Ispovest Jevrejina iz SAD: Ućutkivali me čim pomenem ustaše

“Spremao sam se da govorim na mestu stradanja moje porodice, kada sam video da nam se približava čovek sa detetom. Držao sam slike majke i tetke u rukama, a on je počeo da viče: Ovde se ništa nije dogodilo! Odlazite! Idite smesta!”

Ovako o svojim pomešanim osećanjima priča Deni Novak, penzionisani profesor matematike na Itaka koledžu, po povratku iz Hrvatske, u čijem glavnom gradu je začet pre 67 godina. Iako je na svet došao u Izraelu, gde je tri godine služio vojsku, a od 26. godine sa suprugom Hajom i dvoje dece živi u Americi, progovorio je prvo hrvatski, kako su govorili i njegovi roditelji kada su se 1948. godine preselili u Haifu. Tim jezikom govorili su i brojni članovi njegove porodice, stradali u četiri ustaška logora – Jasenovcu, Jadovnom, Metajni i Slanom.

Novak je prešao Atlantik da bi na ostrvu Pagu, kao jedan od aktera izraelskog TV dokumentarca o stradanjima Jevreja u Jugoslaviji, govorio o majci i tetki koje su silovane i ubijene u Metajni. Dočekali su ga gnev meštana i policija.

– Parkirali smo kola ispred kuće u Metajni, i nas sedmoro smo počeli da iznosimo opremu, kada nam je prišao čovek sa detetom i počeo da nam govori da se sklonimo i da se ovde ništa nije dogodilo. I ja sam podigao glas, govorio da nije istina da se tu ništa nije desilo. Stvorila se napetost. U prvom trenutku me obuzeo gnev, a onda sam pokušao da shvatim šta mi govori. Govorio je da ima dete, da ne želi da ono odrasta opterećeno… A onda se dogodio neverovatan trenutak. Pogledao sam ga u oči, i on mene. Video sam nešto u tim očima. Onda smo se rukovali.

– Otišli smo i odlučili da snimamo na drugom mestu. Kada smo došli u Slano, zaustavila nas je policija i tražila nam dokumenta. Pitali su nas da li imamo dozvolu za snimanje, što nismo imali. Uzeli su nam dokumente i neko vreme smo vozili iza njih. Onda su nas pustili, uz upozorenje da ne snimamo i da odemo u hotel. Kada smo stigli u hotel, došla je ponovo policija. Izvinili su se i pitali da li nameravamo da nekoga tužimo. Pitali su da li želimo da se vratimo i snimamo. Rekli smo da želimo i narednog dana smo rano snimili sve – i kuću, i mesta oko Slanog. Snimali smo tri-četiri sata. Pratili su nas sve dok nismo napustili ostrvo.

-U filmu govore preživeli logoraši, ili njihova deca. Moja majka je jedina preživela od cele porodice u Zagrebu. Izgubila je u logoru oca, majku i sestru, a moj otac veći deo familije. Majčina majka i sestra, Elza i Mira Štajner, umrle su u Metajni. Otac Fric Brihta i njegov brat Hans su odvedeni u Slano. Moj deda je odveden u Gospić, pa u Jasenovac. Moja tetka koja živi u Beogradu u memoarima je napisala da je moj stric poginuo u Jadovnu. Moja majka je napisala knjigu o tome kako se spasla. Moj otac je bio ratni zarobljenik u Nemačkoj. Hodao je iz Nemačke do Zagreba, do kuće. Nije mogao da uđe, jer je njegova prva supruga ubijena 1945. Kao advokat se sa majkom upoznao pomažući joj da povrati imovinu koju su joj uzeli komunisti. Komunisti su zatvorili i mog oca. Ipak, moj cilj nije da govorim samo o tragediji svoje porodice, već da ostavim svedočenje da se ovakve stvari više ne ponove.

-U Hrvatskoj postoji oblak mešavine neznanja i straha. Kada sam u razgovoru sa nekim ljudima u centru Zagreba upotrebio reč ustaša, brzo su me upozorili: “Tiše, ne govori to, ne govori to ovde”. Zaključio sam da postoji bojazan da okolo ima ustaša. Na drugom mestu sam razgovarao sa učiteljicom, katolikinjom, i električarem, pravoslavcem, koji su želeli da se venčaju. Tužni deo priče je da je ona bez posla, jer nema dece. A dece nema jer su razorene kuće koje su pripadale Srbima… Ustaše i ekstremisti žele razdvajanje. To je zlo koje mora biti sasečeno bez milosti. Ukoliko su ustaše zaista katolički vernici, treba da pročitaju 10 božjih zapovesti, posebno onu: “Ne ubij!”