Infinitivna kap

evo kiše
evo berićeta

Predajem vam jednu strašnu rečenicu: ne radi se o teoriji zavere nego o zaveri, kiša nije teorijski padala, kiša je stvarno teorijski padala….
Da li je održivo ono što hrani održivo da do kraja apokalipse podržava svoju agoniju. Pri tom, u agoniji, niko i ne pomišlja na takozvanu budućnost. (Ako se slažete da je budućnost starija od prošlosti i da duže traje, da je prošlost biološko sećanje za razliku od budućnosti koja je čista hemija sna…?)

Podavno sam u „Politikinom zabavniku“ pročitao tekst jednog biologa koji upozorava na „šesto izumiranje“, ali i da opet pročitamo deo Hajdegerovog teksta, koji između pojmova „istrebljenje“ i ljudski običaj – stavlja znak jednakosti, da bi na kraju priče životinje postale apatridi – abiotopci. „Pogledajmo samo malo tropsko ostvro Monteverde na kojem se sada može naći samo nekoliko vrsta, i to jedino blizu vrha. A pre petnaest hiljada godina te vrste su živele mnogo niže. Ako klima postane još mnogo toplija neće više imati kuda da idu.“ Više se apokaliptičnim udarima ne spekuliše u okviru apstrakcije (potop Srbije više nije stvar apstrahovanja strahova i sl.), niti je važno da li se dvoumimo između teorije zavere i zavere (između teorijskog i stvarnog), već su na delu slike globalne propasti, scene stvarnog smaka sveta. Ali, to su već i babe rekle. Babe još kažu da je posle grmljavine i kiše nebo najčistije. Babe se sećaju da su jutrom, posle nebeskih tuča, sa Savinog kuka gledale Avalu. Kako nešto vratiti da se ništa ne vraća, i kako opet iz čamca sa Avale, videti Durmitor. Jutro je katastrofa, ujutru treba brzo shvatiti da ste živi. (Jedan se dvoumio, da li da se umije ili ubije…)

Nije pitanje šta nas čeka sutra (šta će ujutru osvanuti), nego je pitanje svih pitanja: šta nas čeka dan posle sutra. Da li je stvarno blizu sudnji dan. Da li se nagoveštava. Ako pravilno čitamo – nagoveštava, a slike potopa Srbije nisu naše histerične slike. One su, očigledno, nešto drugo. Nisu to virtualne slike iz zone holivudske „isključene stvarnosti“. Kao da je na delu delo nekakve životinje, koja je zadovoljila izvesne potrebe s one strane smrti.

Na šaru zemnom više nema utočišta. I u vučjem brlogu na Durmitoru ima signala. Kao i u marini na vrhu Kavkaza gde je usidrena Nojeva barka. Virusi, informacije, radioaktivni oblakovi, podadule, umrežene, naći će vas i u pećini, i u podrumu. Ako ste umreženi, a jeste, onda vas neko i organizuje, onda, unekoliko, i neko drugi vlada sa vama. Sve u svemu na vama je samo da se iz dana u dan navikavate na katastrofu, i na vanrednost.

Bilo kako bilo, potop Srbije je prva lekcija navikavanja na katastrofu. Čudom, vlade su tada i najstabilnije. (Kad je u pitanju biopolitička katasfrofa), svaka vlada je stabilna da stabilnija ne može biti, savršeno surfuje na talasima katastrofe, baš kao i ona imaginarna, svetska vlada. Videli ste, na talasima katastrofe vlada se preobrazi u nekakvu psihotehničku protezu, i samo vitla sa najozbiljnijim lekcijama o prihvatanju katastrofičkog. Ko ne prihvati ludičko biće lud. Uludo se braniti.

Ko još kaže da globalizam nije horizontalna ekspanzija. Zar globalizam (isto važi i za postmodernizam), ne priziva apsolutno zatvaranje sveta. Nema izlaza, nema bežanja u liriku, u beskraj, pošto je postmodernista, ili globalista, ili ekolog, ili demokrata, ili leberal, svejedno, obišao šar zemni, obigrao ukrug, vraća se natrag. Da se usidri. Katastrofa najinezivnije deluje u zatvorenom sistemu. Poput eksplozije u podrumu. I voda oteče i ispari, ali ne i iz podruma. Uzasve, onim tunelom koji povezuje Petrovaradinsku tvrđavu sa Kalemgdanskom, ubuduće, mrtvi će samo roniti. Ako učestaju potopi ribe će morati potpisati kopnenu kapitulaciju. Zar i nisu bile kopneni stvorovi. Ostareli, rahitični anđeo, vozi bicikl Šumadijom, i gle, u kokošinjcu, šarani sa kokoškama kljucaju kukuruz.

Možda su katastrofe samo nekakva božja prevencija, izvesna preventiva. Ko zna. Pa ipak, svakog globalistu, odn. postmodernistu treba uveravati da nulti rizik ne postoji, recimo, u oblasti „zaštite životne sredine.“ Ne znam zašto moja hemija lakše izađe na kraj sa parolom – proleteri svih zemalja ujedinite se! – nego sa „zaštitom životne sredine“!. I lakše će prihvatiti otrov nego lek, lakše će doći do imunizacije kad su u pitanju proleteri nego ekolozi. Lakše svarim da je nešto komunistička bestragija nego ekološka. Kad uvrh Crnog vrha zaurlam, znajte da sam nabasao na ekologa.

Da se vratimo u sferu prve rečenice. Jedan srpski postmodernictički pisac ruga se teoriji zavere. Ne kažem da se postmodenističi romanopisac ne bavi apokaliptičkim utopizmom, odn. stilskim oksimoronima, teorijskim postulatima, odn. mogućnostima itd., ali ne mora u svakoj prilici da se globalno markira. Verovatno je nabasao na Deridu koji pakuje teoriju zavere u fioku na kojoj piše: oblast crne magije. Pa, dobro. Pa ipak, moja noosfera (sfera misli), malo je drugačija. Ili, drugojačija..!

Nekoliko dana pre potopa Srbije, u večnost je odveslao i tvorac metafore o ribljim kišama…!