• Колумне

Изгледа да је оно најгоре

6 година ‎ ИН4С

Причајући са једним човјеком. Између осталога и о политици. Ево неко доба каштига се са Демократама, па и њих поменусмо. Послије извјесног времена, са видном непријатношћу рече - изгледа да је код њих оно најгоре.

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Причајући са једним човјеком. Између осталога и о политици. Ево неко доба каштига се са Демократама, па и њих поменусмо. Послије извјесног времена, са видном непријатношћу рече – изгледа да је код њих оно најгоре. Посави главу и опет уђе у молчање. Не могу вам рећи ко је, али том човјеку ни жуч није грка.

Има људи којима не приличи да изговоре неку ријеч, али се нађе народна формула која боље и прецизније дефинише ствари од икаквог именовања.

Удата Станковић позива на окупљање опозиције, али се бави и ‘политичком цензуром’. Елем, не окупља опозицију, него дио опозиције. Да ли је удата Станковић дужна да објасни зашто није позвала оне, које би прво морала позвати. Ако ни због чега другог, онда зато што је то најбројнија политичка скупина. Удата Станковић, то би морала појаснити, да не би трпјела цензура. Или, удата Станковић мисли да тако додатно заоштрава цензуру. Мора ли цензура да има још неки реквизит.

Седећи у најљепшем ресторану на обали Таре, такорећи шуми – тераси. Није препоручљиво да помињем име ресторана, моја реклама више би штетила него користила. Саговорник је бистра делија, и не зазире шта ће рећи. (Ради језика, ни њега не помињем). Налакћен, каже ми: беже, 50 жена из Колашина, отишло је да ради у Америку. Помјерио сам се са мјеста. Чуо сам да омладина листом оде у иностранство – некад се говорило – одох преко гране – али, да и жене иду трбухом за крухом, никад нисам чуо. Намах, заборавих сву рајску љепоту терасе. Добро, кажем, то су, ваљда, дјевојке, а не жене. Не, овога ми, листом удате жене. Иду, јаднице, да тамо нешто беру.

Опет се враћам на удату Станковић. Што ће, њојзи, икакво окупљање, кад не може призвати ни бившег предсједника. И он је, јадник, онако смотан, дигао руке од ње. Умјесто, да се сада, удата Станковић, растерећена, бави финим стварима. Колико финих занимација. Понекад, није лако сложити ни двије боје, некмоли политичке рогове у врећи.

Проф др Милован Бојић није заслужио Општинску награду Колашина, а, Гојко, искрај Брезе, први пут је примио награду, коју је досад добио пет пута. У првом реду седела је кћерка Весна, предсједница Врховног суда. Дирљива сцена. Заискрила јој суза у лијевом оку. На овим просторима, ништа није пострадало ко патетика.

Проф др Милован Бојић подигао је цркву у Липову. Доктор Бојић помаже свом народу – чини народу – живи у Београду, и Србин је. Значи – нема никаквих шанси. Добиће награду таман кад и ја од Мојковца. Мијан, и ја, никад Ништа нећемо добити. Никад. Ни, тада, додао би наш исписник Никаш. Ако остане ово овако, ако потраје ова демократија, и то нам је доста. Некоме је доста, и Ништа.

Многи су сорошевци пали на Ади. На тој дестинацији, пали су и многи интелектуалци. И, новинари, и разни сељобери. (Никако да ми неко дотури чувену фоткицу двојице нудиста – интелектуалаца, са Аде). Важни су погледи голих интелектуалаца. Само да знате – док разговарају, голи интелектуалци не гледају се у очи.

Ових, неколико, наоко неповезаних причица, ипак, повезује могућа нит. То је мука са именовањем, и мука са језиком. Нисам именовао човјека који рече: изгледа да је оно најгоре – као што нисам рекао са ким сам седео у ресторану. Често је некултурно помињати људе, као што ни монах неће рећи неку ријеч, а љекар хоће  све, али тзв. медицинским речником. Поштар барата само са презименима, и тако даље.

Удата Станковић као да не може  изговорити – Демократски фронт. Али, ради чега. Удата Станковић (кошаркашким речником речено), прави и намјерну грешку: неће  да помене Фронт, ради Срба у Фронту.

Пратимо танку нит: зашто помињем удату Станковић изостављајући јој име, а помињем Весну, а изостављам јој презиме. Ову дијагоналу није тешко ријешити. И, Ви, имајте обзира, и не помишљајте штошта. У цијелој причи најбоље је прошао „првоборац“. Довољно је рећи Гојко из Колашина. Пред њим мирно стоји и Зувдија.

На крају, остају голи интелектуалци на Ади Бојани. Знате једнога и именом и презименом, и псеудонимом – Сељобер, тако да је писац и више него великодушан. Не мора се све рећи, мора и читалац нешто да ради.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: