Humanost umire, savest je sahranjena
Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
Esej o deci, licemerju i padu čoveka
Zar deca Gaze nemaju pravo na detinjstvo?
Zar im je krv u pelenama unapred dodeljena kao sudbina?
Zar je pesma nad njihovom kolevkom dron, a ne uspavanka?
Dok jedni spavaju na oblacima nebrige, drugi noćima drže mrtvo dete u naručju, tražeći mu glas u ruševinama.
Niko ih nije pitao za koju su stranu.
Oni su hteli samo balon, senku palme, gutljaj vode bez straha.
Njihovi snovi su kratki – prekinuti sirenama, zidovima i mržnjom koja im ne pripada.
Njihova krivica? Rođeni su tamo gde je profit važniji od plača.
Zašto se ubijaju deca?
Zato što je svet izgubio strah od zla, a stid od sebe.
Zato što generali više ne ratuju za čast, već za udeo u naftnoj karti.
Zato što je dete postalo kolateralna šteta u tuđim bitkama – geopolitičkim, ideološkim, medijskim.
Zato što se mržnja proizvodi brže od hleba, a oružje deli lakše nego lek.
Zato što niko ne odgovara, jer odgovornost više nije vrednost – već teret.
Zato što smo dozvolili da se nevinost meta i zaboravi.
Svet je posrnuo u bahatost.
Baca se hleb, a mole se molitve za hranu.
Ljudi umiru od gladi, dok supermarketi izbacuju tonske ostatke.
Voda je skuplja od nafte, istina jeftinija od laži.
Čovek je postao potrošna roba – jednokratna, samodovoljna i u suštini – prazna.
U vremenu lažnih veličina,
društvo se urušava u sebi, bez trunke srama.
Ono što je nekada bilo sramota – postaje vrlina.
Ono što je bilo čast – postaje teret.
Deca odrastaju pred ekranima, ne pred očima roditelja.
Oci nemaju autoritet, majke nemaju mir.
Starci umiru sami, a mladi žive prazni.
Znanje je zamenjeno influensom. Ljubav – koristi. Istina – narativom.
I dok se deca Gaze sahranjuju bez imena,
svet se bavi brojem lajkova.
Dok u Avganistanu, Kongu, Ukrajini i Palestini nestaju čitave generacije,
svet razgovara o virtuelnim granicama i digitalnim pravima.
Humanost umire. Savest je sahranjena.
Ako se uskoro ne probudi glas čoveka –
ostaće samo tišina dečjeg plača koji niko više neće razumeti.
