Ја и слика вољенога лика

Пише: Мишо Вујовић

Бифе “Љуботен”, преко пута Студентског дома Карабурма. Година 1985-а, мај, месец младости и штафете. Он је још светлост у бићу масе.

Куну се у њега к’о Црногорци у Св. Василија, али му мангупи из његових редова увелико крчме заоставштину, идеолошку и територијалну. Једнојајчани близанци, братство и јединство, већ се гледају попреко.

Тита су једино Срби волели, страсно и болно – до сржи. Наравно, не одвајам Црногорце, без обзира што су себе од свега одвојили. Волели су га као злостављана деца сурове родитеље. Били су њиме опијени до делиријума. У антологијама удворичке прозе и поезије српски песници и писци су без конкуренције. То огледало сопственог понижења било је више исфлекано од избалављених слика врховног команданта. У Црној Гори и данас ако дигнеш трепавицу против Тита неки мелахонлични насилник ће то доживети као личну увреду. Тада је и помисао санкционисана. Мртва је трка између данашњих баштиника дукљанства и перјаница српства у љубави према њему. Све сами Титови пионири, част изузецима. Има их, али су мало скрајнути, због недостатка додворичког пробијања у разним позама.

Тих година на Космету је већ увелико чизма одржавала поредак. Пре такозване контрареволуције, везали су му по Приштини слику псима за репове.

У саставу Савезног СУП-а, припадници словеначке милиције, по директиви свог политичког руководства, спроводе најрепресивније мере према шиптарима. Туку их на сваком кораку. Револт Албанаца ескалираће на Србе на Косову и Метохији. Словенци су рачунали да ефекат гнева на Космету изазове снажну експлозију, која ће их, без губитака, одвојити од остатка СФРЈ. Косово је и планирано као детонатор минирања заједничке државе. Међутим, фитиљ је, ипак, запаљен у Словенији, да би догорео тамо где је тињао све време.

Годину и кусур пре те 1985-е, у мојој јединици, у касарни “Маршал Тито” у Скопљу, Али Ризвани, регрут из Качаника, одбија наређење да чисти круг пљунувши на Брозову слику, насрћући на десетара повицима:

“Косова репубљик! Живео Енвер Хоџа, врховни командант!”
Смирио га је десетар Божа, боксер из Срема, једним успављујућим крошеом. Овај терапеутски поступак, тог црномањастог, набијеног велтераша коштаће неколико месеци војног и остатак казне цивилног затвора. Шалили смо се да има олакшавајућу околност што се апсана налази у близини куће у Сремској Митровици. На стражи су нама делили бојеву, њима маневарску муницију.

“Попио” сам рапорт и два прекоредна пожарства само што сам капетана Калимера, Македонца са чудном мешавином разних језика и дијалеката, питао који ће нам к… на стражи ако и њих треба да стражаримо.

Једног јутра, у освит, пожарни је у клозету пронашао Титову слику. Пробудила нас је вриска и галама. У први мах, по интензитету драматичности, помислили смо да се нека из другог – шупљег батаљона, прве генерације жена војника, породила и оставила дете у клозету.

Постројили су нас у гаћама. Стигао је дежурни официр. Неки бледуњави и преплашени капетанчић, видно потрешен “субверзивним активностима” за време његовог дежурства.
“Био је мрак, друже капетане. Таман сам извадио да пишам и угледао оћи и шапку. Укоћио сам се”, дрхтао је пожарни, Циганин из Власотинца, понављајући да се уздржао и да ниједна кап није пала на вољеног команданта.

“Ма, ишао је да га баци у несвест!”, клеберио се мени на уво Чкаља из Кладова.
“Како знаш?”, питао сам.
“Каже, био је укочен, а “Чик” му је штекован у столу!”
Настао је општи хаос, постројавања, ислеђивања, осумњичени, шири круг, ужи избор – к’о на пријемном.
“Олакшавајућа околност на нашата чета је што је разводник Демировић имао добри рефлекси и слика је остала сува. Али то је, ипак, диверзија против лик и дело на друг Тито!”, говори узбуђено капетан Илијевски, звани Калимеро.
“Мог’о је Рајица, дугачак к’о рода, поспан да уђе на велику нужду”, шапуће Чкаља, полугласно. Настаје смех.
“ Ш’о се кезаш, мајмуне?”, бесно ће Калимеро.

Срећа је била што су на другом делу капије набасали на неко сакривено оружје и слика светлог лика је пала у заборав, али је неколико нас упознало безбедњака Момчиловића. Хладног ко дурмиторски облутак. По свему судећи, пар шиптара из Другог вода наше чете лично је послао у превремену “прекоманду”.

Пуковник Вукосав је хтео свима да разреже по 30 дана притвора, али га је потпуковник Радушки мало омекшао. Радушки је, касније, ни крив ни дужан, попио робију за издају у Вараждинском корпусу. На крају је све пало у воду, али тортура и линч кроз који је прошао тешко да су наплативи било чиме.
Тог дана у “Љуботену”, уз розе, литарски, “Рубинов”, присећали смо се догодовштина из војске. Неко од присутних је приметио да нас Стари чудно посматра са зида.
“Видиш како је Ћопо строг”, добацио је Дуле.
“Пусти то, немој да се шегачиш”, озбиљно ће Бранко.
Бели је устао и ставио слику поред клозета.
“Био је бравар, пружни радник, др Бабић, електричар, каплар, маршал, е може и баба сера мало да буде”, клеберио се Бели.
Шеф је устао и поново окачио слику, изгубивши се на тренутак.
“Бежите, отишао је да зове полицију”, усплахирено нас је упозорила тетка Олга, шанкерица.
Неки су устали, шмугнувши према Дому. Бели није хтео да се помери. Бранко и ја смо погледима реаговали:
“Остајемо, па шта буде”.
“Бежите!”, брижно је завапила тетка Олга.
“Боље да нас воде из кафане, него из Дома”, рекох.
Бранко се насмејао климајући главом, показујући према Белом.
Њему није први пут. Водили су га из “Орашца” због песме “Од Тополе па до Равне горе”, у Двадесетдеветом је рекао да је певао “Процветала липа и топола, ево иду Дража и Никола”.
“Мислио сам, мајке ми, на генерала Николу Љубичића и друга Дражу Марковића”, правдао се пред инспекторима.

“Личне карте!”, дрекнуо је сувоњави бркајлија, налик на Љубу Мољца. Иза њега је ишао Цвеле, ватрени Офковац.
“ То сте ви, ћаћа вас луди, који вас такве направи!”, смејући се грохотом, загрмео је Цвеле.
“Друже генерале, може ли једна навијачка?”, у ставу мирно га је поздравио Бели.
“Ћаћа вас луди! Нека што вас Бог створи, н’о вас и састави, ћаћа вас луди…”
“Колега, ово је озбиљно нарушавање јавног реда и повреда части и угледа председника”, сав важан му се обрецну бркајлија.
“Ма то су студенти, наши Офковци, ћаћа их луди направио овако блесаве. Знам их добро. Ајде, шефе, реци шта се догодило?”
“Па, нисам сигуран да ли се откачила или су је скинули”, поче да се снебива,
“Наш’о сам је на поду поред уласка у тоалет”.
“Ми смо му само наздравили”, самоуверено ће Бели.
“Ајд’ у кола”, нареди мршави позорник.
“Ђоле Ваљевац је дежурни”, шапну нам, намигујући, Цвеле, док смо улазили у тристаћа.
“Цвеле, која је разлика између пандура и Лепе Брене?”, пита Бели.
“Сад ћеш да видиш у подруму разлику, бандо пијана!”
“Лепа Брена је звезда с пичком, а пандур је пичка са звездом”, незаустављиво брбља Бели.
“Марш напоље, бандо мангупска, само ми још ви фалите! Како би вас сад одр’о Митар Црногорац или Боро Ликота, бандо мангупска!”, дерући се, избацио нас је инспектор Ђоле Ваљевац.

После годину дана, Белог је стартовао Цвеле Пандур:
“Је ли, мамлазе!? Која је разлика између мене и мрава?”
Бели је само слегао раменима, слутећи замку.
“Мене можеш да ухватиш за киту, а мрава не можеш!”

Следећа слика вољеног лика затекла ме је у Пљевљима, ратне деведесет друге. Место станица милиције, опкољена грађанима због кажњених полицајаца. Пола полицијске станице је суспендовано, друга половина дезоријентисана. Локални фалсификатор, Војо Рибо, добацује:
“Ово су задња времена дошла. Читав живот ме милиција јури, ја их сада браним. Ово неће на добро изаћи”, вајка се Војо. У тим просторијама  притворен је Чеко, ратник добровољац, оптужен за побуну и блокаду Пљеваља.

Неко од суспендованих полицајаца унео му је гајбу пива у притворску просторију. Сваких десетак минута, у пратњи чувара, Чеко одлази до вањског клозета. Окупљени народ га поздравља као хероја. Фотоапарати шкљоцају рафално. У једном тренутку Чеко се појављује на вратима полицијске зграде са сликом ЈБ Тита у рукама:
“Због овог зликовца ме држе у притвору”, подиже слику и баца је низ степенице. Бриљантни Жикица лови савршен кадар за насловну “Експрес Политике”. Слика се налазила у канцеларији командира, врата отворена, Чеко је зграбио.

Да је Црна Гора мистична тајна у којој се прошлост прожима кроз разна стања ирационалног, помало помешана са митским елементима утканим у свакодневицу набилдовану разним фикцијама, сведочи још један сусрет са сликом друга Тита.
Ратна деведесет друга, место Чајниче, источна Босна. Вечерам са др Четником, председником општине, командантом, директором болнице и шта већ не. Знамо се из студентских дана.

У просторију улази човек у раним шесдесетим. Тражи сина добровољца, рањеног у окршајима код Горажда.
Посматрам тај грч на лицу оца. Продорне оче у чијим дубинама је суза, залеђена. Срце које трепери као лист брезе, али тај немир обуздава достојанство човека, прекаљеног још у раном детињству. Командант, доктор Четник, саопштава му да је та јединица дејствовала мимо постојеће команде.
Обузима ме немир гледајући овог горштака кога неизвесност и злослут ломе.
“Имате ли још једног сина?”, питам, наслућујући одговор.
“Имам. У Београду је, вечерас стиже у Пљевља, а сутра ће доћи по брата”, одговара.
По презимену и лику сам наслућивао, сада већ инстинктивно изговарам његово име.
“Ко сте ви?”, пита са неком чудном благошћу.
“Пријатељ”, одговарам и обраћам се команданту:
“Молим те, зови прву линији. Решавај ово или ја са “Гаравима” вечерас идем по њега. Овај човек мора чути глас свог сина што пре”.
Кратка тишина се протеже у недоглед. Командант позива ађутанта Владу.
“Покушаћемо све што је у нашој моћи. Док ви дођете до Мостине (пункта на изласку према Пљевљима) ми ћемо успоставити везу, ако је на Дубишту у пољској болници”, обећао је командант.
За непуних десетак минута веза је успостављена, отац и син су се чули.
Брат је стигао тек што је свануло. Гарави су нас пратили до пољске болнице, због могућих упада муслимана у позадину српских положаја.
Остао сам још неко време у Чајничу, уз обећање да ћу навратити да их посетим у Пљевљима.
Добродошлица, захвалност зачињена мајчиним сузама. Домаћин ме, по обичају, пита о породици, родитељима. Сазнајем да је у подгоричкој техничкој школи био веома близак са мојим покојним стрицем. Одушевљен је што се пријатељство једне генерације наставило дружењем друге.
На зиду, преко пута, огроман портрет ЈБ Тита.
“Шта ће вам онај пробисвет на зиду?”, питам.
Настаје тајац, домаћица од запрепашћења ставља шаку на уста. Чека се реакција домаћина. Свестан да сам преиграо, тражим погледом свог београдског пријатеља.
“Мишо се шали”, покушао је да омекша оца.
“ Устани, пријатељу. Ова кућа ти је дужник, иначе бих ти врата већ отворио. Али не могу, ни због тебе, још више због честите породице Богданове.”
Отвара врата спаваће собе. Изнад брачног кревета урамљена фотографија два средовечна мушкарца у сандуцима. Преко врата, једном и другом, пребачени пешкири.
Застајем нем пред призором у спаваћој соби, изнад брачног кревета. Са леве и десне стране ове језиве фотографије окачене две партизанске споменице.
“Видиш пријатељу, ово су мој отац и мој стриц. Заклани од попа Маце и његових четника. Ако скинем Броза, морам бацити и ове две споменице”, смирено објасни домаћин. Присутнима лакну, пописмо још по једну за покој душе. Излазим из стана ошамућен. Пријатељ у чијем стану је “икона” вољеног друга покушава да се извини:
“Ма зајеби Тита, немој да се нервираш. Сви ми помало живимо у прошлости!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: