Istina o odnosu dvojice genijalnih srpskih naučnika: Nikola Tesla i Mihailo Pupin

Kakav je bio odnos dvojice srpskih velikana Nikole Tesle i Mihaila Pupina, traganje za istinom o životima i odnosima dvojice srpskih i svjetskih genijalaca.

Tesla i Pupin. Dvojica srpskih velikana u Americi. Ne daj Bože, da se Srbi slože, dva Srbina – tri partije! Na plodno tle naišla je priča o sukobu epskih razmera dvojice srpskih genija. Bilo bi, kažu, čudno da je drugačije.

Ali šta je prava istina? Da li su Tesla i Pupin, dvojica velikih i genijalnih ljudi koji su svojim djelima zadužili cijelo čovječanstvo a srpstvu obasjali obraz, uistinu imali veliki ego, zavidjeli jedan drugom i zamjerali sitnice?

Da li je istina da decenijama nisu hteli jedan za drugog da čuju? I da su se, tek na Pupinovo insistiranje na njegovoj samrtničkoj postelji, uz molbe prijatelja Tesli, pomirili u suzama?

Nestala pisma koja svedoče o pravoj istini o odnosu dvojice velikana nikada nisu u originalu bila dostupna javnosti, sve do sada. Činjenica je da postoji dugotrajan period „ćutnje“ između njih dvojice, o kojem nemamo mnogo tragova, sem jednog pisma u kojem Pupin navodi da već dugo nije u kontaktu sa Teslom „zbog razlike u mišljenjima“

Međutim, ćutnja nikako ne znači sukob, a naročito ne otvoren sukob, a za Teslu je ćutnja naročito relativan pojam, pošto su postojali dugi periodi u kojima je bio izuzetno povučen i odbijao da komunicira skoro sa bilo kim, o čemu postoje mnogi dokazi.

Dvojica suštinski drugačijih ljudi imali su pravo da se udalje jedan od drugoga u određenom trenutku svog života, iz ma kojih razloga, a da ne zasluže da se to udaljavanje proglasi sukobom ili čak ostrašćenim neprijateljstvom. Ovakvim tumačenjem naneta je nepravda i Tesli i Pupinu. Ali i narodu. Kao krunski dokaz srpske nesloge često se navodi odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

Sukob bez motiva

Ako se pogleda istorija „sukoba“ Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uvek se pominje famozno suđenje sa Markonijem u vezi sa pronalaskom radija. Već decenijama kruži priča onih koji ekscese na tom suđenju prepričavaju kao da su im lično prisustvovali, opisujući Pupinove napade na Teslu i otvoreno stajanje na stranu Markonija.

Realnost je daleko manje zanimljiva i drastično drugačija.

U jednom američkom listu čiji novinar je prisustvovao suđenju navodi se, doslovno: „Prof. Pupin sa Univerziteta Kolumbija svedočio je danas popodne kao svedok ekspert pred federalnim sudijom Viderom u ime kompanije „Atlantic Communication“u tužbi za navodnu zloupotrebu prava na patent podnetoj od strane kompanije „Marconi Wireless“ iz Amerike.

Pupin je naveo da kada je Vilijam Markoni bio tek momčić koji je radio za gospodina Riđa u Italiji on je iz radoznalosti uzemljio obe žice u eksperimentu da vidi kakav će rezultat dobiti i proizveo je bežične talase a da nikada nije u potpunosti shvatio pun značaj toga. Prof. Pupin je odao priznanje za otkriće bežičnih talasa Nikoli Tesli koji je ‘svoje otkriće dao svetu besplatno’. Bruklin Njujork Standard Junion, sreda, 12. maj 1915.“

Dakle, motiv nije moglo biti suđenje sa Markonijem, i tu priču treba jednom zasvagda napustiti.

Porijeklo pisama

Pisma su upućena Radoju Jankoviću, kontroverznoj i šarolikoj ličnosti, generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku. Veoma neobičan čovek, prijateljevao je sa Vladislavom Petkovićem Disom, Dragutinom Gavrilovićem, Rastkom Petrovićem, Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, Ivanom Meštrovićem, Milanom Stojadinovićem i majkom američkog predsednika Ruzvelta. Neposredno posle Prvog svetskog rata bio je u izgnanstvu u Rimu, pošto je prethodno osuđen na 18 godina robije u vezi sa Solunskim procesom.

Tamo mu se rodila ćerka Vidosava, a kralj Aleksandar ga je, posle odsluženja malog dela kazne, pomilovao i poslao da bude konzul u SAD.

Radoje Janković je organizovao čitav niz aktivnosti koje su imale cilj da pomognu jugoslovensko i srpsko pitanje u Americi, a na tom poslu mu je redovno pomagao Pupin, sa kojim se često družio. Tesla je bio rezervisaniji (to saznajemo iz Jankovićevih beležaka i memoara) da bi ubrzo bilo jasno da mu je potrebna novčana pomoć, piše „Nedeljnik“.

Upravo je Janković uspeo da obezbedi novčanu pomoć naše države Tesli. Uvreženo je mišljenje da je Tesla dobijao određeni ustaljeni honorar, međutim upravo iz ovih pisama vidi se da to nije tačno, a vidi se da mu ni ta apanaža nije bila dovoljna, već je novac iz državne kase i pozajmljivao. U jednom od pisama Tesla odgovara Jankoviću: „Ja sam mislio da naš generalni konzul ima neograničen fond na raspoloženje!“, iz čega proizilazi da mu se u prethodnom pismu Janković verovatno izvinjava zbog poslate manje apanaže nego što je uobičajeno primao.

Već decenijama kruži priča onih koji ekscese na suđenju sa Markonijem prepričavaju kao da su im lično prisustvovali, opisujući Pupinove napade na Teslu i otvoreno stajanje na stranu Markonija. Realnost je daleko manje zanimljiva i drastično drugačija

Postoji pet Teslinih pisama Jankoviću iz tog perioda, od čega su tri prodata i nalaze se van Srbije. Prema svedočenju prodavca (ime poznato redakciji), uz ta pisma nalaze se i državni čekovi koje je Tesla primao, iz kojih se jasno vidi da su mu svaki put uplaćivani različiti iznosi.

Posle Jankovićeve smrti pisma je nasledila njegova ćerka Vidosava Vida Janković, profesorka engleskog jezika i književnosti, koja ih je prodala pre više od dve decenije kako bi dopunila svoju penziju, kao što to obično biva, za relativno mali novac.

Prodavac, inače diplomata po profesiji, pametno je postupio: tri je odmah prodao, većinom u Parizu, kako bi isplatio gospođu Janković i sebi napravio zaradu, a dva je ostavio sebi – da dopuni svoju penziju kada za to dođe vreme. Vida je novinarima citirala ova pisma i ona su delimično prenošena, često sa više promenjenih reči a nikad sa beleškama njenog oca na pozadini pisama, koja je on smatrao potrebnim kako bi razjasnio njihov značaj i pozadinu. Pisma i beleške u potpunosti negiraju medije koji su decenijama pisali o tome kako se Tesla dvoumio da li da poseti Pupina na njegovoj samrtničkoj postelji i da su se tek tada dvojica velikana pomirili.

Lakše izvući repu iz bajke nego otkupiti pismaProdavac, čiji identitet ne možemo otkrivati, kao ni zemlju u kojoj se nalazi, specijalizovao se za preprodaju važnih srpskih dokumenata na aukcijama u inostranstvu.

Godine su stigle, diplomatska penzija nije dovoljna da ispuni sve želje nejake duše, pa su i najvrednije stvari pristigle na prodaju, a pristup svetskim aukcijama postao je teži sa godinama – tehnika prodavcu nije jača strana, a i putovanja više nisu ni zgodna ni besplatna kao što su bila. Jedno pismo je prvo, preko posrednika, bilo postavljeno na ebay.com i za njega je bila ponuđena pristojna svota potencijalnog kupca iz Amerike.

Troškovi posrednika, međunarodnih transfera i još sijaset sitnica učinili su da je prodavac odustao od njegove prodaje.Kada se radi o stvarima koje predstavljaju celinu, kao što su ovih pet pisama, iako je nesporno da će se pojedinačnom prodajom dobiti veća cena, greh je celinu razbijati samo da bi se dobio koji evro više. Dva vezana Teslina pisma o Pupinu u tom smislu lako su mogla, kao uostalom i druga tri, završiti na drugim krajevima planete, i to tako da ih više niko nikada ne pronađe i ne objedini. Trag naše istorije i Teslinog prijateljstva sa Pupinom bio bi nepovratno izgubljen. Ostale bi samo nedorečene legende koje nisu zasnovane na materijalnim dokazima bilo koje vrste, već isključivo na sećanjima i interpretacijama ljudi koji su nesporno imali subjektivan odnos prema onome o čemu svedoče.

Pisma su upućena Radoju Jankoviću, kontroverznoj i šarolikoj ličnosti, generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku. On je prijateljevao sa Disom, Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, Ivanom Meštrovićem, Milanom Stojadinovićem i majkom predsednika Ruzvelta

Pregovaranje o otkupu pisama bilo je teško. Činjenica da su nama ova pisma emotivno značajna, u očima prodavca samo podiže cenu i porodica je samo iz ljubavi prema Tesli i Pupinu pristala da ih plati više nego što smatramo da iznosi njihova stvarna tržišna vrednost…

Želeo bih da se osvrnem ne samo na prodavce kojih sam se tokom moje tri decenije života nagledao i dobrim delom ih omrznuo, već i na, ponekad, još gore kupce.

Novokomponovani bogataši nisu ništa novo u svetu; zabluda je da su oni autohtona bića samo u Srbiji. Ništa neobično ne bi bilo da neki Amerikanac ili Kinez koji iz ma kog razloga voli Teslu, kupi njegova pisma, plativši ih znatno više nego što ona zaista vrede. Čak i kada ih kupi najveći poznavalac i ljubitelj, to takođe nije nikakva garancija za njihov opstanak, a kamoli za njihovu dostupnost javnosti.

Dolazi sledeća generacija kojoj ta dokumentacija uglavnom ništa ne predstavlja. Čim sam ugledao ova pisma, u avgustu 2018. godine, bilo mi je jasno da ih moram spasti. Kada sam čuo sumu koju je prodavac tražio, bilo mi je takođe jasno da je ona za mene nedostižna. Od pisama sam tada odustao. Međutim, pošto sam svojim očima video kakvo nacionalno blago završava razbacano po svetu, po nedavnom povratku iz Japana, pisma su počela da mi se priviđaju.

Svaku noć kada bih legao da spavam, pred očima bi mi se pojavljivala plavičasta Teslina hartija sa njegovim znakom, pravilno ispisana ćirilička slova i Pupin koji moli za istinu. Znao sam šta mi je činiti.

Grozne priče splele su se oko dva diva, a najtužnije je da je to zrno zasađeno 1927. godine, aprila meseca u Beogradu, u listu Politika

Da nije bilo podrške Branislava i Gorice Lazić, mojih roditelja i potpredsednika Adligata, svakako ne bih uspeo u ovoj spasilačkoj misiji. Moja porodica je zbog ovoga morala da se zaduži, ali čak ni to nije bilo dovoljno. Isplaćeno je tek 50 odsto cene, dok ostatak moramo da otplatimo u narednih godinu dana.

Otkup ovih pisama pomogli su Nedeljnik, Aleksandra Ninković Tašić i Miloš Janković, a za njihovu otplatu iskoristio sam i deo novčane nagrade koju sam za svoje sveukupne aktivnosti na polju kulture dobio od Rodoljuba Nićiforovića. Imena svih donatora koji nam pomognu da pisma do kraja otplatimo, stajaće zauvek ispisana na stalnoj postavci u posebnoj Zbirci Tesla – Pupin – Milanković koju pravimo u Adligatu.

Tesla piše ćirilicom

Pisma su pisana čitljivom ćirilicom, tek na pojedinim mestima ispisanom, pa se na osnovu njih može sa sigurnošću tvrditi da je Tesla ćirilicu često koristio, da mu je ruka ova slova ispisivala tečno, odsečno, jasno i sa navikom nekoga ko ih redovno piše.

Nema mešanja sa latiničkim slovima. Kada znamo da je Tesla odrastao u provinciji Austrijskog carstva (Vojnoj granici) gde se na ćirilicu nije gledalo sa prevelikim odobravanjem, što je u tim predelima slučaj i danas, te da je u vreme kada ih je pisao već više decenija živeo u Americi, gde je prirodno daleko više koristio latinicu, onda značaj ovih pisma dobija novu dimenziju.

Do sada je najveći broj poznatih Teslinih pisama napisan latinicom, pa se i ovo može smatrati svojevrsnim otkrićem. Možda nije slučajno da je Tesla upravo generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije, predstavniku svoje otadžbine, pisao ćirilicom.

U pismima se pominje i Edison i činjenica da je Tesla pokušao i verovao da može da pomogne i u njegovom lečenju kada je oboleo, ali sa žalom navodi da mu to nisu dozvolili Edisonovi lekari. Tesla pokazuje brigu o svom „arhetipskom neprijatelju“, ali iz konteksta Teslinog pisma postaje jasno da ni njegov odnos sa Edisonom nije bio jednoznačan

Tesla je bio štur na rečima i svakako nije slučajno da ovako čitko i jasno ispisuje stranicu za stranicom o Pupinu. Veoma štedljiv u iskazivanju emocija, ako se pažljivo čita između redova, ne samo što se ne može videti ni trag bilo kojeg sukoba sa Pupinom, već se u pismima jasno prepoznaju ogromna briga i bliskost.

Tesla je do tančina upoznat sa stanjem Pupinovog zdravlja. Te informacije morao je dobijati od ljudi bliskih Pupinu, a Pupin je, što je očigledno iz beleške g. Jankovića, znao za Teslinu brigu i na nju reagovao sa velikom toplinom. Da li je zaista moguće da je postojao sukob, a da se Tesla uprkos sukobu tako detaljno brine o bolesnom Pupinu?

On na čitavoj stranici i po, u jednom dahu ispisuje Pupinovu dijagnozu i svoj predlog kako da se pomogne njegovom neprijatelju! Nikada se o neprijatelju ne piše sa toliko brige i topline. S obzirom na Teslin karakter, verujem da ne postoji materijalni dokaz tolike njegove bliskosti sa bilo kim, osim sa svojom majkom i Jovanom Jovanovićem Zmajem.

Pisma su pisana čitljivom ćirilicom, tek na pojedinim mestima ispisanom, pa se na osnovu njih može sa sigurnošću tvrditi da je Tesla ćirilicu često koristio, da mu je ruka ova slova ispisivala tečno, odsečno, jasno i sa navikom nekoga ko ih redovno piše. Nema mešanja sa latiničkim slovima. Najveći broj dosada poznatih Teslinih pisama napisan je latinicom

Pisma su pisana u izuzetno kratkom intervalu. Jedno je poslato 28. decembra, dakle pred Novu godinu, a drugo već 12. januara, dakle neposredno posle novogodišnjih praznika, s tim što je Tesla u međuvremenu morao primiti odgovor na prvo pismo g. Jankovića. Dakle, izrazito aktivna prepiska za tadašnje uslove. Da li je moguće da takvo pismo ostane bez odgovora? Da li je moguće da Tesla želi da vidi Pupina, da Pupin žali što ne može da ustane iz bolničkog kreveta i otrči da vidi Teslu, a da takva razmena emocija među ljudima u godinama, ljudi koji nisu bili skloni iskazivanju te vrste emocije (naročito Tesla), prođe bez sledećeg logičnog koraka – Tesline posete Pupinu?

Da li je logično da posle tih pisama od 12. januara do dan ili dva dana pred Pupinovu smrt (upokojio se 12. marta), među njima nema komunikacije, dok se Pupinovo zdravlje svakim danom sve više pogoršava?

Ne govorim o poslednjoj poseti kada Pupin traži od svoje ćerke da Teslu dovede u bolnicu neposredno pred Pupinovu smrt, skoro dva meseca posle upućivanja drugog pisma. Čini mi se da se ne može isključiti verovatnoća da je Tesla posetio Pupina još jedanput, samoinicijativno i potpuno sam, bez drugih svedoka.

Uostalom, čak i tokom poslednje posete, Tesla je zahtevao da iz Pupinove bolničke sobe svi izađu i odbio je da o poseti bilo kome kaže i reči. Poznajući njegov karakter, to je bilo logično – on je čak i na Pupinovu sahranu došao sakriven, ne želeći da ga iko prepozna i, samim tim, uznemirava. Istina je da dokaza o još jednoj, krajnje logičnoj Teslinoj poseti, nema. Baš kao što nema ni čvrstih dokaza o bilo kakvom sukobu, sem eventualne razlike u mišljenjima, ove dvojice velikana.

Na čitavoj stranici i po, Tesla u jednom dahu ispisuje Pupinovu dijagnozu i svoj predlog kako da se pomogne njegovom „neprijatelju“! Nikada se o neprijatelju ne piše sa toliko brige i topline

U pismima se pominje i Edison i činjenica da je Tesla pokušao i verovao da može da pomogne i u njegovom lečenju kada je oboleo, ali sa žalom navodi da mu to nisu dozvolili Edisonovi lekari. Tesla pokazuje brigu o svom „arhetipskom neprijatelju“, ali iz konteksta Teslinog pisma postaje jasno da ni njegov odnos sa Edisonom nije bio jednoznačan, ispunjen samo neprijateljstvom ili eventualno mržnjom, kao što se to uobičajeno misli.

Ako je istina da nešto ne znamo, onda bi to trebalo pošteno, sokratovski, priznati. Greh je bacati ljagu na prijateljstva koja su drugačija nego što smo mi na to navikli, greh je prljati duše i srca onih koji ne mogu da se brane, a naročito kada su nas ti ljudi toliko zadužili. Ako je istina da su se Tesla i Pupin poštovali i voleli na način samo njima svojstven, onakav kakav postoji samo među velikanima njihovog kova, onda bismo na to morali biti ponosni. Dugujemo Tesli i Pupinu istinu.