačiš”, ozbiljno će Branko.
Beli je ustao i stavio sliku pored klozeta.
“Bio je bravar, pružni radnik, dr Babić, električar, kaplar, maršal, e može i baba sera malo da bude”, kleberio se Beli.
Šef je ustao i ponovo okačio sliku, izgubivši se na trenutak.
“Bežite, otišao je da zove policiju”, usplahireno nas je upozorila tetka Olga, šankerica.
Neki su ustali, šmugnuvši prema Domu. Beli nije hteo da se pomeri. Branko i ja smo pogledima reagovali:
“Ostajemo, pa šta bude”.
“Bežite!”, brižno je zavapila tetka Olga.
“Bolje da nas vode iz kafane, nego iz Doma”, rekoh.
Branko se nasmejao klimajući glavom, pokazujući prema Belom.
Njemu nije prvi put. Vodili su ga iz “Orašca” zbog pesme “Od Topole pa do Ravne gore”, u Dvadesetdevetom je rekao da je pevao “Procvetala lipa i topola, evo idu Draža i Nikola”.
“Mislio sam, majke mi, na generala Nikolu Ljubičića i druga Dražu Markovića”, pravdao se pred inspektorima.

“Lične karte!”, dreknuo je suvonjavi brkajlija, nalik na Ljubu Moljca. Iza njega je išao Cvele, vatreni Ofkovac.
“ To ste vi, ćaća vas ludi, koji vas takve napravi!”, smejući se grohotom, zagrmeo je Cvele.
“Druže generale, može li jedna navijačka?”, u stavu mirno ga je pozdravio Beli.
“Ćaća vas ludi! Neka što vas Bog stvori, n’o vas i sastavi, ćaća vas ludi…”
“Kolega, ovo je ozbiljno narušavanje javnog reda i povreda časti i ugleda predsednika”, sav važan mu se obrecnu brkajlija.
“Ma to su studenti, naši Ofkovci, ćaća ih ludi napravio ovako blesave. Znam ih dobro. Ajde, šefe, reci šta se dogodilo?”
“Pa, nisam siguran da li se otkačila ili su je skinuli”, poče da se snebiva,
“Naš’o sam je na podu pored ulaska u toalet”.
“Mi smo mu samo nazdravili”, samouvereno će Beli.
“Ajd’ u kola”, naredi mršavi pozornik.
“Đole Valjevac je dežurni”, šapnu nam, namigujući, Cvele, dok smo ulazili u tristaća.
“Cvele, koja je razlika između pandura i Lepe Brene?”, pita Beli.
“Sad ćeš da vidiš u podrumu razliku, bando pijana!”
“Lepa Brena je zvezda s pičkom, a pandur je pička sa zvezdom”, nezaustavljivo brblja Beli.
“Marš napolje, bando mangupska, samo mi još vi falite! Kako bi vas sad odr’o Mitar Crnogorac ili Boro Likota, bando mangupska!”, derući se, izbacio nas je inspektor Đole Valjevac.

Posle godinu dana, Belog je startovao Cvele Pandur:
“Je li, mamlaze!? Koja je razlika između mene i mrava?”
Beli je samo slegao ramenima, sluteći zamku.
“Mene možeš da uhvatiš za kitu, a mrava ne možeš!”

Sledeća slika voljenog lika zatekla me je u Pljevljima, ratne devedeset druge. Mesto stanica milicije, opkoljena građanima zbog kažnjenih policajaca. Pola policijske stanice je suspendovano, druga polovina dezorijentisana. Lokalni falsifikator, Vojo Ribo, dobacuje:
“Ovo su zadnja vremena došla. Čitav život me milicija juri, ja ih sada branim. Ovo neće na dobro izaći”, vajka se Vojo. U tim prostorijama  pritvoren je Čeko, ratnik dobrovoljac, optužen za pobunu i blokadu Pljevalja.

Neko od suspendovanih policajaca uneo mu je gajbu piva u pritvorsku prostoriju. Svakih desetak minuta, u pratnji čuvara, Čeko odlazi do vanjskog klozeta. Okupljeni narod ga pozdravlja kao heroja. Fotoaparati škljocaju rafalno. U jednom trenutku Čeko se pojavljuje na vratima policijske zgrade sa slikom JB Tita u rukama:
“Zbog ovog zlikovca me drže u pritvoru”, podiže sliku i baca je niz stepenice. Briljantni Žikica lovi savršen kadar za naslovnu “Ekspres Politike”. Slika se nalazila u kancelariji komandira, vrata otvorena, Čeko je zgrabio.

Da je Crna Gora mistična tajna u kojoj se prošlost prožima kroz razna stanja iracionalnog, pomalo pomešana sa mitskim elementima utkanim u svakodnevicu nabildovanu raznim fikcijama, svedoči još jedan susret sa slikom druga Tita.
Ratna devedeset druga, mesto Čajniče, istočna Bosna. Večeram sa dr Četnikom, predsednikom opštine, komandantom, direktorom bolnice i šta već ne. Znamo se iz studentskih dana.

U prostoriju ulazi čovek u ranim šesdesetim. Traži sina dobrovoljca, ranjenog u okršajima kod Goražda.
Posmatram taj grč na licu oca. Prodorne oče u čijim dubinama je suza, zaleđena. Srce koje treperi kao list breze, ali taj nemir obuzdava dostojanstvo čoveka, prekaljenog još u ranom detinjstvu. Komandant, doktor Četnik, saopštava mu da je ta jedinica dejstvovala mimo postojeće komande.
Obuzima me nemir gledajući ovog gorštaka koga neizvesnost i zloslut lome.
“Imate li još jednog sina?”, pitam, naslućujući odgovor.
“Imam. U Beogradu je, večeras stiže u Pljevlja, a sutra će doći po brata”, odgovara.
Po prezimenu i liku sam naslućivao, sada već instinktivno izgovaram njegovo ime.
“Ko ste vi?”, pita sa nekom čudnom blagošću.
“Prijatelj”, odgovaram i obraćam se komandantu:
“Molim te, zovi prvu liniji. Rešavaj ovo ili ja sa “Garavima” večeras idem po njega. Ovaj čovek mora čuti glas svog sina što pre”.
Kratka tišina se proteže u nedogled. Komandant poziva ađutanta Vladu.
“Pokušaćemo sve što je u našoj moći. Dok vi dođete do Mostine (punkta na izlasku prema Pljevljima) mi ćemo uspostaviti vezu, ako je na Dubištu u poljskoj bolnici”, obećao je komandant.
Za nepunih desetak minuta veza je uspostavljena, otac i sin su se čuli.
Brat je stigao tek što je svanulo. Garavi su nas pratili do poljske bolnice, zbog mogućih upada muslimana u pozadinu srpskih položaja.
Ostao sam još neko vreme u Čajniču, uz obećanje da ću navratiti da ih posetim u Pljevljima.
Dobrodošlica, zahvalnost začinjena majčinim suzama. Domaćin me, po običaju, pita o porodici, roditeljima. Saznajem da je u podgoričkoj tehničkoj školi bio veoma blizak sa mojim pokojnim stricem. Oduševljen je što se prijateljstvo jedne generacije nastavilo druženjem druge.
Na zidu, preko puta, ogroman portret JB Tita.
“Šta će vam onaj probisvet na zidu?”, pitam.
Nastaje tajac, domaćica od zaprepašćenja stavlja šaku na usta. Čeka se reakcija domaćina. Svestan da sam preigrao, tražim pogledom svog beogradskog prijatelja.
“Mišo se šali”, pokušao je da omekša oca.
“ Ustani, prijatelju. Ova kuća ti je dužnik, inače bih ti vrata već otvorio. Ali ne mogu, ni zbog tebe, još više zbog čestite porodice Bogdanove.”
Otvara vrata spavaće sobe. Iznad bračnog kreveta uramljena fotografija dva sredovečna muškarca u sanducima. Preko vrata, jednom i drugom, prebačeni peškiri.
Zastajem nem pred prizorom u spavaćoj sobi, iznad bračnog kreveta. Sa leve i desne strane ove jezive fotografije okačene dve partizanske spomenice.
“Vidiš prijatelju, ovo su moj otac i moj stric. Zaklani od popa Mace i njegovih četnika. Ako skinem Broza, moram baciti i ove dve spomenice”, smireno objasni domaćin. Prisutnima laknu, popismo još po jednu za pokoj duše. Izlazim iz stana ošamućen. Prijatelj u čijem stanu je “ikona” voljenog druga pokušava da se izvini:
“Ma zajebi Tita, nemoj da se nerviraš. Svi mi pomalo živimo u prošlosti!”