Miloš Ković: Svetosavska besjeda

Integralno prenosimo Svetosavsku besjedu doc. dr Miloša Kovića, održanu u Nikšiću, 29. januara 2014. godine.

***

Vaše Preosveštenstvo, časni oci, braćo i sestre,

Sveti Sava, u pismu koje je iz Jerusalima uputio Spiridonu, igumanu Studenice, 1234. ili 1235. pored ostalog, kaže:  „Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog moga zaveta. Da, ako čovek i ceo svet dobije, a dušu svoju izgubi, koja je korist?“

Sveti Sava ovde, naravno, preuzima iz Jevanđelja, od Mateja i Marka: «Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije, a duši svojoj naudi?» (Mt. 16, 26; Mk. 8, 36). Uz to, nije reč o nekom od glavnih dela Svetog Save, nego tek o jednom sačuvanom pismu. Pa ipak, sa kakvom silinom ove dve rečenice Svetog Save odjekuju srpskom istorijom, do dana današnjeg!

Jer šta je Kosovski zavet Svetog Velikomučenika kneza Lazara i njegovih vitezova, njihovo odbijanje zemaljskog carstva i opredeljenje za Carstvo Nebesko, ako ne ostvarenje ovog jevanđeoskog zaveta Svetog Save? Da li slučajno «soko tica siva», Svetitelj Ilija, koji u pesmi «Propast carstva Srpskog» suočava «cara Lazu, junačko koleno» sa izborom između dva carstva, poleće baš iz Jerusalima?

Zar nisu baš Sveti Sava i Kosovo učinili Srbe Srbima? To su ona posebna istorijska sećanja, kultovi, predanja, koji su Srbe, već u srednjem veku, naročito u dobu turske vlasti, učinili jasno prepoznatljivim, različitim od drugih naroda. O tom procesu obličavanja posebne, srpske pripadnosti mi imamo puno svedočanstava, istorijskih izvora. Oni svedoče o tome da se to uobličavanje, iz koga izrasta moderna srpska nacionalna svest, odigralo u krilu Srpske pravoslavne crkve i to ponajviše, kako je sa pravom naglasio Žarko Vidović, u dobu obnovljene Pećke patrijaršije, od 1557. do 1766. Svetosavska crkva, sećanje na staru slavu, junačka epika – to je ono što je sačuvalo Srbe u dugim vekovima borbe, stradanja, života u šerijatskom Osmanskom carstvu.

Kada, dakle, navodimo ove dve rečenice iz pisma Svetog Save igumanu Spiridonu, i kada govorimo o Kosovskom opredeljenju, mi se, po mom mišljenju, nalazimo u središtu srpke, suštinski hrišćanske nacionalne ideje. Odatle nas put, bez suvišnih lutanja, vodi pravo ka svima nama poznatom odgovoru majke Jevrosime na pitanje «na kome je carstvo»:

„Nemoj, sine, izgubiti duše;
„Bolje ti je izgubiti glavu,
„Nego svoju ogr’ješiti dušu.“

Odatle nam dolaze i Karađorđe i Njegoš. Tu, u zavetu Svetog Save i Kosovskom zavetu, jesu ishodišta uvek istih odgovora koje je, sa neobičnom doslednošću, u najvećim istorijskim iskušenjima, davao srpski narod. Odatle nam dolazi Gavrilo Princip. Tu je objašnjenje odluke da se cela jedna zemlja 1915, umesto da se preda, uputi preko crnogorskih i albanskih planina ka moru, Solunskom frontu, ka pobedi i besmrtnoj slavi. Tu je pravo objašnjenje 27. marta 1941. Odatle nam dolaze reči Svetog Vukašina Jasenovačkog: «Samo ti, djete, radi svoj posao». Odatle, od Svetog Save i sa Kosova, iz Bjelopavlića nam 1916. dolaze četrnaest učitelja i trojica pravnika, koji, po cenu streljanja i utamničenja, odbijaju da se odreknu ćirilice i srpskog imena. Odatle nam dolazite i vi, braćo i sestre, poštovane kolege, ako sam dostojan da vas tako nazovem, dvadeset i sedmoro nikšićkih i hercegnovskih profesora. «Otpušteni» ste iz zemaljskog carstva. Ali odbijanjem da se odreknete svojih predaka i potomaka, i plaćanjem cene za to, vi ste pripali glavnom toku srpske istorije. Vi ste dokaz da je živ naš Kosovski zavet i da istorija srpskog naroda nije završena; pred svojim đacima, pred svojim precima i potomcima, vi ste posvedočili da je «zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvjek i dovjeka».

Pomenuo sam Gavrila Principa, golgotu i vaskrs Srbije od 1915. do 1918, učitelje iz Bjelopavlića. Mi, evo, Svetog Savu slavimo danas, 2014. godine, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata. Uz Svetog Savu i Svetog Simeona, uz Nemanjiće, kneza Lazara, Karađorđa i Njegoša, Balkanski ratovi i Prvi svetski rat spadaju u najznačajnije događaje srpske istorije. Sećanja na Prvi svetski rat, baš kao u Britaniji, Francuskoj ili Kanadi, ulaze u same temelje modernog srpskog nacionalnog identiteta. Skoro da nema srpske porodice koja u Prvom svetskom ratu nije nekoga izgubila. Valjda zato danas sa toliko tuge čitamo vesti o prelivanju medijske antisrpske histerije u akademsku istoriografiju, o optuživanju Srba da su izazvali to ogromno stradanje svetskih razmera, o poređenjima Sarajevskog atentata sa napadom na njujorški Svetski trgovinski centar 2001. Današnji silnici, SAD i njihovi sateliti, pre svih obnovljene, ojačane Nemačka i Turska, hoće da imaju svoju istoriju. Ništa novo pod kapom nebeskom. Iz te otrovne kuhinje potiču i optužbe koje samo prividno dolaze odavde, prema kojima je, pored ostalog, Srbija 1918. izvršila «anšlus» Crne Gore.

Lako je, međutim, druge optuživati za sopstvene slabosti i ogrešenja. Šta smo mi učinili da, posle sloma jugoslovenstva i komunizma, vratimo Prvom svetskom ratu mesto koje mu pripada u sećanju srpskog naroda? Kada smo poslednji put upalili sveće svojim junačkim precima sa Cera, Kolubare, Mojkovca, Solunskog fronta? Njih se ponekad i setimo, ali šta je sa desetinama hiljada bezimenih žrtava, stradalih u masovnim zločinima okupatora, koji su, recimo u mojoj Mačvi 1914, imali sve odlike sistematskog genocida? Koliko se sećamo žrtava austrougarskih koncentracionih logora, patentiranih upravo u Prvom svetskom ratu (u Mathauzenu u Prvom svetskom ratu, stradale su hiljade Srba) stotina hiljada žrtava bolesti i gladi? Da li pamtimo imena zločinaca?

Jugoslavije više nema i mi danas ne moramo da, zbog bratstva i jedinstva, prećutkujemo tužne istine o Prvom svetskom ratu. Njegoševu kapelu oskrnavio je i razorio general Stjepan Sarkotić fon Lovćen, komandant 42. hrvatske, «vražje» divizije, u kojoj se dok je po Srbiji 1914. vršila najgore zločine, «junački borio» i mladi Josip Broz, budući Tito. Između dva svetska rata Sarkotić će svoj emigrantski «Hrvatski komitet» predati u ruke mladom i perspektivnom Anti Paveliću. A Sarkotićev vojnik Tito će Njegoša konačno okovati onom austrougarskom, faraonskom, despotskom strukturom pod kojom naš Vladika evo, i danas počiva. Sam Ivan Meštrović pisao je o tome kako mu je Petar Plamenac, predsednik vlade kralja Nikole u vreme Prvog svetskog rata, neposredno pred Marsejski atentat, pričao o svojim susretima sa Sarkotićem, uz posredovanje Musolinija, i o tome kako će kralj Aleksandar biti ubijen a Jugoslavija rasturena i podeljena.

Neprijatne sličnosti sa današnjicom i pitanje naše odgovornosti ponovo iskrsavaju kada se setimo da je, u okupiranoj Srbiji i Crnoj Gori, glavni predmet progona bilo nasleđe Svetog sava – srpska crkva, istorija, ćirilica, književnost. Nije samo zabranjena javna upotreba ćirilice, nego i sve knjige i novine pisane ovim pismom. Zatvarane su biblioteke i knjižare, a knjige uništavane. Na orvelovske totalitarizme 20. veka, ali i na kolonijalne, robovlasničke režime 19. veka, podsećala su i zvanična uputstva osnovnim školama na okupiranim teritorijama, da kod srpske dece ne treba razvijati znanja i veštine, nego, pre svega, disciplinu i higijenu. U školama se preko noći prešlo na latinicu, uz pomoć novih nastavnika, masovno dovođenih iz Hrvatske, pri čemu je zabranjeno zapošljavanje srpskih nastavnika, osim za ručni rad i slične predmete. Sam Konrad fon Hecendorf, načelnik austrougarskog generalštaba i jedan od glavnih krivaca za izbijanje Prvog svetskog rata, pisao je da se preko škola može izvesti promena kulture i svesti srpskog naroda.

Skrnavljenje Njegoševe kapele? Ukidanje ćirilice i prelazak na latinicu? Ukidanje srpske istorije i književnosti? Izbacivanje srpskih nastavnika i profesora sa posla? Promena svesti? Ne činimo li sve to danas sami, svojevoljno? Ne glasa li za to danas većina stanovnika Crne Gore i Srbije? U Crnoj Gori je, naravno, ovo «samoporicanje» najcrnje i najbestidnije. Ovde su, međutim, i najsvetliji primeri čestitosti i hrabrosti. Ta bolest koja je, gotovo, savladala Crnu Goru, uveliko se proširila i na Srbiju. U Beogradu se, na javnim mestima, otišlo dalje od pukog prelaska na latinicu, pa prodavnice, restorani i preduzeća više nemaju ni srpske nazive, nego neka smešna, hibridna imena nastala spajanjem engleskog i srpskog jezika. Isti proces na delu je i u Banjaluci.

Ne samo da novine i televizije u Srbiji spremno prenose naređenja stranih izaslanika da je potrebno da Srbi «promene svest», nego to ponavljaju i naši vlastodršci, u pauzama potpisivanja sporazuma kojima sopstvene građane na Kosovu i Metohiji, predaju na milost i nemilost buduće Velike Albanije. U isto vreme, na delu je sveobuhvatna revizija srpske istorije, koja nas uverava da je Kosovo izvor svih naših nevolja, a ne ishodište i potvrda naše vere i slobode.

Sve ovo, dakle, sami sebi radimo. Okupator je tu, i njemu, za razliku od Prvog svetskog rata nije potrebno da nas vojnički okupira. Dovoljni su mu kupljeni mediji, privreda, poslovni ljudi i političari. Sve ostalo je posledica naše slugeranjske preduzimljivosti, našeg kukavičluka pred državom i naše varvarske mržnje prema susedima, rođacima, prema onima koji misle i rade drugačije od nas.

Gde su, zaista, izvori ovog sveopšteg posrnuća i gde su putevi ozdravljenja? Izgubili smo Zavet, Smisao, integrativnu ideju, ono što smo imali i pod Turcima i pod Venecijom i pod Austrijom. Sebičnost i materijalizam, bolesti od kojih boluje ceo zapadni svet, ovde ruše sve pred sobom. Anglosaksonska kultura ustvari na njima počiva; na našu kulturu ta sebičnost i materijalizam ostavljaju pogubne posledice. Baš kao i druge pomodne ideje, za kojima trčimo u besomučnim pokušajima da ne budemo ono što jesmo.

Srpska istorija daje jasne odgovore. Bilo je ovakvih, pa i još gorih vremena. Smatra se da je u drugoj polovini 15. i u prvoj polovini 16. veka, u dobu ratova, stradanja i pokolja, svaki četvrti Srbin primio islam. Obnova Pećke patrijaršije 1557. donela je, međutim, duhovni i kulturni uzlet; Svetosavska crkva i čuvanje i predanja omogućili su opstanak u potonjim vekovima. A onda smo, sa našim velikim Dositejem i velikim Vukom, u duhu tadašnjih evropskih ideologija, veru i crkvu, kao suštinski sastojak Srpstva, zamenili za jezik. Vera u to da ljudi koji govore istim jezikom pripadaju istoj duhovnoj zajednici odvela nas je u Jugoslaviju. Sve što smo u međuvremenu preživeli, do danas, bilo je dobra škola.

Po mom mišljenju, potreban nam je povratak jednostavnim i oprobanim istorijskim iskustvima. Naša Svetosavska crkva, naš Kosovski zavet, naše bogato istorijsko i kulturno nasleđe – to su temelji i izvori današnjeg nacionalnog opstanka i naših budućih pobeda. Potrebno nam je očuvanje tradicionalnih vrednosti – vere, porodice, otadžbine – ali na nov, moderan, savremen način. Srpska pravoslavna crkva je jedini duhovni, politički kontinuitet naše istorije, od Svetog Save do danas. Demokratija i ljudska prava jesu deo naše, srpske tradicije i tome ne moraju da nas uče NATO siledžije. Razmislimo o tome zašto su se Karađorđevi Srbi digli na oružje, pročitajmo srpske ustave iz 1835. i 1888. Mora se promeniti odnos prema državi. Umesto gledanja u državi glavnog moralnog arbitra, gospodara života i smrti, glavnog izvora zaposlenja i prihoda, moramo da naučimo da se organizujemo van nje, mimo nje, pa i tamo gde je ona antisrpska, uprkos njoj. Crkva i tu, opet, ima vekovna iskustva, od paganskog Rimskog carstva, preko šerijatskog Osmanskog carstva, do ateističkog, komunističkog Sovjetskog carstva. Nauka, nove tehnologije i mediji predstavljaju i pretnju i obećanje. Mudro iskorišćeni, oni mogu da budu važna sredstva odbrane i pobede. Kroz sve to, uostalom, već su prošli naši preci u 19. veku, kada su, od turskih podanika drugog reda, sopstvenim traganjima i naporima, postali slobodni građani nacionalnih srpskih država, Srbije i Crne Gore. Potrebno je, u nakraćem, samo da naše staro vino sipamo u nove mešine. Samo tako nećemo obrukati naše pretke i postideti naše potomke.