Изгубљене партитуре српских композитора
1 min read
О Легату Јосипа Славенског брине СОКОЈ (Фото: Orange studio)
На дан када је свечано отворен Легат Славенски, 8. децембра 1983, синоћ је у 19 часова у истом простору, у згради на Тргу Николе Пашића бр. 1 у Београду, било одржано предавање Мирка Јеремића, музичког теоретичара. Тема је занимљива, а наслов речит „(Не)брига о српској уметничкој музици – проблеми и изазови са којима се суочавају музичке заоставштине српских композитора”.
– Моје излагање указује на вишедеценијску системску небригу државе о заоставштинама српских композитора. У предавању ћу сагледати шта се радило кроз историју, када је у питању брига о делима српских стваралаца и у ком су сада стању њихове заоставштине. Публици ћу представити и активности које је спроводио Музичко-информативни центар СОКОЈ-а, установа која је установљена са задатком да брине о српским композиторима. Навешћу и конкретне примере проблематичних заоставштина појединих композитора – каже Мирко Јеремић, који је истражујући различите музичке центре у свету, овом приликом сугерисао и нека конкретна решења.
– Ту у првом реду мислим, у смислу примера, на Израелско удружење композитора, односно Израелски музички центар, Лео Смит фондацију и Холандски музички институт, као и на једну институцију из Србије која долази из друге области, а то је Југословенска кинотека. Ова институција од свог оснивања системски брине о филмовима који су настали како за време Југославије, тако и у данашње време, дигитализује их, отвара легате најважнијих српских глумаца – наводи наш саговорник- преноси Политика.
Постоје примери губљења нотног материјала домаћих композитора, који указују да је сада прилика да се реагује, а Јеремић наводи конкретне случајеве:
– Један од најскоријих је Трећи концерт за клавир и оркестар „Про Либертате” Александра Обрадовића. Пре годину дана сам за свој рад покушао да пронађем ту партитуру, која је чувана у Народној библиотеци Србије, али ње тамо више нема. Вишенедељна потрага резултирала је тиме да она није пронађена. Ово дело је последњи пут изведено 2010. године на Бемусу, дакле не пре пола века. Друго је пример Драгутина Чолића и његових изгубљених четвртстепених композиција. Важност да се пронађу је у чињеници да је Алојз Хаба позитивно писао о Чолићу и навео да је он једини разумео његов систем компоновања. Нејасно је где се чувају заоставштине композитора Николе Херцигоње, Милана Влајина, Василија Мокрањца, Срђана Јаћимовић, Вука Куленовића. Ни заоставштине академика, као што су Петар Коњовић, Властимир Трајковић или Енрико Јосиф, нису збринуте на адекватан начин.
Каква су решења потребна да се такве ствари предупреде јесте питање на које Јеремић има предлог:
– Неопходно је да Влада Републике Србије и/или Министарство културе оснују посебну институцију, конкретно Српски музички центар, који ће окупити врхунске стручњаке и радити на сакупљању, пописивању, сређивању и преписивању композиција и заоставштина српских аутора.
