Демокра(ва)те

Кад год видим младо (голобрадо) чељаде у одијелу са све крватом, помислим како се неизбјежно ради о ходајућој формалности која практикује испразну реторику, ону што обавезно захтијева пропратну бучност и подизање ауторитативног – пријетећег – прста – којим се политичари користе како би истакли своју битност. И тобож куражност.

Европске демократе су, како видимо, одвећ лежерне. Неоптерећујуће. Почесто, чак, и раздрљане. Шик енд фрик… Британски премијер има фризуру а ла Трамп, крајње необавезну, разбарушену, откачену… Сањао једном да постане рок згубидан, звијезде и судбина ставиле га на већа искушења. Ето, њихов политички врх се подизао на чупавцима Битлсима…

Бечић, прича се чаршијом, не подноси електронску глазбу. Јок, ништа тренс и индустри, недајбоже psy, само и тек староградске смарачке споменарке са традиционалном љубавном петљавином, између Суља и лијепе Неле… (Жути Серхатлић му музичка икона! Отуд му у соби дрежди постер овог булбула!)

Назад на стајлинг… Дакле, биће да је Бечић због горенаведеног убијеђен како одијело одаје озбиљност. Са све црвеном краватом, што је један у низу – не тако занемарљив – разлога раскида коалиције са Дританом и убрзо након тога Ћакијем, типовима који, е па сад, признаћемо, нагињу солирању и импровизацији. Јесте класика, међутим, има и смјелих излета, нарочито Миодраг. (Лекић – да, мисли се на ћаки-миодрага – ето, напримјер, његује постструктурални стил, дакле, не уштогљени и професорски, дочим Дритан фризуром наговјештава нешто од противљења конвенционалном које је у нас приде праћено оним архаичним.)

Алекса, ипак, воли да се држи стандарда: ако је кошуља, онда је и кравата! Такав му и политички речник: врло, врло сиромашан, тек и једва да је искорачио из милићевског, богатији понеком фразом, а срђана памтимо по празном викању на празну појаву.

Е сад, кад би којим случајем Демокра(ва)те набациле шал, преко руке пребиле мантил, имале би мој глас… А то је, грађани, један субверзивни и прије свега глас непристајања! Подигнут на увјерењу да „слобода није нешто што подноси ниједна заједница.“ Пол Лоран Асун

Међутим, будући да је Бечић маде ин Балабане, не треба тражити немогуће, али ни прихватати осредње. Што ће рећи: кад ти већ није ишло гурање лопте, чему опробавање у демократији која одбија бити дефинисана, тако егзистирајући као појам што се не да праксом – у нашем случају – материјализовати…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: