„Hrvatska – svetski centar hrišćanskog ateizma“

Piše: O. Oliver Subotić

Nedavni zagrebački koncert hrvatskog pevača poznatog po živopisnom nadimku „Tompson“ je doživeo različite osvrte u ex-YU javnosti. Kritičke opservacije su, sasvim očekivano, bile najbrojnije u Srbiji, a bilo ih je nešto manjim delom i u Hrvatskoj (uglavnom među intelektualcima i političarima sa levice), dok su u drugim balkanskim državama bile sporadično primetne. Zajedničko za sve kritičke uvide je to da su se uglavnom svodili na politikološki, pravno-istorijski i sociološki domen, dok je osvrt iz religiološke perspektive nekako izostao – tačnije, bilo ga je u tragovima. Ta perspektiva je, međutim, u ovom slučaju dominantna za otkrivanje dubljih slojeva fenomena o kome je reč. Naime, šire sagledavanje problema pokazuje da je Hrvatska pomenutim događajem sebe ozvaničila – ni manje ni više – nego kao svetski centar nove vrste ateizma, a da je generator te vrste ateizma niko drugi do Rimokatolička crkva u toj zemlji.

Šta je hrišćanski ateizam?

Da bismo pokazali opravdanost prethodne teze, pođimo od fenomena savremenog ateizma kao takvog. Kada govorimo o toj temi, obično zaboravljamo da ateizam kao pojava nije monolitan jer kao što postoje različite religije, tako postoje i različiti ateizmi. Na prvom mestu je onaj tip ateizma koji bismo mogli nazvati filosofskim. Njemu pripadaju mislioci raznih epoha kojima je zajedničko to što racionalističkim postavkama osporavaju postojanje Boga. U naše vreme se pripadnici te vrste ateizma svojski trude da pokažu kako su nauka i vera nespojive stvari, što posebno pokušava da dokaže svetski poznata perjanica takozvanog novoateističkog pokreta današnjice, evolucioni biolog Ričard Dokins. Neki, stoga, ovu vrstu ateizma nazivaju naučnim, ali to je potpuno pogrešno, budući da filosofski ateizam ne opovrgava veru naučnim metodom i empirijskim dokazima, već to sve vreme pokušava filosofskim postavkama. Uostalom, najaktivniji protivnici filosofskog ateizma su upravo istaknuti religiozni naučnici, poput Alistera MekGrata i Džona Lenoksa, zbog čega pomenuta vrsta ateističke misli ne može biti klasifikovana kao naučna. Druga vrsta ateizma je militantni ateizam. On koristi postavke filosofskog ateizma kao podlogu, ali se od njega razlikuje po metodama „promovisanja“ ateističkih „dogmi“ u društvu, budući da umesto argumenta reči dominantno koristi argument grube sile, uključujući i argument puščane cevi. Ova brutalna verzija ateizma je bila posebno karakteristična za 20. vek kroz „propoved“ izvedenu pod vođstvom „drugova“ kakvi su Lenjin, Staljin, Tito i Mao Cedung. Postoji i treća vrsta ateizma, koju obično nazivamo vulgarnim. Nosioci vulgarnog ateizma su verski neprosvećeni, neobrazovani i primitivni ljudi, koji koriste potkulturni rečnik kao svoju argumentaciju. Ta vrsta ateizma ne zaslužuje bilo kakav dalji osvrt i ispod hrišćanske časti je polemisati sa njegovim pripadnicima (sr. Mt 7, 6).

Pored svih nabrojanih ateizama postoji i jedan, krajnje specifičan, koji se obično karakteriše čudnom sintagmom „hrišćanski ateizam“. Šta bi bio taj takozvani „hrišćanski ateizam“? Najstarija vrsta tog ateizma jeste slučaj kada čovek ispoveda hrišćanskog Boga, a živi kao neznabožac ili, čak, bez ikakvih moralnih kočnica. Od postanka hrišćanstva je bilo takvih hrišćana, koji su zaboravljali da je hrišćanstvo najuzvišenija vera koju prati jednako uzvišena lična etika. Ovaj vid hrišćanskog ateizma, međutim, bio je vezan za pojedinačnu praksu života konkretnih ličnosti i nije bio zaokružen kao koncept – drugim rečima, bio je i ostao odlika ljudi slabog karaktera koji olako shvataju svoj hrišćanski identitet, a za svoj nehrišćanski način života nemaju potrebu za pokajanjem. Drugi vid hrišćanskog ateizma je pojava skorijeg datuma, nastala u drugoj polovina 20. veka na Zapadu i, za razliku od prethodnog, predstavlja zaokruženu filosofsku koncepciju. Pristalice te koncepcije se drže hrišćanskog sistema vrednosti, ali isključuju potrebu za hrišćanskim Bogom. U pitanju je, dakle, paradoks svojevrsnog hrišćanstva bez Hrista. Suštinski gledano, toj ideji u poslednje vreme konvergiraju i neki pripadnici novoateističkog pokreta na Zapadu, među kojima je i pomenuti Ričard Dokins, koji odnedavno sebe naziva ateistom koji je kulturološki hrišćanin, budući da podržava ideju društva koje baštini hrišćanski etos i kulturu (dodajmo da Dokins svoj stav iznosi pre svega zbog procesa ubrzane islamizacije zapadnih država). Da zaključimo: u prvoj verziji hrišćanskog ateizma čovek veruje u Boga, ali u praksi živi kao da ga nema, dok u drugoj verziji ne veruje u Boga, ali se u praksi trudi da živi kao da ga ima.

Vratimo se sada na bizarni masovni događaj koji se zbio u Hrvatskoj. Zagrebački koncert, koji je srušio rekorde masovnosti i brzine prodaje karata (ovaj drugi parametar je posebno zanimljiv), doneo je nešto suštinski novo što ga kvalifikuje kao najveću antiliturgiju 21. veka i ključnim događajem koji promoviše novu vrstu hrišćanskog ateizma, koju odlikuje zaprepašćujući stepen duhovne shizofrenije. Nekoliko stotina hiljada mladih ljudi koji uporedo nose hrišćanske i antihrišćanske (ustaške) simbole, uzvikuju hrišćanske i antihrišćanske (ustaške) poruke, dok ih duhovno „hrane“ pesme hrišćanskih i antihrišćanskih (ustaških) motiva, a sve to uz svetlosne efekte i projekcije Časnog Krsta, lika Presvete Bogorodice, anđela i, na koncu, reči „Gorit će nebo i zemlja“ i „Oluja 95“ (kojom se veliča najveći progon pravoslavnih hrišćana iz jedne evropske države posle Drugog svetskog rata), nešto je do sada neviđeno. Toliki broj mladih indoktriniranih ljudi koji su sve vreme ubeđeni da „Bogu službu čine“ (sr. Jn 16, 1-2), nesameriv je sa bilo kakvim sličnim događajem u skorijoj istoriji i predstavlja verovatno najbizarniji vid hrišćanskog ateizma ikada zabeležen, a pri svemu tome rekordno masovan, konceptualno zaokružen i krajnje karakterističan po pokušaju spoja hrišćanstva i antihrišćanstva.

Verovatno će u budućnosti biti napisana neka socio-psihološka studija vezana za ova događaj (kako li bi ga tek sagledavao jedan Erih From da je naš savremenik, zanimljivo je pitanje), no taj domen ćemo ostaviti drugima, a mi ćemo se vratiti na religiološku i, jednim delom, bogoslovsku analizu. Ukoliko je Sveta Liturgija ikona Carstva Nebeskog, kako to uči hrišćansko bogoslovlje, čega bi onda bila ikona masovne antiliturgije održane na zagrebačkom Hipodromu? Odgovor je, verujem, sasvim jasan. Iskren i dobronameran čovek, pritom, ne može, a da ne oseti duboku tugu za tolikim oprelešćenim dušama zavedenim na put duhovne propasti. Da li se za te mlade ljude išta može reći osim: Oprosti im Bože jer ne znaju šta čine (Lk 23, 24)? No jedno je sigurno: odgovornost za duhovnu katastrofu u koju su hrvatska deca masovno uvučena tražiće se pre svega od onih koje su im umesto zdrave hrane pružili otrov.

S tim u vezi, većina kritičara pomenutog koncerta (kako u Hrvatskoj, tako u ostatku Balkana) prstom upire u hrvatske političare i smatra da je ovo poraz savremene hrvatske države, što je u pravno-političkom smislu nesumnjivo tačno. No u čisto etičkom smislu se teško može govoriti o porazu hrvatske države, budući da njen politički vrh iz godine u godinu frenetično slavi progon četvrt miliona svojih građana kao najveći trijumf. Tu je, dakle, teško govoriti o bilo kakvom moralnom padu hrvatskih političara, bar onih koji zauzimaju mainstream pozicije u poslednje tri decenije – na dno se može doći samo sa visine, koja u pomenutom slučaju teško da je prethodno dostignuta (čast izuzecima, kojih svakako ima i koji su uglavnom skrajnuti na marginu političkog života).

Ono što, međutim, jeste tačno je to da je politička elita hrvatske države konstantnim višedecenijskim ponavljanjem narativa o „velikosrpskoj agresiji“ definitivno doprinela kako povećanju toksičnosti hrvatsko-srpskih odnosa tako i sistemskoj indoktrinaciji hrvatske omladine. Ipak, pojava najveće svetske antiliturgije u 21. veku nije nešto za šta je primarno zaslužan politički vrh Hrvatske – za nju je ključno odgovoran rimokatolički klir u toj državi. Sve ovo je, zapravo, ogroman poraz Rimokatoličke crkve, pre svega u Hrvatskoj, ali i šire. Koliko god ta teza delovala preoštro, identičnu iznose i neki (za sada retki) hrvatski rimokatolički teolozi (od kojih većina, primetimo, ne živi u Hrvatskoj). Tako dr Dalibor Milas navodi: „Ujedno, to [Tompsonov koncert] je veliki poraz [Rimokatoličke] Crkve kao institucije. Jer kako je moguće da jedan teološki neobrazovan laik koristi pozornicu za slanje teoloških duhovnih poruka?“.

Uticaj rimokatolicizma na nastanak savremenog ateizma

Nije li, međutim, protivrečna teza da Rimokatolička crkva na nekom području na bilo koji način bude generator nove vrste hrišćanskog ateizma, budući da su joj ciljevi svakako drugačiji (makar bi trebalo da budu)? Ovde je potrebno dati kratak osvrt na istoriju ateizma u kontekstu uloge rimokatolicizma, da bi se shvatio paradoks u celosti. Naime, jedan od ključnih uzroka pojave klasičnog ateizma na Zapadu nije ništa drugo do nametljivi metod srednjovekovne rimokatoličke teologije zasnovane na suvoj sholastici i naglašenom racionalizmu. Udaljivši se od blagodatnog opita kao pravog izvora bogoslovlja, rimska episkopska katedra je u poznom srednjem veku prenaglasila ulogu razuma i racionalno postavljenih konstrukcija, uz uporednu težnju da nametne verske istine kroz formalnu logiku i silogizme. Rezultat je, međutim, bio suprotan: pogrešan bogoslovski metod odveo je ka pogrešnim bogoslovskim zaključcima, a pogrešni bogoslovski zaključci su doveli do društvene katastrofe. Tako su papski ratovi u Evropi bili direktna posledica pogrešnog učenja o papskoj vlasti, a lomače posledica pogrešnog učenja o stvorenoj blagodati i pogrešnog učenja o purgatorijumu. Prenaglašen racionalizam u bogoslovlju je ubrzo doveo do bunta, a potom i revolucionarnog prevrata tog istog razuma u procesu Reformacije, da bi u konačnici, kao finalna reakcija, bio porođen savremeni evropski ateizam, kome je metodološka osnova bila upravo racionalizam i svojevrsna „vera“ u pali razum kao glavni arbitar istine u saznanju realnosti. Tako je pogrešan metod bogoslovlja, koji se zasnivao na hipertrofiranoj i neočišćenoj energiji razuma (umesto na vekovnom bogoslovskom metodu koji se oslanjao na očišćenu i oblagodaćenu energiju uma) vodio ka svojevrsnoj objektivizaciji dogmatskog učenja, i naposletku postao glavni okidač za pojavu ateističke misli na evropskom kontinentu. A kako je to u svoje vreme odlično primetio pravoslavni filosof Hristo Janaras, bogoslovski metod koji je silogizam i formalnu logiku u bogoslovlju koristio za nametanje verskih istina u totalnom vidu iskorišćen je i za nametanje Rimokatoličke crkve u totalnom vidu kada je reč o društveno-političkoj realnosti, što je bila direktna preteča potonjih totalitarnih sistema. U tom smislu, Rimokatoličkoj crkvi definitivno nije prvi put da bude generator ateizma svojim delovanjem.

Prethodno rečeno, razume se, ne negira doprinos koji su mnogi rimokatolički mislioci dali upravo u borbi protiv ateističkih koncepcija – genijalni pisci kakav je Gilbert Kit Česterton su ostavili neizbrisiv trag u istoriji hrišćanske misli i dali veliki doprinos na polju savremene hrišćanske apologetike. Slično tome, pored svega što je rečeno za uticaj metoda zapadnog bogoslovlja na potonju pojavu totalitarnih sistema u Evropi, treba imati u vidu da je upravo jedan rimokatolički sveštenik, don Luiđi Sturco (inače izraziti protivnik filofašističkih krugova u Vatikanu) bio prvi koji je upozorio na pojavu totalitarne države (lo stato totalitario) i dao njenu preciznu definiciju. U istom smislu, treba navesti i to da je savremeno rimokatoličko bogoslovlje odavno iza sebe ostavilo kruti srednjevekovni bogoslovski metod, težeći ka drugačijem pristupu (nažalost, ne i u meri da smogne snage da se u potpunosti vrati u okrilje drevne hrišćanske duhovnosti). Sve su to stvari koje se moraju imati u vidu, radi iznijansirane slike.

Ono što je, u kontekstu naše glavne teme, važno dodatno naglasiti jeste da rimokatolicizam u praksi nema samo agresivan i unijatski odnos prema pravoslavnim hrišćanima (koji su Srbi više puta iskusili na svojoj koži tokom krstonosne istorije), već su poznate i drugačije epizode. Dovoljno je podsetiti se činjenice da su na Kosovu i Metohiji ključnu ulogu u odbrani srpskog naroda i srpskih pravoslavnih svetinja tokom martovskog pogroma 2004. godine odigrali vojnici španskog i italijanskog kontingenta KFOR-a (koji su rimokatolici). A nemojmo zaboraviti ni to da su upravo italijanski vojnici-rimokatolici tokom Drugog svetskog rata spasili ogroman broj pravoslavnih Srba od sigurnog pogubljenja u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – zapovednik Druge italijanske armije, general Mario Roata, je u svom izveštaju naveo da su italijanske trupe spasile oko 600 hiljada Srba (!) od sigurnog uništenja od strane ustaša. Sve su to jako važne činjenice koje treba imati u vidu da bi se zauzeo uravnotežen stav kada je ova tema u pitanju i da bi se shvatilo da je potrebno stvari razmatrati u preciznom vremensko-prostornom kontekstu.

Specifičnost hrvatske verzije hrišćanskog ateizma

Koja je, onda, odlika današnjeg delovanja Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj dovela do projave nove vrste hrišćanskog ateizma? Pođimo od činjenice da su posetioci bizarnog koncerta u Zagrebu najvećim delom bili tzv. Zumeri odnosno pripadnici Generacije Z, koji sa građanskim ratom na prostoru Balkana iz prošlog veka nemaju apsolutno nikakve veze. Ta generacija hrvatske omladine je, zapravo, trebalo da bude noseći stub pomirenja sa srpskom omladinom u našem vremenu. Posmatrajući mlada lica hipnotisanog pogleda koja u delirijumu skaču obučeni u odeću sa mračnim ustaškim tonovima i simbolima, a sve uz prateće naci-pozdrave i povike „Za dom spremni“ (uz antagonizam prema pravoslavnim Srbima protkan u rečima Tompsonovih „hitova“ koji su se čuli te večeri), ne treba biti genije da bi se uočila sistemska indoktrinacija antihrišćanskog karaktera. No kako je moguće da u zemlji u kojoj konfesionalna verska nastava postoji kao školski predmet duže od tri decenije i koju pohađa veliki broj učenika (oko 85%) postoji ovako masovna indoktrinacija antihrišćanskim porukama (uz ogradu da je jedan solidan broj mladih došao iz dijaspore)? Kako je moguće da pevač ustaške provenijencije sve vreme u javnosti ističe svoju hrišćansku veru, a da ga niko od visokog rimokatoličkog klira u Hrvatskoj nije p(r)ozvao da se pokaje za popularisanje ustaštva? Kako je moguće da na koncertu izrazito proustaške koreografije kao deo „dekora“ učestvuje čak i jedan umirovljeni rimokatolički biskup (Ante Ivas) i da na bini čita svoju autorsku molitvu „Maranata“, koja je pre više od jedne decenije postala deo Tompsonovog repertoara? Moguće je samo pod jednim uslovom: da su hrvatskoj omladini upravo od strane rimokatoličkog klira, posredno ili neposredno, pored hrišćanske veronauke uporedo predate i neke antihrišćanske ideje. Ili, ako ćemo biti nešto blaži u proceni: hrvatskoj omladini od strane rimokatoličkog klira nije sasvim jasno i nedvosmisleno stavljeno do znanja da je hrišćanstvo (i to svaki njegov vid, pa tako i rimokatolicizam) nespojivo sa bilo čime što ima veze sa ustaštvom.

Napravimo sada kratak ekskurs i uporedimo poruke koje je 5. jula ove godine masovno poslala mladež iz hrvatske prestonice sa porukama koje je 15. marta ove godine masovno poslala omladina sa ulica srpske prestonice. Nepristrasan posmatrač će odmah uočiti dijametralnu suprotnost, pogotovo ako znamo da je srpska omladina takođe imala školsku versku nastavu (postoje, čak, i zanimljive teze da je srpski studentski protest ništa drugo do protest one dece koja su kroz veronauku naučila značaj vrednosti istine i pravde). Ukoliko uporedimo ikonografiju i poruke srpske omladine na studentskom protestu od 15. marta ove godine u Beogradu sa ikonografijom i porukama koje je poslala hrvatska omladina 5. jula ove godine u Zagrebu, sasvim će biti jasne razlike u svemu, pa i u verskoj nastavi koja im je predavana. Sapienti sat.

Spoj koji je viđen na Tompsonovom koncertu dubinski odražava fenomen u kome se propoveda jeres identitetske pripadnosti državi i naciji koja se poistovećuje sa pripadnošću Hristu. Primetimo, sasvim usputno, da zvanični naziv Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj glasi „Hrvatska biskupska konferencija“, što naglašava teritorijalni koncept, ali da je decenijama unazad uporedo korišćen izraz „Crkva u Hrvata“ (čak i u zvaničnim saopštenjima Hrvatske biskupske konferencije), što naglašava etnički koncept. To je, primetimo, krajnje nesvojstveno rimokatoličkoj eklisiologiji koja ima izrazito univerzalistički predznak i gotovo nikad ne naglašava etničke partikularnosti. Ovde dolazimo i do teme jeresi etnofiletizma, duhovno krajnje štetne pojave sa kojom su se pravoslavne pomesne Crkve suočile krajem 19. veka. Etnofiletizam je, podsetimo, zvanično osuđen na Carigradskom saboru iz 1872. godine, a direktan povod je bio nekanonski postupak bugarske jerarhije inspirisan ideološkim nacionalizmom. No savremena hrvatska verzija etnofiletizma pokazana na Tompsonovom koncertu je nešto sasvim posebno i, moglo bi se slobodno reći, zastrašujuće, budući da svoj identitet zasniva na zločinačkoj ustaškoj ideologiji u kojoj su hrvatska država i nacija iznad svega i po svaku cenu – čak i po cenu gubitka svoje duše. Ovde je umesno navesti svedočanstvo Vlatka Mačeka, hrvatskog političara-levičara i vođe Hrvatske seljačke stranke, koji je i sâm bio tragična ličnost, budući da je svojim proglasom od 10. aprila 1941. pozvao hrvatski narod da prihvati ustaški okupacioni režim (u kojoj meri je Maček bio svestan daljih posledica te odluke, o tome neka reč kažu istoričari). Budući da je koji mesec kasnije postao zatočenik u jednom odvojenom delu Jasenovca (svakako ne u onom u kome su bili srpski logoraši), Maček je posvedočio kako mu je jedan ustaša ispovedio da je svestan da će zbog svojih strašnih zločina prema Srbima goreti u paklu, ali da će goreti za Hrvatsku. Ova zastrašujuća izjava je dovoljno upozoravajuća i govori do čega može dovesti zlo ideološkog nacionalizma koji teži da svojim ciljevima podredi hrišćansku veru, koristeći čak i osećanja prema Bogu ukoliko to smatra potrebnim.

Neko će, čitajući ovu opservaciju, reagovati time da i kod pravoslavnih Srba danas ima pojava etnofiletizma. To je tačno, ali uz suštinski važnu napomenu: takve pojave kod Srba nemaju ni masovni ni sistemski karakter, a više puta su nedvosmisleno sasečene stavovima samog vrha Srpske Pravoslavne Crkve. Setimo se, s tim u vezi, antologijske poruke svetog Patrijarha Pavla: „Neki su mene optuživali da pozivam srpski narod u razaranje, ovu nesreću i rat, samo da bi se održala velika Srbija. Ja sam rekao njima, ponavljam to i sada svima – da kad bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao. Ne bih pristao po tu cenu da se održi ni mala Srbija. Kada bi po cenu neljudskog, nečovečnog trebalo da se održi poslednji Srbin i kada bi ja bio taj Srbin, ne bih pristao. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki, da preživimo kao zločinci i neljudi“. Ima li u Hrvatskoj jednog jedinog biskupa koji bi u ovom trenutku sličnu poruku poslao hrvatskoj omladini, masovno i sistemski zavedenoj proustaškim etnofiletizmom?

Stav klira Rimokatoličke crkve prema novoj vrsti hrišćanskog ateizma

Vreme je da se osvrnemo i na nedavnu izjavu nekadašnjeg prvog čoveka zagrebačke nadbiskupije, umirovljenog kardinala Josipa Bozanića, datu neposredno pred Tompsonov koncert. Na konstataciju i uporedno pitanje novinarke, koja kaže: „Petog srpnja [jula] gomila mladih će biti na Hipodromu na koncertu. Jer li Vas iznenadilo to?“, odgovor uvaženog kardinala je glasio: „Pa evo, i to je znak. I moramo otvorenim očima to čitati. Ljudi nešto traže. I mladi su oni koji bolje od nas starih osećaju ono što dolazi. Osećaju budućnost.” Da li je moguće da jedan ugledan kardinal na ovakav način odgovori na pitanje masovne posete hrvatske mladeži događaju sa otvoreno proustaškim konotacijama? I o kakvom je to osećaju budućnosti reč ako se jednako ne oseća prošlost koja se tiče stradanja pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj? Na ovo poslednje pitanje odgovor posredno daje dr Mile Babić, profesor na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu i pripadnik odvažne manjine među hrvatskim rimokatoličkim teolozima današnjice. Profesor Babić primećuje: „Svaki moralan i odgovoran čovjek bi trebao napraviti koncert za žrtve. To je normalan i vjerski pristup. Pravda i zadovoljština se mora ispuniti prema žrtvama, a ne prema onima koji su počinili te zločine. Tokom povijesti čovječanstva je mnogo ljudskog zla predstavljalo zločince kao heroje“. Zaista bi bilo veoma značajno čuti šta kardinal Josip Bozanić misli o stavu profesora Babića.

U tome što rimokatolički klir u Hrvatskoj danas – što prećutno što otvoreno – daje podršku ovakvo zabrinjavajućem razvoju događaja ne treba uočiti samo jeres etnofiletizma (koje je definitivno prisutna), već i vulgarni pragmatizam, koji polazi pre svega od broja sledbenika (tu se, dodajmo, krije i motiv većine hrvatskih političara koji koketiraju sa Tompsonom u populističkoj potrazi za glasačima). To je, vrlo verovatno, dodatni razlog zbog kog hrvatski biskupi oklevaju da se jasno i otvoreno kritički odrede prema jednoj krajnje štetnoj pojavi, smatrajući verovatno da bi time izgubili mnoge vernike (šta i kako ti „vernici“ veruju, sasvim je drugo pitanje). S tim u vezi, u nastavku razgovora sa gospodinom kardinalom Bozanićem, novinarka postavlja dodatno pitanje: „Recite, hoćete možda i Vi tamo ići? Ne mislim, znam da ste u nekim i ozbiljnim godinama i ozbiljnu funkciju obnašate [obavljate]. Ali biste li otišli na Hipodrom, na koncert?“. A kardinal sasvim pragmatično odgovara: „Pa ovako, ja o tome još nisam razmišljao, o takvim pitanjima, ima puno zadataka koji me čekaju prije toga“. Gledano iz perspektive jezuitske škole crkvene diplomatije, ovo je bio maestralan odgovor –  rečeno je sve za one koji dobro razumeju poruku [prećutne podrške koncertu] i umeju da čitaju između redova, a nije rečeno ništa za one koji bi se eventualno odvažili na kritiku [budući da podrška nije data otvoreno]. Ovoj sceni je samo nedostajalo da neko na kraju razgovora prinese bokal sa vodom da bi uvaženi kardinal oprao ruke – čisto da se zna da ne preuzima odgovornost za posledice užasnih poruka koje će biti poslate sa Tompsonovog koncerta (up. Mt 27, 24).

Istine radi, postoji još jedna mogućnost, a to je da uvaženi kardinal nije ni znao da će na koncertu biti poslate ustaške poruke ili izvedene proustaške pesme. U tom slučaju je, kao jedan od nesumnjivo najuglednijih ličnosti Hrvatske biskupske konferencije, bio dužan da se oglasi neposredno posle koncerta. Doduše, s obzirom da je umirovljen, bilo bi sasvim dovoljno da je podržao stav nekog od hrvatskih kritičara pomenutog koncerta, poput teologa Dalibora Milasa, koji tim povodom sasvim iskreno i otvoreno (upravo hrišćanski) navodi: „Kršćanstvo na koje se pozivalo na koncertu jako je upitno jer ideje ustaškog pokreta nisu bile kršćanske. Ustaše su zloupotrebljavale poruke ‘Bog, vjera, domovina’ i Crkva bi se od toga trebala ograditi”. Nažalost, od te zloupotrebe hrišćanskih simbola visoki klir Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj se ni do danas nije ogradio – ni pojedinačno ni skupa.

Iako su rimokatolicizam i ustaštvo kao koncepcije nespojivi, tegobna istorija Balkana pokazuje da su se tokom Drugog svetskog rata hrvatski rimokatolički klir i ustaše pratili u svojoj delatnosti u solidnoj meri. Fenomen ustaštva je, zapravo, jedna od najmračnijih epizoda vezanih za uporednu unijatsku delatnost rimokatoličkog klira u Hrvatskoj. S tim i vezi, vredi se podsetiti i definicije američkog istoričara Berija Litučija, koji navodi da su ustaše bile „verovatno najpsihotičniji politički pokret svih vremena“, a da je „hrvatski fašizam kombinovao ekstremni rimokatolički fanatizam, nacističku eugeniku i hrvatski šovinizam“. Danas smo svedoci da, uprkos toj mračnoj istorijskoj epizodi, vrh rimokatoličkog klira Hrvatske prećutkuje jasne neoustaške tendencije u društvu ili im daje „kriptovanu“ podršku, vešto upakovanu u naizgled neutralne forme i izjave, pri čemu deo klira, kako visokog tako i nižeg, tu podršku daje sasvim otvoreno – eklatantan primer je biskup sisački Vlado Košić, koji se pre osam godina i lično pojavio na jednom Tompsonovom koncertu.

Ovaj put je u prvim redovim Tompsonovih fanova bila krajnje upečatljiva medijska pojava časne sestre Cecilije, koja se, kako sama kaže, bavi muzikom. Kao nastavnica klavira i orguljašica svakako je imala dovoljno sluha da razlikuje duhovnu muziku od njene devijacije, zbog čega čudi pojavljivanje jedne časne sestre na koncertu na kome se šalju nečasne poruke. No još više čudi njen komentar pred kamerama koji je glasio: „Neka vide da nas ima!“. Taj komentar sve govori, pogotovo uzevši u obzir da je časna sestra Cecilija uživala puno gostoprimstvo Srbije skoro dve i po decenije, u meri da je bila i nagrađivana za svoje doprinose na polju kulture. Imajući u vidu sve navedeno, ne treba da se začudimo ako časna sestra Cecilija opet dobije neku nagradu, ali ovog puta u Hrvatskoj, i to za „komentar godine“ – u državi u kojoj postoji masovan i bizaran tip hrišćanskog ateizma, to je sasvim moguće.

Što se tiče Vatikana, gromoglasno ćutanje njegovih kardinalâ na koncert u Zagrebu dovoljno govori, gotovo na isti način kao što je govorilo kada je reč o gromoglasnom ćutanju na stradanje pravoslavnih Srba u tzv. NDH. Napomenimo, pritom, da su u vreme Drugog svetskog rata u Vatikanu postojali kardinali dostojni svog priziva, koji se nisu mirili sa postojanjem monstruozne satelitske naci-tvorevine zvane NDH i neopisivim stradanjem Srba u njoj. Takav je bio, primera radi, francuski kardinal i akademik Ežen Tiseran (o kome se, nažalost, veoma malo zna u Srbiji, a njegovo ime treba da krasi makar jednu od ulicâ srpske prestonice). Upravo je kardinal Tiseran bio čovek koji je sprečio otvaranje ambasade tzv. NDH pri Vatikanu 1942. godine. Tada je izaslaniku ustaške kvazidržave koji je došao da preda akreditivna pisma direktno i oštro odbrusio: „Vi ste obični zlikovci; istrebljujete jedan od najboljih naroda sveta [Srbe] koji je bio bedem hrišćanstva u borbama kroz mnoge vekove“. Da li u Vatikanu danas postoji makar jedan odvažan kardinal čvrstog karaktera, koji će na sličan način, povodom Tompsonovog koncerta, odbrusiti kako hrvatskom političkom vrhu tako i vrhu rimokatoličkog klira u Hrvatskoj, to će vreme pokazati. Reči franjevca i publiciste Draga Bojića, koji govori o „političkom katolicizmu“ na Tompsonovom koncertu, dovoljno su upozoravajuće da ih Vatikan itekako uzme u obzir. Bojić u tom događaju vidi „moderni katolički paganizam“ i specifičan pokret koji je „građen dvadeset godina uz veliku potporu [Rimokatoličke] Crkve“ i koji poseduje „čvrste temelje, živopisnu ikonografiju i svoje simbole“. Ovaj rimokatolički teolog ne skriva ni lični „strah u što se sve to može izroditi”. Da li takve zebnje postoje i u Vatikanu, to ne možemo znati, no u svakom slučaju, reakcije savesnih rimokatoličkih intelektualaca još uvek su „glas vapijućeg u pustinji“ u Rimokatoličkoj crkvi danas (up. Mt 3, 3). Jednoga dana, kada (i ako) Vatikan postane svestan sramote koja je Tompsonovim koncertom zadesila Rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj, upozorenja nekolicine odvažnih i hrabrih rimokatoličkih teologâ biće prepoznate kao svetlo koje tama ideološkog ultranacionalizma nije uspela da obuzme (up. Jn 1, 5).

Dok pišem završne redove ovog teksta, u sećanje mi dolazi Solovjevljeva Kratka povest o Antihristu – konkretno, scena u kojoj Antihrist dobija aplauze od crkvenih vođa i sa Istoka i sa Zapada, sve dok u jednom trenutku ne ustane Starac Jovan, koji odgovara na primamljive ponude i zavodljiv govor stamenim stavom da je u hrišćanstvu najvažniji Hristos, a da je sve drugo sporedno. Upitajmo se, s tim u vezi, kako se danas doživljava Hristos u Hrvatskoj? Zar neko zaista smatra da su Hristu Gospodu ugodne antiliturgije poput masovnog proustaškog koncerta od 5. jula ove godine? A pri svemu tome, ako se jedan lik poput Tompsona „doživljava kao mesija, a mladima se obraća kao sveštenik“ (kako to primeti fra Drago Bojić), te je kao takav uspeo da zavede ne samo hrvatsku omladinu, već i rimokatolički klir, upitajmo se: šta će tek učiniti Antihrist kada se pojavi? Neka nam je svima Gospod Bog upomoć.

*

Svega nekih deset dana posle Tompsonovog proustaškog performansa otkazan je koncert Momčilu Bajagiću Bajagi u Hrvatskoj, i to na zahtev udruženja hrvatskih veterana (prethodno je, koji mesec ranije, otkazan i junski koncert istog pevača). To je možda i najbizarniji epilog julskog zagrebačkog događaja jer ako postoji srpski pevač koji je tipičan kosmopolita i kod koga nema apsolutno nijednog nacionalno obojenog stiha (o šovinizmu da i ne govorimo), onda je to Bajaga – čovek koji u jednoj od svojih najpoznatijih pesama pominje Aljasku i Australiju, a ne pominje Srbiju (u kojoj živi), niti Hrvatsku (u kojoj je rođen). Da rezimiramo: Tompsonov koncert je bio masovan i glorifikovan, a Bajagin koncert dva puta otkazan – sve u istoj godini i sve u istoj državi. Eto izazovne teme za istraživanje iz oblasti savremene socio-patologije.

No koliko god da bizarni vid novog hrišćanskog ateizma u Hrvatskoj ne prestaje da nas neprijatno iznenađuje iz dana u dan, nada za bolje sutra postoji jer zasigurno ima dosta Hrvata-rimokatolika koji ne slušaju Tompsona, već svoju savest. Ti ljudi dobro znaju da ne mogu služiti dva gospodara (sr. Mt 6, 24) i da ne mogu biti u isto vreme i autentični rimokatolici i hrišćanski ateisti. Stoga, po primeru retkih odvažnih rimokatoličkih teologa sa balkanskih prostora čiji su kritički stavovi navedeni u ovom tekstu, svi savesni Hrvati-rimokatolici treba javno da kažu svoj stav o masovnoj pojavi najgrublje verzije hrišćanskog ateizma u svojoj zemlji. A pre svih to treba da učine rimokatolički sveštenici i biskupi koji drže do Istine jer se srcem veruje za pravdu, a ustima ispoveda za spasenje (Rim 10, 10).

Iskra