Или – Или
1 min read
У сваком ,,или – или“ нужно се очекује појављивање нечега. Безусловност кјеркегоровског ,,или – или“ јесте етика. Будићи да је наш политички бувљак далеко од етике, што је и разумљиво, јер бувљаци су познати по цјенкањима и шибицарењима, самим тим у нашем политичком простору једино што може да се појави јесте метафизика. Међутим, такође, ту и метафизика губи свој аутентични смисао. Она се користи, са свим својим особинама, као техничко помагало. Наиме, ријеч је о тенденцији креирања маски и заблуда метафизичким (готово естетичким) средствима.
Фундаментални продукт политичке метафизике јесте понављање лажне билости. Лаж тог билог се огледа у његовом креирању на бази идеолошко-профитабилне матрице. Наизглед, мислећи да смо превазишли, или хегеловски укинули, све лажне билости, ,,изненада“ се појавила једна политичка групација, тзв. ,,државотворни блок“. У чему се огледа лажност, па и лицемјерство поменуте групације?
Прво: Откуд некоме ексклузивно право да било кога дијели по категорији државотворности?! Да ствар буде гора, из личних амбиција и политичких поена, исти актери своја историјска знања везују, искључиво, за 2006. годину. Али, књишко искуство нам другачије говори! Црна Гора је била држава већ вјековима! Овакву Црну Гору, са приближно истим границама као и сада, познајемо још од Берлинског конгреса. Логично се намеће да се запитамо: ко се то тада борио за Црну Гору, исту ону која је устројила и ову садашњу!? Или, заправо сада желимо да заборавимо ,,оно“ и ,,оне“ који су нас у коријену утемељили!?
Друго: Ако пређемо са историјског дискурса на логичко-политички, увидјећемо да је референдум из 2006.-е био самопотврда Црне Горе. У обје варијанте, мислим и на унионистичку и на индепендистичку, црногорска државотворност би се потврдила, с тим што су те форме потврђивања државотворности различите. Дакле, слиједећи поменуто, референдум, као синтеза двају блокова (терминолошки морамо бити прецизни: индепендистички и унионистички блок), не би успио без оба табора. И једни и други су били потребни да би се процес довео до краја. Међутим, ,,поражена“ класа да би била довољно поражена не смије се окарактерисати као државотворна. Штавише, не смије ниједан њен припадник доћи у позицију да било шта одлучује са позиције власти! Фашизам на дјелу, усред ,,надолазеће“ демократије!
Треће: Један од актера ,,државотворног блока“ је у власти (СДП), док је други у опозицији (ПЦГ). Први, колико воли власт, крао је другог! У никшићкој саги, која је у медијима била позната као ,,Случај Драго Ђуровић“, СДП је учествовао у прекрајању воље грађана, односно физичком скрнављењу ПЦГ. Исти тај ,,социјал-демократски“ СДП, као ,,аутентични“ свето-државотворац није штитио уставом прописану вољу бирача, већ је честитао Ђуровићу на храбрости да донесе ,,праву“ одлуку. Они су и тада, морамо бити ,,увјерени“ у то, бранили државу! А, удес ПЦГ, кроз поменути случај Ђуровић, био је удес цјелокупног опозиционог Никшића. Коалирањем са лоповима, ПЦГ је легитимизовала поменуту крађу.
Четврто: Звучао је познато позитивни став да не желе ни са влашћу, ни са опозицијом. У години за нама, а и данас, исти доказују да, заправо, желе и са влашћу и са опозицијом. За узврат, овим можемо доказати тврдњу Жака Рансијера, који у једној од својих десет теза о политици говори да је политика врста парадоксалне дјелатности. Ту парадоксалност су потврдили ,,државотворци“.
Pokvarena, ustajala oranžijada i razdeljak kao… ljubi ga samo majka, i niko više!
Какве двије стилске фигуре, нашли су се… фотошоп их не може спасити!
стварање државотворног блока је само потврдило да су СДП и ПЦГ једно тијело а двије главе. паметном довољно