Izgubljen mir – kompromitovana diplomatija

Piše: Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Najjači utisak o ovoj godini na izmaku, je svakako rat na istoku Evrope. Iznuđen po svemu što smo pretpostavljali tokom 2021. i po saznanjima koja dobijamo svakodnevno priznanjima najviših aktera ili dobro obaveštenih stručnjaka administracije ili akademske zajednice. Vojni sukob koji je kao unutrašnji tinjao na prostoru Ukrajine od 2014. postao je međunarodni, a po realnim parametrima, novi hladni rat prerastao je u neobjavljeni oružani sukob NATO i Rusije. Ako danas upoređujemo sliče situacije, ovaj sukob podseća na rat sajgonskog režima protiv unutrašnjeg pokreta otpora i Severnog Vijetnama.
Svesni smo da bi svako iznuđeno korišćenje taktičkih nuklearnih punjenja dovelo do ubrzavanja, po inerciji, globalnog nuklearnog rata. Ono što plaši to je razotkrivena spremnost vođenja podmuklog, po posledicama jednako katastrofalnog, biološkog rata. To je svet u 2022. godini. Vodi se rat, koji ako eskalira u nuklearni, verovatno ne bi nikada bio analiziran u tv – serijalima ili dokumentarnim filmovima.
Ko je kao savremenik proživeo sve faze rušenja SFRJ, kasnije agresije na SR Jugoslaviju, iskusio sve aspekte medijskih manipulacija u pripremi zacrtanog nastupanja „svetske zajednice“, snaga „mira, ljudskih prava i demokratije“, nije mogao spokojno pratiti više nego decenijski duge pripreme uvlačenja Rusije u rat na istoku Evrope, tačnije na prostorima bivšeg SSSR-a.
Samo ostrašćena propaganda može da prećutkuje ono što su Henri Kisindžer, Robert Gejts, Noam Čomski, Džon Meršajmer i drugi rekli o prekršenim obećanjima Zapada datih Gorbačovu o neširenju NATO na istok. „Ni inč na Istok“, zaklinjao se državni sekretar Bejker. Mada nije postojao potpisan sporazum, ova obećanja su deo diplomatske prepiske, danas poznate, i svedoče da ova podsećanja nisu tek prazna spekulacija.
Da je širenje „odbrambenog“ saveza NATO na istok bila crvena marama za one koji su u Rusiji brinuli za nacionalnu bezbednost, izrečeno je javno i dovoljno glasno u trenutku kada je na samitu NATO u Bukureštu 2008. godine najavljeno širenje Saveza na Gruziju i Ukrajinu. U tom trenutku, podsetimo i nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi, stajali su na istim pozicijama, protiveći se ideji.
Poslednji pokušaj sa ruske strane da se izbegne rat, učinjen je 2021. godine. Tada su Zapadu bili predloženi pregovori kojim bi se garantovao neutralan status Ukrajine i drugih post sovjetskih zemalja. Možda preterani u nekim elementima, ovi predlozi bili su vredni pregovora i novog pakta.
Ne zaboravimo da su i američki eksperti iz Brukings instituta (Brookings Institute) pripremali u vreme Obamine administracije predloge za prevazilaženje bezbednosne krize između SAD i Rusije. Uz sve ograde, predlagali su da se kao uslov poverenja uspostavi tampon zona od Baltika do Crnog mora. Kao poseban kuriozitet ovog predloga je i zaključak da se u višem cilju iz NATO isključe tri baltičke zemlje. Za studiju koja je objavljena u vreme nove administracije (Beyond NATO. A New Security Architecture for Eastern Europe, 2017), sekretar za odbranu Vilijam Peri je rekao da je glavni autor Majkl O’Henli, uneo u studiju mnogo dubokih analiza koje zaslužuju ozbiljno razmatranje.
Posle obojene revolucije u Kijevu, Ukrajina je potpuno, neformalno, uvučena u NATO orbitu. Otpočelo je aktivno obučavanje i opremanje ukrajinske armije kao dela ovog Saveza. Zvuči apstraktno kada se u složenoj geopolitičkoj situaciji to pravda pravom ukrajinskog naroda na izbor. Zar nije i kubanski narod 1962. imao pravo na izbor? Ako je i deo Ukrajinaca to istinski želeo, onaj deo stanovništva koji se zbog svog ruskog porekla i ruske afilijacije, našao na neonacističkom udaru fizičkih i šovinističkih mera to sigurno nije mogao prihvatiti.
Pokušaj da se problemi reše mirnim putem, minskim sporazumima 2014 i 2015. koje su garantovali francuski predsednik Olan i nemačka kancelarka Merkelova, vidimo da su sa strane dela potpisnika shvaćeni kao ciljana prevara koja je trebala da Ukrajini i njenim saveznicima da vremena da pripreme ukrajinsku armiju za izvesnu konfrontaciju i dovršenje nasilne integracije pobunjenih i otcepljen ih regiona. Ovo je nedavno nehotično, ali vrlo ubedljivo izneo bivši ukrajinski predsednik Porošenko, a potom, je iz nekih svojih razloga to otvoreno obznanila i bivša kancelarka Merkel. Ovo je gotovo poslednji udarac kredibilnosti diplomatije i potpisanih međunarodnih ugovora. Iz lepih i „primamljivih“ reči na delu su neiskrene namere. Ovo je dovelo svet u stanje gde oni koji imaju vojne snage da se brane ili nameću rešenja, činiće to, a mali i slabiji moraće da se snalaze i procenjuju okolnosti. Moraće da jačaju svoje kapacitete odvraćanja i spremnosti za asimetričan otpor koristeći komparativne prednosti.
Ovaj slom kredibilnosti diplomatskih dogovora uvodi svet u haos kakav znamo iz istorije međuratne Evrope, kakav znamo iz naše vlastite istorije koju nedovoljno poznajemo ili ne čitamo. Suština je da se žrtva ubedi u dobre namere, a dokumenta kazuju da je njena sudbina odavno bila predodređena. Puno je primera naivnog prihvaćanja i zakašnjelog kajanja.

Objavljeno u Politici 3. januara 2023, s.1 i 4.