И Србија има своје ходочашће-пут Светог Саве (једини исправан пут), обиђите

Пише: Ђорђе Бојанић

Испосница Светог Саве се налази на 12 километру од манастира Студенице, измећу планина Радочело и Чемерно (у близини реке Студеница) на преко 1000 метара надморске висине. Са главног пута до испоснице води шумски пут (шумска стаза) кроз предивне.

Како стићи до испоснице?

Са ибарске магистрале, код места Ушће, скреће се са пута који води према манастиру Студеница. Када се стигне до манастира Студеницe (наравно свратите у обилазак, и питајте о детаљима како да стигнете), наставља се даље путем који води ка Ивањици.

После око 4 километра долазите до села Гуштерићи, одатле се путује око 2-3 километар до првог проширења где се налази кућа и продавница (са десне стране), одмах иза је и пут који води ка доњој (где се налази и чесма Светог Саве) и горњој испосници.

Стаза је делимично обележена, и није тешко до ње стићи (лаганим ходом око сат и петнаест минута), има успона, али крајолик је предиван, тако да нема оног ко је зажалио.

Испосница је настала је почетком 13. века.  Према предању, Свети Сава је након монашења на Светој Гори Атонској почетком XIII века овде основао монашку заједницу склону аскетском, пустињачком начину живота.

Испосница представља озидани пећински комплекс у окомитој стеновитој литици, до кога се стиже уским дрвеним мостићем приљубљеним уз саму литицу. Одмах до испоснице налази се и црква Придворица из 12. века. посвећена св. Ђорђу.

Капи зноја које купају наше очи после доласка у ове висине, не могу надјачати остала чула која хране душе грешника. Отварамо врата Испоснице, и повлачимо канап и звоњавом јављамо Богу да смо стигли на плодно тло праштања грехова. Звоно утихну, а светлост и мирис тишине уведе нас кроз врата Испоснице у пространство.

ТАКО ИЗГЛЕДА ПУТ У РАЈ !

Каква ли је била љубав неимара која је ово створила ?

Када обиђете испосницу, искористите прилику и да обиђете Дежевску долину и Мишчиће.

Мишчићи, мјесто гдје је рођен Растко

Из дворишта Петрове Цркве, код Новог Пазара, кроз главну капију, пружа се поглед на Мишчиће код Дежеве. Ту је рођен Свети Сава. Када га је мајка Анастасија предала оцу у наручје, Стефан Немања је рекао: Мишче моје и, место се до дан данас зове Мишчићи.

Мишчићи су место у Дежевској долини  у близини Ђурђевих ступова и Петрове цркве, у коме су на чувеним саборима доношене историјске одлуке, где су рођена два српска цара, више краљева.

Темељи родне куће Светог Саве су до скоро били у корову, беспућу и мраку. Да није било великог прохромског крста (да обележи ово свето место) и посађеног храста испод кога лежи древни камени крст, који су храст посадили и крст поставили представници Цркве, нико не би ни знао да је ту рођен велики епископ и просветитељ, чак ни натписа није било.

У сличном стању је цела Дежевска долина: заборављена, делимично запуштена, запостављена…

Дежевска долина је још далеко од очију шире јавности, овде нема туриста, а и они који дођу обиђу Петрову цркву, Ђурђеве ступове  и оду (а Мишчићи су им на пет километара одатле), а да и не наврате до Савиног родног места.

Сваки камен у Дежевској долини је историја – овде је, у засеоку Мишчићи, рођен Свети Сава, овуда је у време највеће моћи шетао Стефан Немања, овде су се играли његови синови Вукан, Стефан и Растко, одавде су у свет полазили краљеви: Урош, Драгутин, Милутин.

Срећом, дошло је боље време и приступ значајним историјским знаменитостима, па се 2015. год (ето, колико се чекало) кренуло у изградњу храма Светог Саве прво добровољним прилозима верника, а затим је Влада Србије одлучила да обезбеди средства за завршетак храма, што је за сваку похвалу.

Ипак, све ово је неистражено и мистично, за археолошке радове није деценијама било новца, а нема га ни данас… а ово треба да нам буде приоротет… овде је право благо, наша историја, наш идентитет.

Срамно је да се оволико чекало на изградњу храма… хвала Богу сада је доста бољи и трезвенији приступ.

Приступ светињама морамо да промијенимо из коријена

Трагично је да Србија већ вековима ништа не чини да родно место Светог Саве туристички уреди  и претвори га у место српског ходочашћа, туризма, где ће бити обавезна екскурзија са ученицима да обилазе ово Свето место, уместо да ученици овамо долазе на екскурзије, већина за ово место није ни чула. Трагично је и то што ђачке екскурзије  се  радије изводе у Италију, Мађарску, Грчку или Турску, многи никада и не сазнају где је Немања темељио  српску државу.  Тај приступ морамо да променио, поготову када се деца образују и васпитавају… а времена ће бити када одрасту за та друга путовања, где ће учити историју других народа. Ако их на оваква места не одведе школска екскурзија, не верујем да ће до ових места стићи са родитељима, наравно да има и таквих примера, али су у мањини.

Смрт Савина у Бугарској

На Богојављање одслужио је службу у трновској цркви (Бугарска). После тога одмах се разболео. Боловао је  пет дана, а шестог је умро, то је било  14. (27) јануара 1236. год. Сахрањен је у цркви Четрдесет мученика.

Срби су били национално свесни да су царски народ, да су имали царевину и да су је делимично изгубили на Косову. У таквој јакој вери Турци Србе нису могли да исламизирају, а католици поунијате и покатоличе. Зато су их Турци набијали на коље, а темишварског владику живог одрали. А да би се осветио Србима, Синан паша, за време Темишварског устанка спалио је мошти светог Саве на Врачару 1594. године. То су Турци урадили да би тако заплашили српски народ и на тај начин сматрали да ће их лакше исламизирати.

Има и других незваничних извора који тврде да Свети Сава није спаљен

Питам се, зашто се не утврди истина, кад већ постоји прича… ко не дозвољава да се уради ДНК анализа, да ли смо свесни да на тај начин скрнавимо сопствену историју и тако тумарамо у њој, коме то одговара и зашто… велико је питање? А врло лако може да се реши и утврди истина.

Одавно и има доста текстова и тврдњи да мошти Светог Саве нису спаљене на Врачару, већ се и данас чувају у манастиру Ждребаоник… где сам био у посети пре пар година и нисам добио никакав одговор на ту тему. Тако да о томе не могу и не желим ништа да тврдим.

Али питам се да ли би олако тадашњи верски народ дозволио спаљивање моштију, када се знало у каквим приликама се живи… и да ли су мошти Светог Саве спаљене на Врачару или подметнуте?

Читајући неке незваничне изворе кажу да су мошти скриване у пећинама од османског зулума и агресије, па у манастиру Довоља, у Морачи и у Кучима па у манастир Ждребаоник (код Даниловграда, 17 км од Острога), кажу да се чувају испод иконе Светог Саве, али са натписом Свети Арсеније Сремац (наследник Светог Саве на месту архиепископа) где се сматра (у одређеним круговима) да се Савине мошти и данас тамо налазе.

Био сам лично на том месту, које одаје мир и улива снагу.

Ред је и морање да се то већ једном утврди… можда са Савиним моштима кренемо ка уједињењу свих Срба на овим просторима. Можда нам на тај начин и помогне!

Ипак, долазе боља времена а истина се не може вечно скривати.

Спрска историја

Прочитајте ЈОШ:

Чеда Антић: Броз нам је отео Косово, расрбио Црну Гору, обесправио нас у Хрватској и БиХ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: