Humor kao nacionalna osobina: Smijeh u doba NATO bombardovanja

Piše: Dejan Ajdačić

Na prvi pogled rat i smeh nemaju mnogo toga zajedničkog. Ali, ratovima smeh ne iščezava, a o ratovima su napisana čak i neka od slavnih humorističkih dela (Doživljaji dobrog vojnika Švejka češkog pripovedača Jaroslava Hašeka, Život i priključenija Ivana Čonkina Rusa Vladimira Vojnoviča, Doživljaji Nikoletine Bursaća srpskog pisca Branka Ćopića), te napravljene neke od uspelih filmskih komedija. Naravno, ova dela predstavljaju jedno docnije, ublaženo sagledavanje rata, ali se u njima, jednako kao i u ispoljavanju smeha u ratu sučeljavaju različita osećanja i sudovi. Tekstovi sa elementima humora nastali u ratu, i tekstovi o ratu nastali u miru, već na prvi pogled se razlikuju u naglašavanju smešnog i načinu oblikovanja karaktera. Neposredna reakcija humorno ističe neki odnos, transponuje situaciju, dok je u umetničkom viđenju istaknuta i psihološka osobenost junaka kroz čiji se doživljaj rat predstavlja, kao npr. prostodušnost Hašekovog, Vojnovičevog i Ćopićevog junaka.

Bombardovanje najmoćnijih sila sveta jedne male i vojnički slabe zemlje koje se produžilo više nego što je bilo planirano izazvalo je različite reakcije, pa i humorne. Obilje takve građe teško je sakupiti i predstaviti, tako da sam se odlučio da nabrojim različite tipove i ukažem ne neke primere. Svakako da postoji razlika u humoru koji je nastajao van Jugoslavije i onom koji je nastajao kod nas. Za inostrani humor moglo primeniti jedno poimanje, dok je u Jugoslaviji on dobijao drukčije dimenzije.

Na primer, na najvećem ruskom Internet sajtu www.anekdoti.ru kao posebna rubrika postojali su vicevi NATO i Jugoslavija. Na sajtovima u Jugoslaviji bile su popularne karikature, posebno Bila Klintona, Toni Blera i Medlin Olbrajt. U živoj elektronskoj prepisci (pre no što je NATO iz dana u dan počeo da uništava elektro mrežu Srbije) povremeno su se javljala i smešna pisma. Za razliku od humora stranaca, koji je i ljude i prostor u Srbiji označavao tipski, humor u Srbiji nosio je niz detalja i lokalnih obeležja, koji su nosili konkretnost i živost. To može pokazati pismo koje je tobože napisala neka Beograđanka svojoj prijateljici 2009. godine iz grada koji je još u sukobu sa NATO.

Draga moja,

Nadam se da si videla Subject pa znaš koja je godina. Mi smo dobro, preko dana je skoro normalno ali noću udaraju. Juče smo proslavili mali jubilej: komandu su pogodili pedeseti put. Opet je ispalo ono staklo iznad ulaznih vrata. Tata je rekao da će ga još sad staviti, a sledeći put ćemo zazidati. Sve je sada mnogo lakše, kada se samo setim 1999. dok su oni još imali rakete i avione, onda je stvarno gruvalo. Onda su prešli na gađanje dinamitom iz aviona (kako smo ih samo gađali praćkama) i konačno nas gađaju kopljima i sekirama (vrhunske izrade). Inače vode imamo dovoljno, svaki put kad pada kiša skupljamo je u burence. Što se hrane tiče, sada je proleće pa ima narcisa. Juče smo ručali divnu supu od domaćeg vrapca, bareni baštenski korov sa mačjim filetima. Pili smo divno vino (neidentifikovanog porekla), a na kraju smo se počastili sa kolačem od narcisa sa malo blata (umesto čokolade). Milica i Teri su sa zadovoljstvom polizali ostatke (mada znaš da posle Lekica malo šta ostane). Jutros sam se šetao gradom. Rov Kneza Mihajla je pun ljudi, bila su i neka događanja u Terazijskoj rupi.Najgore mi je što sam svaki put mokar jer moram da preplivam Savu. Inače u krater na Slaviji su postavili neke kioske pa sada mnogo lepše izgleda. Dobro je da noću ne trebaju svetiljke jer sve svetli od one treće atomske bombe. Šteta što su onu četvrtu ispustili u Francuskoj, pa em što nema više Francuske, em bi nama bilo noću još svetlije. Inače sutra je isplata drugog dela penzije za novembar 2004. Mama reče da će obe marke da da za hranu. Videla je divne mačje polutke. Inače u školi ništa novo, mnogo je lakše raditi sa odeljenjima od po 7-9 učenika. Izgleda da je radijacija učinila svoje, pa su i đaci bolji. Olgica treba da ide sa svojim maturantima na ekskurziju, verovatno će ići na Karaburmu da gledaju najveći krater na Balkanu. Žao mi je što se pobiše Rusi i Ameri pa smo mi nekako pali u drugi plan, a i nivo mora je nešto viši otkako je Amerika potonula. Naši kumovi su na vreme otišli, sada su na ostrvu Braće Jerković (jedino što ratuju sa Voždovcem, hoće samostalnost za svoje ostrvo sa 213 stanovnika). Ali ni ratovi nisu ko što su bili, nema više krupnog kamenja. Svakodnevno gledamo TV (imamo neki stari ram, pa svaki dan neko drugi stane iza njega pa kao pravi program). Kao što vidiš nije tako strašno, piši kako je na vašem malom ostrvu.

(Isječak iz teksta Dejana Ajdačića „Humor i NATO bombardovanje Srbije 1999. godine“, objavljenog na portalu rastko.rs)