Илустрована књига неба
1 min read
фото: Гугл
Пише: Војислав Гледић
Звијезде нијесу насумице и хаотично разбацане по ноћном небу. Напротив, изгледају као да су груписане у поједине јасно уочљиве и препознатљиве ликове који се временом не мијењају. Иако се читаво небо, као цјелина, непрекидно равномјерно окреће једном у току 24 сата (што је, заправо, одраз стварног Земљиноиг обртања око осе), међусобан распоред звијезда остаје у веома дугим временскиим интервалима потпуно непромијењен. То је и био глави разлог што су звијезде још од најстаријих времена називане „стајачице“ или „некретнице“. Заправо, и ови објекти се крећу великим брзинама, које достижу и до неколико десетина или стотина километара у секунди, али због њихове огромне удањености, ова кретања се на небу могу уочити тек након више хиљада година. Ово важи за посматрања голим оком, док се помоћу великих и прецизних астрономских инструмената те промјене могу не само јасно пратити, него и веома тачно мјерити.
Карактеристичне групе звијезда, које се могу увијек видјети као једна непомијењена цјелина, биле су у готово у истом облику познате и старим посматрачима неба. Те карактеристичне групе, које изгледају попут илустроване књиге небеског свода, добила су назив сазвјежђа или констелације. Стари културни народи су у тим сликама видјели инкарнацију божанског свијета што је условило и имена која су тим „сликама“ давана. Стари Грци су изглед сазвјежђâ повезали са својим митовима и легендама, али и са неким другим за њихов живот важним појавама, животињама или стварима. Грчки називи за сазвјежђа су остала сачувана, али се временом мијењала величина неба коју је свако од њих заузимало. И данас се на небу налазе Велики и Мали медвјед (у нашем народу познати и под именима Велика и Мала кола), Касиопеја, Цефеј, Пегаз, Персеј, Ован, Орао, Близанци, Орион и др. То су називи који су остали сачувани и у савременој науци као доказ значаја који су стари Грци имали у развоју науке, културе и цивилизације.
Због Земљиног годишњег обртања око Сунца, као и нагнутости планетине обртне осе у односу на раван њене небеске путање (еклиптике), изглед звјезданог небеског свода се стално мијења. Један мањи број сазвјежђа се може видјети током читаве године, додуше не на истом мјесту у исто доба ноћи, док се највећи број њих повремено појављује над хоризонтом. Стога је извршена подјела сазвјежђа према њиховој видљивости током године из наших крајева (умјерене сјеверне географске ширине). Она сазвјежђа која се виде током читаве године називају се циркумполарна, а најпознатија међу њима су Велики и Мали медвјед, Касиопеја, Цефеј и Змај. На крају „репа“ Малог медвједа (или „руде“ Малих кола) налази се звијезда Сјеверчњача или Полара у чијој близини је сјеверни небески пол (што је добро знати ради ноћне оријентације). Остале констелације се дијеле на четири групације, и то: прољећна, љетња, јесења и зимска група сазвјежђа. Посебно се издваја група од 12 сазвјежђа око еклиптике која се називају зодијачка или зодијак (дуж којих се крећу планете и друга тијела Сунчевог система).
Највећи степен развоја астрономија је, као и друге науке, у старом вијеку постигла у хеленистичком периоду, и то у Алаксандрији као великом политичком, економском и трговачком центру. Овај град је био престоница Египта, који је припао једном од војсковођа Александра Македонског (356 – 323. г. прије н.е.). У Александрији је вјековима постојала традиција развоја науке, посебно астрономије, а међу највећим представницима ове науке спадају Хипарх, Аристарх, Ератостен и Птоломеј. Хипарх је у 2. вијеку прије нове ере начинио подјелу звијезда на шест класа, а Клаудије Птоломеј (85 -160) је извршио подјелу читавог ноћног неба на 48 сазвјежђа, видљивих са опсерваторије у Александрији. Ова подјела је, међутим, почела да се мијења од када је, још у 17. вијеку, устаљена пракса посматрања и биљежења положаја и привидне величине звијезда посмараних помоћу дурбина и телескопа.
У 20. вијеку је коначно Међународна астрономска унија извршила кодификацију имена и области неба које поједино од сазвјежђа заузима. Године 1934. је у потпуности завршен дуготрајни процес подјеле и разграничења појединих сазвјежђа, при чему је њихов број утврђен на 88 области. Од укупно 88 сазвјежђа, на сјеверном небу се налази 28, на јужној полусфери има 48, док осталих 12 сачињавају већ помињани зодијачки круг. Тачно су познате привидне линије (границе) које обухватају свако од њих, као и имена која имају латинску основу. Треба нагласити да су касније Птоломејевом списку додате и оне костелације које су почели да посматрају поморци када су почели да плове по јужним подручјима Земље. Тада су запазили многа до тада (за Европљане) непозната сазвјежђа која су брижљиво осмотрена и унесена у звјездане карте. То је посебно уређено јер су звијезде биле од животног значаја за поморце зато што се једино помоћу њих могао одредити тачан географски положај (географске координате), као и смјер путовања бродова преко огромних океанских површина.
Занимљиво је напоменути да су се, када је техника почела да се развија, појединим сазвјежђима давала и небична имена. Тако је, рецимо, једно вријеме постојало и сазвјежђе Штампарија. С друге стране, нека веома пространа сазвјежђа су се „смањила“, односно извршена је њихова подјела на неколико мањих консталација. Најзначајнији такав примјер јесте велико сазвјежђе Арго Нави (Лађа Арго) које је подијењено на три мање цјелине (сазвјежђа Прамац, Једро и Крма). У наше вријеме највеће сазвјежђе је Хидра које заузима велики дио небеске сфере, а један њен мали дио може се понекад видјети и из наших крајева (изнад самог јужног хоризонта). Најљепша група сазвјежђа, која се могу посматрати на нашем небу, јесу она која блистају у зимским ноћима, међу којима доминирају Орион, Бик, Близанци, као и Велики и Мали пас.
