Истина о погибији Блажа Бошковића

ИСТИНА О ПОГИБИЈИ БЛАЖА БОШКОВИЋА

Ево једна страшна прича,

Која мучи Црну Гору,

Шта се деси једне ноћи,

Под Дечићем у логору.

Кад балканске савезнице,

Одлучише једног дана,

Да велико турско царство,

Проћерају са Балкана.

Турци су га заузели,

Посл`е битке на Косову,

Кад Бајазит, син Муратов,

Узе круну Лазарову.

Кад је Милош на дан Видов

Распорио турског цара

И када је Вук Бранковић

Изд`о војску и Лазара.         

И од тога страшног боја,

Двадесети вијек дође,

Када турско царство мора,

Да Стамболу граду пође.

Година је дванаеста,

Септембар се ближи крају,

А војне се старјешине,

На Цетиње окупљају.

Састаје се ратни савјет,

Дошла свита соколова,

Сва три сина Николина,

И комплетна влада нова.

Краљ Никола све их гледа,

Па устаде полагано,

И тихијем гласом рече, 

Моје друштво одабрано.

Данас сам вас сазв`о ође,

Рад коначног договора,

Вријеме је тако дошло,

Ратоват се опет мора.

Турско царство са Балкана,

Сада мора да нестане,

Морамо им то показат,

У наредне ове дане.    

Међу њима јунака је, 

Великије доста било,

И честитих старјешина,

Што је војске предводило.

Бивало је часних паша,    

И то им се признат мора,

С којима се направило,

Поштеније договора.    

А сви знамо да је било,

Злочинаца много више,

Злочине ће сада платит,

Вјековима што чинише.

Куда ће нам војска кренут,    

Да договор падне сада,

Јел на Санџак с Метохијом,

Или  бедем Скадра града?

Вукотић му Јанко рече,

Да је Скадар наша рана,

Узети га ми морамо, 

Нареднијех двадес` дана.

Краљ их онда приупита,

Да ли предлог прихватате?

Када сви то одобрише,

Онда рече сад слушајте.          

Четири су дивизије,

Што су спремне за мегдана,

Ја предлажем ко ће с којом,

Командоват ових дана.

Нек Цетињску дивизију,

Води Иво Ђуровићу,

Другу ћемо препуштити,

Вичном Блажу Бошковићу.

Никшићку ћу повјерити,

Милутину Николићу,

Колашинску предводиће,

Храбри Јанко Вукотићу.

Бошковић се Блажо јави,

Пита краља је ли може,

На источни фронт да иде,

Вукотићу да поможе.

Стигао бих  господаре, 

До мојега Дукађина,

Кажу то је некад била, 

Бошковића постојбина.

Мени Блажо Скадар треба,

Бедем краља Вукашина,

Кад га узмеш ти продужи,

Ђе је твоја постојбина.

Тада ћу те именоват, 

За Скендера бега бана,

Све од Зете до Призрена,

Биће наша поља равна.

И „Онамо намо“ пјесма,

Што сам давно саставио,

Са том пјесмом нашем роду,

Аманет сам оставио.

Официри моји смјели,

Бог и срећа да вас прати,

Сваки од вас да се здраво,

Породици својој врати.

Погледа их испред себе,

Окрену се и изиђе,

Но Петровић Божо тада,

Господару самом приђе.

Господаре право није,

Од три твоја дична сина,

Ниједнога не постави,

Да је војни старјешина.

Ако Блажу препуштимо,

Да на Скадру дође славе,

Боље ти је господаре,

Да се селиш из државе.

Данила ћеш ставит твога,

Испред друге дивизије,

Ако Скадар заузмемо,

Нека славу он добије.

Распоред сам направио,

Па у реду сада није,

Бошковића помјерати,

С чела друге дивизије.

Присјети се а често је, 

Брђанима приговара,

Ви убисте мога стрица,

Црногорског господара.

Одвоји се од осталих,

Са мислима док се бије,

Да ли другу дивизију,

Повјерити сину смије.

Ни једнога дана ниђе,

Испред војске стао није,

Како мисли он са њиме,

Тврди Скадар да добије.

Упорно му Божо прича,

Повлачи га све за руку,

Одлучи се промијени,

Од раније ту одлуку.

Па Данила дозва сина, 

И рече му шта ће бити,

Дивизију мјесто Блажа,

На Скадар ћеш предводити.

Силна војска на Загорич,

За покрета спремна бјеше,

Виле Блажа и Данила,

Однекуда донијеше.

Блажо рече са вама ће, 

Командоват књаз Данило,

Зетски одред ја ћу водит,

И сретно нам војско било.

Вратише се а поподне,

Бошковић се сам појави, 

На алату бијесноме,

Покрет војсци да објави.

Са шеснаест својих љета,

На Вучјем је долу био,

И јунаштвом великијем, 

Силну војску задивио.

Бог љепоту оставио,

Не мо`ш очи одвојити,

Је ли може црногорка,

Некад таквог још родити?

Састале се црне вјеђе,

По дно чела високога,

А војничка шапка краси,

Бригадира Бајовога.

Бјели зуби ко бисери,

Кроз бркове свјетлуцају,

Одличја му на грудима,

Мушке прси заклањају.

Чин војнички са рамена,

Са златнијем сјајем сија,

Револвер му за појасом,

О бедри му димискија.

Преко свега пригрнуо,

Дуги шињел да га штити,

Мисли да ће на Бардањол,

Под шатором преноћити.

Са шињелом дугачкијем,

Коњске сапи прекривене,

Ко змај љути када чека,

Да на њега неко крене.

Бардањола гледат неће,

Нити брда Тарабоша,

У з`о час си Бошковићу,

Ти на тврди Скадар поша.

Па се спушти са алата,

Међу војску када стиже,

Добошару само рече,

Да му војска приђе ближе.

Све одавде па до Скадра,

Осим Бога свевишњега,

И мојега часног краља,

Немам никог старијега.

Ја сам краљу обећао,

Војско моја одабрана,

Да у Скадар улазимо,

Нареднијех седам дана.

Тврди бедем тога града,

То је некад било наше,

Када младу Гојковицу,

У темеље узидаше.

Прво ће нас Дечић срести,

И Бардањол каменити,

Па Тарабош и Брдица,

Што морамо освојити.

Ако Скадар не узмемо,

Седам дана најкасније,

Конце ће нам помрсити,

Моћно царство Аустрије.

Посл`е пуних пет вјекова,

На Балкану што осташе,

Вријеме је ево дошло,

Да се врати нама наше.

Господар ми коња даде,

Кад га појах он ми рече,

Алат ти је ко Ченгићев, 

На Мљетичку оно вече.

Ја му рекох видимо се, 

Брзих дана ако Бог да,

А он мени сретни пут ти, 

Дукађински војевода.

Покрену се силна војска,

Пред њом Блажо смјело иде,

Ниђе главу не заклања,

Но све стигне да обиде.

Мислио је под Дечићем,

С војском логор да учини,

Но му војску пресијече,

Млади Петар на Фундини.    

Кад је чуо с чела војске,

Бригада му пресјечена,

Љутито се окренуо,

На алату истог трена.

Поврати се на Фундину,

И с књазом се Петром срете,

Ко нареди да се ође, 

Зауставе ове чете.    

За бригаду ову ође,

Под команду што је моју,

Сигурно те питат нећу,

Задавам ти ријеч своју.

Ријечи се страшне чују, 

Држи бијес обојицу,

Крену Блажо кроз ноћ црну,

Да би стиг`о претходницу.

С мислима се тешким бори,

Зашто с Петром полемиса,

Морао је зато што му,

На војничку част кидиса.

„Да витеза сустопице

Трагичарски конац прати“

То је давно Његош река,

И код Блажа ноћас сврати.   

Док се зачу рафал љути,

Што се деси браћо мила,    

Је ли Црна Гора ту ноћ,

Тврди Скадар изгубила?

Бошковића Баја сине,

Великога сенатора,

Вјековима памтиће те,

Ко витеза Црна Гора.

Искочише официри,

Шта су чули би да виде,        

И сретоше књаза Петра,

Да шатору своме иде.

Ко то пуца питају га,             

Само кратко рече њима,

Бошковић се Блажо уби,

Ево ође пред људима.

Са два ова батаљона, 

Ја од ноћас  командујем,

О Блажовој погибији,

Ни ријечи да не чујем.

Не смијете тамо ићи, 

Око њега стража има,

Нека војска сва остане,

У своијем шаторима.

Па ујутру у свитање,

Тијело му понесите,

Педесетак нек вас пође,

И одмах га сахраните.

Поред цркве на Фундини,

Гроб наново ископајте,

Завршите што раније,  

И никога не чекајте.

Запала је дужност света,

Калезића Радована,

Да сахрани присуствује,

На Фундини тога дана.

Његова је ово прича,

Шта се деси дана тије`,

Од Цетиња до Фундине,

И Блажове погибије.

У свитање рујне зоре,

Бошковића братство стиже,

Син му Јоле испред свије,

С мртвог оца шатор диже.

Па се спушти и пољуби,

Мртвом оцу ледно чело,

На груди му руку стави,

Ђе га уби гвожђе врело.

А мене је угледао,

С мртвог оца кад се диже,

Махну руком и рече ми,

Да му мало приђем ближе.

Раскопчаћеш кошуљу му, 

Еј судбино моја црна,

Да погледам кол`ко га је, 

Погодило синоћ зрна.

Па кад виђе Јоле рече,

Пет љутије има рана,

Грна Горо црна ли си,

Црнога ти данас дана.

Пуцњи што су испаљени,

У Бошковић бригадира,

Засигурно цио вијек,

Нећеш имат свога мира.

Ово ти је црна мрља,

Ово мора да те кошта,

Већ си Скадар изгубила,

Немој ићи ниокошта.     

Погледајте драга браћо,

С њега све је поскидато,

Нема сабље ни пиштоља,

Понешено сво је злато.

Нема капе ни одличја,

Црногорског грба нема,

Црна Горо сигур` ти се,

Погибија страшна спрема.

Док однекуд двије џиде,

Донијеше два војника,

И носила направисмо,

За овога бесмртника.

Понијесмо мртвог Блажа,

На носила направљена,

О војнијем почастима,

Није било ни помена.

Батаљон смо Зетски срели,

Виђех Ника Пулевића,

А за њега удата је. 

Сестра Блажа Бошковића.

Замоли нас спушти те га, 

Мртвог Блажа да пољуби,

Блажо Блажо како лудо,

Своју главу ти изгуби.

Мислио си теби Блажо,

Нема ниђе равног пара,

Сви ти други бјеху мали,

Осим твога господара.

Да је можда уза тебе,

Десет млађих људи било,

Засигурно ово синоћ,

Не би ти се догодило.

Већ сјутрадан на Дечићу,

Пулевићу Нико гине,

Свој је живот положио,

За слободу отаџбине.

На Фундину поред цркве,

Донијесмо мртва Блажа,

Нити има официра,

Нит почасна стоји стража.

Нити има свештеника,

Да му служи опијело,

Нити да му обукоше,

Црногорско одијело.   

Нема краља миљеника,

Да му данас говор држи,

То је њему припадало,

Да се мртвом бар одужи.

Доста пута кроз ратове,

Кад официр већи гине,

Тога дана борбе стају,

Рад сахране старјешине.

Поред цркве кад стигосмо,

Тачно бјеше девет сати,

Са градине топ се зачу,

Ми почесмо гроб копати.

Са тим пуцњем објависмо,

У Стамболу рат султану,

Нико главе не окрену,

Тога дана на сахрану.

Само приђе једна жена,

И донесе платно бјело,

Додаде нам те смо Блажу,

Стим покрили мртво тјело.

Ова китна црногорка,

Крај његова оста тјела,

Сат времена док копасмо,

А она је све тужјела.

Пита Блажа што дозволи,

Бошковићу горди лаве,

Да ти змије отровнице,

Тако лако дођу главе.

У земљу га положисмо, 

Без почасти војничкије,

Засигурно овај витез,

Заслужио тако није.

Твој ће Скадар твоја рана,

Бошковићу змају љути,

Ван граница Црне Горе,

Посл`е боја останути.

Јер Европа није дала,

Да припане Црној Гори,

У тебе су можда зато,

И пуцали ти злотвори.

Али твоје часно име,

Нека ти је вјечна хвала,

Црна Гора помињаће,

Док је пјесме и гусала.

 

Аутор пјесме: Батрић – Бајо Кандић

***

Блажо Бошковић

Блажо Бошковић спада у ред значајних личности историје Црне Горе. О њему и његовим дјелима деценијама се ћутало. Када се мало боље упознамо са историјским чињеницама и тадашњом, актуелном, политичком ситуацијом, долазимо до разних елемената који су могле имати пресудног утицаја на контроверзну смрт Блажа Бошковића.

Биографија овог црногорског јунака је веома знаменита. Блажо је био црногрски ђенерал и судија. Из чувеног је братства Бошковића, из Орје Луке. Син је Баја Бошковића, хероја из битке на Вучјем долу. Иако је Блажо био први судија управног суда, народни посланик у два мандата, управитељ никшићке области, највише се поносио својом каријером војника, започетом у шеснаестој години на Вучјем долу, заједно са својим оцем. Куриозитет је што у одређеним списима може да се пронађе да је то човјек „који се потписивао с једанаест слова Б“. То је значило: „Блажо Бајов Бошковић Бригадир Бјелопавлићке Брдске Бригаде Бог Благослови Браћу Бјелопавлиће.“

Блажо је био у сродству са Петровићима преко своје супруге, која је била сестра од стрица краљице Милене. Иако је та веза јака, историчари наводе да је постојао сукоб између Бошковића и Петровића. Тајна о смрти Блажа Бошковића, под велом тајне, опстала је сто година. Званична верзија ову причу третира као самоубиство. Узрок и посљедице његове смрти могу се наслутити у овој пјесми, јер су поткријепљене историјским фактима. Познато је да је Блажо погинуо првог дана Првог балканског рата, уочи напада на Скадар. Познато је да је командант Зетског одреда био Блажо, али је пресудну улогу одиграгао рођак Краља Николе, Божо Петровић. Божо је сматрао да би пораз Краља Николе био улазак Блажа Бошковића у Скадар, јер нико од краљевих синова нема неки високи командни положај. Познато је и то да је Божо био велики заговорник теорије да се у Блажовом случају ради о самоубиству. С друге стране, постоји верзија у којој се принц Петар вербално сукобио са Блажом око команде, у чему су поједини видјели „наредбу“ да се убије Блажо Бошковић.

Аутор је у овој пјесми јасно указао на контроверзе које постоје о погибји Блажа Бошковића и улогу свих актера у великој срамоти Црне Горе. Чињеница да је јунак Црне Горе сахрањен у тајности, без војних почасти и свештеника, баца још већу сумњу. Препознајемо да у овој пјесми постоји наслућивање свега онога што ће касније да се деси и колико ће овај догађај остати црна мрља Црне Горе. 

Повратак земних остатака Блажа Бошковића у Орју Луку десио се 2012. године и сахрањени су у храму Светог Луке. Присуствовао је огроман број грађана а митрополит Амфилохије је том приликом рекао да се ради о историјском догађају, којим Црна Гора „окајава један свој историјски гријех“.  

 У ноћи између 7. и 8. октобра је страдао Блажо Бошковић. Аутор Батрић – Бајо Кандић нас овом пјесмом подсјећа на овај срамни догађај у историји Црне Горе.

Аутор текста Јован Крушић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: