Išćenko: Za Rusiju bi najbolje bilo da novih pregovora u Carigradu – uopšte ne bude

Autor: Rostislav Išćenko

Ruska delegacija, čiji sastav još nije objavljen, sačekaće ukrajinsku delegaciju u Carigradu 15. maja.

Do sada se diplomatska aktivnost Kremlja odvijala u režimu apsolutne neranjivosti. Potencijalnim posrednicima je redovno stavljao do znanja: nismo protiv pregovora, ali je Zelenski nelegitiman, a uz to je sebi zabranio da pregovara sa nama. Generalno, Ukrajina ne teži miru – ona odbacuje sve naše predloge.

Ovakav stav, uzimajući u obzir i poziciju Donalda Trampa, omogućio je Rusiji, da od početka 2025. koristi podele na Zapadu, gde je diplomatska podrška Ukrajini gotovo nestala, dok je finansijska i vojno-tehnička podrška donekle smanjena.

Sve je to, naravno, olakšalo operacije ruskih Oružanih snaga. Do maja, front ukrajinskih snaga ličio je na rešetku čije otvore ništa nije moglo da začepi. A Kijev ipak nije želeo da zaustavi rat.

Uporno je zahtevao i zahteva primirje radi ponovnog naoružavanja.

Sličan stav zauzeli su i njegovi evropski saveznici (zapravo, cela EU, osim Mađarske i Slovačke).

U spasavanju ukrajinske državnosti najrevnosniji su Francuzi, Englezi, Nemci i Poljaci (ovim redosledom). I ostatak EU je takođe tražio načine (posebno Balti, Skandinavci i Holanđani) da spasi Ukrajinu od potpunog poraza i da Rusiji ne da priliku da politički konsoliduje vojne rezultate Novog svetskog poretka.

Moskva je mogla da pljune na napore EU sa visokog zvonika, ali je Tramp, ili iz naivnosti ili (što je verovatnije) nadajući se da će iz Rusije izvući dodatne ustupke za jačanje globalne konkurentnosti SAD, iznenada odlučio da podrži ukrajinsko-evropski stav, prema kojem bilo kakvim mirovnim pregovorima mora da prethodi sporazum o održivom prekidu vatre. U periodu ne kraćem od mesec dana.

Jasno je da im je taj mesec potreban da zakrpe front, delimično obnove borbenu sposobnost ukrajinskih oružanih snaga i nastave vojne operacije.

EU i Kijev bi mogli pokušati da produže primirje na tri meseca.

Ukrajinski glavnokomandujući Aleksandar Sirski već je sačinio plan za jesenju ofanzivu, a kabinet Zelenskog traži milion novih vojnika.

Neće dobiti milion. Čak i 2022. godine, kada je, uz masovni priliv dobrovoljaca, kada je brojnost ukrajinskih snaga bila krajem te godine dovedena do bezmalo milion ljudi, zapravo je bilo mobilisano samo 650-700 hiljada.

Sada mogu za tri meseca regrutovati samo oko 200 hiljada.

Ni sa tromesečnim prekidom vatre Ukrajina neće imati vojnu moć iz 2022-23. godine.

Za mesec dana prekida vatre može ostvariti delimično obnavljanje borbene sposobnosti i možda – ako se potrudi „koalicija voljnih“ – iz neke (ili grupe država) dobiti manje-više ozbiljan kontingent kao pomoć.

Naravno, taj mesec bi Kijev i Zapad takođe iskoristili za optuživanje Rusije da ne želi dogovor i da ometa „pregovarački proces koji je tako dobro počeo“.

Bauk obnove zapadnog antiruskog jedinstva, zasnovanog na zajedničkom stavu SAD i EU o prekidu vatre, već se nadvijao nad Moskvom.

Kremlj je odlučio da toj pretnji suprotstavi sopstvenu inicijativu za održavanje pregovora u Carigradu.

Ideja je divna, kao i rusko-austrijski plan za bitku kod Austerlica (nimalo glup, samo što je Napoleon bio na drugoj strani). S obzirom da na drugoj strani nije Bonaparte, to (ideja) može čak i da se ostvari.

Računica Krema je jednostavna i efektna: ukrajinskim vlastima je nezgodno da sada u Carigradu pregovaraju na bazi Carigradskih sporazuma iz 2022. godine, jer je od tada Ukrajina izgubila bezmalo milion vojnika.

A imala je 2022-ge priliku za postizanje dogovora pod boljim uslovima.

Računica Rusije se zasniva i na ambicijama Zelenskog koji neće praviti ustupke niti menjati stav – prvo primirje, a tek potom konstruktivniji pregovori.

„Koalicija voljnih“ koja kontroliše EU i zainteresovana je za konfrontaciju sa Rusijom, izgleda da takođe nema razloga da pravi ustupke.

Generalno, bićemo u prilici da objavimo da smo učinili sve što smo mogli, ali da su Kijev i njegova evropska grupa za podršku osujetili sve mirovne napore…

Ali, postoje nijanse.

Prvo, nema garancije da će SAD želeti da prihvate našu verziju događaja, a ne onu Kijev-Brisel. Tramp brzo menja mišljenje pod uticajem uticajnih grupa u svom okruženju, a protivnika privremenog sporazuma sa Rusijom na račun Ukrajine ima barem onoliko koliko i pristalica (sporazuma). To jest, sva igra oko pregovora može biti uzaludna.

Drugo, nema sigurnosti da nam ne postavljaju elementarnu zamku. Do sada smo čuli samo izjave Zelenskog da će leteti za Ankaru i da će, ako se Putin pojavi u Carigradu, i on odmah otići tamo. Takođe: da ne namerava da pregovara ni sa kim osim sa Putinom.

S obzirom na ovo, moguće je da će ruska delegacija odleteti u Carigrad, tamo sačekati Ukrajince, registrovati da nisu došli i vratiti se, nakon čega će Rusija s pravom moći da tvrdi da je učinila sve za trenutni mir, a da je Ukrajina, kao i obično, sve upropastila.

Ali, Zelenski nikada nije izjavio da niko drugi iz Ukrajine neće biti ovlašćen da vodi pregovore osim njega. Zato će imati priliku da u Ankari izjavi da neće dozvoliti Putinu da poremeti napore svetske zajednice, pa da u Ankari (pred televizijskim kamerama) odobri sastav ukrajinske delegacije koja će odmah odleteti u Carigrad.

Ova opcija će biti još gora, jer će Kijev preuzeti inicijativu, a Rusija će se naći u poziciji strane koja čeka.

Obratite pažnju na ponašanje Zelenskog. On zahteva da Putin dođe u Carigrad, ali sam namerava da tamo odleti samo ako ruski predsednik već bude u gradu.

Onaj kome je nešto najpotrebnije uvek je onaj koji čeka, a onaj koji je u boljoj poziciji uvek kasni. Zato Putin često kasni na događaje, ali niko ne sme da kasni kod njega.

Jasno je da Zelenski praktično nema nade da će se sastati sa Putinom u Carigradu, makar samo zato što će biti teško objasniti narodu Rusije zašto i o čemu je Putin iznenada odlučio da razgovara sa nekim koga su zvanični mediji i političari u Rusiji nazvali nelegitimnim i kokainskim zavisnikom, nacistom i grubijanom…

Ali pošto je ruskoj delegaciji zakazan let za Carigrad (osim, ​​naravno, ako Kremlj ne promeni stav u preostalih 24 sata), biće moguće igrati iste igre sa njom. Na kraju, ukrajinska delegacija će dobiti instrukcije i ovlašćenja od nelegitimnog Zelenskog (ili, u najgorem slučaju, od zvaničnika koje je nelegitimni Zelenski imenovao).

Međutim, ove igre simbola nisu toliko strašne koliko su smešne, iako ih mnogi u svetu (posebno u zemljama globalnog Juga) i dalje shvataju ozbiljno, što se takođe mora zapamtiti i uzeti u obzir.

Najgora opcija za nas je stvarni početak pregovora.

Ne bi me iznenadilo da od prvog sastanka ukrajinska delegacija počne da insistira na onome što najviše zanima Kijev – na dugoročnom primirju.

Ne morate biti izuzetan profesionalac da biste shvatili da je moguće da će Rusiji – ako ne pristaje odmah na jednomesečno primirje – nametati sedmodnevno primirje (sa mogućnošću produženja).

Ukrajinci i Evropljani sa Amerikancima već dugo eksploatišu slogan da je glavno zaustaviti krvoproliće, a da sve ostalo može biti dogovoreno kasnije. Naivno je misliti da će tek tako odustati od toga.

Sporazum do kakvog može doći u Carigradu, naravno, moraju ratifikovati parlamenti. A u svakoj fazi (od potpisivanja) do ratifikacije – proces može biti zaustavljen. A primirje, kada se jednom zaključi, nastavljaće se sve dok spori glavni proces traje.

Inače, da bi saglasnost Ukrajine sa teritorijalnim promenama stupila na snagu, potrebno je sprovesti i nacionalni referendum (ili promeniti ustav) – a za oboje je potrebno najmanje po par meseci. A pri insistiranju na pravnim formalnostima, može biti nemoguće uopšte održati referendum, a sa ustavom, možda to Ukrajina neće moći ni za godinu dana.

Generalno, Ukrajinci, ako odluče da pošalju delegaciju u Carigrad, moraće da postignu prekid vatre po cenu bilo kakvih ustupaka. Biće im mnogo lakše da održe primirje koliko god je potrebno nego nama da pronađemo razlog da ga otkažemo, osim, ​​naravno, ako sam Kijev ne organizuje neku vrstu provokacije.

Nema sumnje da će, sve dok režim prekida vatre bude trajao, Ukrajina biti punjena oružjem i da će biti produžena mobilizacija (iako skriveno) u ukrajinske oružane snage.

Biće prilično teško pratiti te procese i obezbediti dovoljne razloge za povlačenje iz pregovora.

Zato smatram da je za nas najbolja opcija da se pregovori uopšte ne održe.

Ako ipak počnu, što će Zapad svakako shvatiti kao našu slabost i razlog za povećanje pritiska, ne smemo nikako pristati na prekid vatre! Čak ni za kakvu sumu novca. Ne samo pre postizanja sporazumi, već ni pre nego što stupi na snagu.

U tom slučaju će barem vreme biti na našoj strani, pošto će Kijev i njegovi saveznici morati da požure sa sprovođenjem sporazuma dok još postoji nešto od Ukrajine.

FAKTI