In memoriam Зорану Калезићу: Сто путева и сто стаза

Пише: Батрић Бабовић 

Отишао је Зоран Калезић. Тихо, нечујно, невино и невидно преселио се у дом свог доброг анђела. Са њим су пошли Београдско пролеће, Нада, Илиџа и Акорди Косова. У њему су уснули Косов Луг, Бјелопавлићи, Из мора корали… Глас који је носио у себи пијесак и иње вјечности, харфа са семантиком свих језика скружана у љубав, душа која је огласила и оснажила сузе и бол, препјевала трагедије, надживјела сеобе и диобе запутила се у царство мира, славе и снова. Неколико пута ми је рекао да је блаженог спомена Добривоје Топаловић био најтоплији глас југословенске естраде, да Халид Бешлић има душу у гласу- пијесак свих вокала који у пехару његовог грла налазе смисао вјечном и непролазном у музици и умјетности. Волио је славујанство Мирослава Илића и кристал Босанског Петровца никад умрлог Маринка Роквића.

Са Лепом Лукић је испитивао океанска пространства, а Милени Плавшић подарио упит за свако недељно поподне. Бард никшићких пространстава на свим свјетовима и неупокојеним поезијама Вито Николић своју далеку београдску љубав ставио је у нити Зорановог божанског гласа. Из тих струна као новорођенчад излазиле су емоције које надживљавају просторе и времена, сажижу зло, умножавају добро, пале Олимп наде и предсказују да сто путева и сто стаза иду оној једној- Царству Непролазном, Царству Љубави.

На њој ће бити Кари Шабанови, Шта ће мени вино, Добро вече изгубљена надо, Једној жени које нема више, Ако одеш нек остане љубав, Пивљанка… Док плачу Подгорица и Београд, Жути, Гојко, Бања, сви незнани и знани људи од срца, музике и пјесме, над Даниловградом и Косовим Лугом се развијавају метафизика једне музике и све музике метафизичких обличја сазданих на станцима ова два имена. Фалило је још двадесетак дана да се поклопе казаљке пуштене етром фебруара далеке 1950.године, али је Господ одлучио да у навечерје Божића на Небесима у ангелском хору уз Тому Здравковића и све знане и незнане пјеснике и појце буде Зоран Калезић.
Путоказ је откочио своју стрелицу и дао нову звијезду над бјелопавлићким небом. Засијаће изнад Београда, Берана, Чикага, Сарајева, Подгорице и цијеле планете широки траг љубави и вјере, срце које је надживјело себе, извор хармоније. Небо је кључ са бравом за домаће судове и ниште судије.
Зоран Калезић иде у Вјечност. Бог да прими у топла њедра душу која је претворила бесмисао у смисао и лед у прољеће…Амин Боже дај!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: