Hrvati za Tompsona spremni!

Piše: Aleksandar Apostolovski

Mogao je Luka Modrić te 2018. godine da pozove bilo kog pevača na svetu i došao bi. Možda bi samo Mik Džeger bio zauzet. Luka je veličanstveni fudbaler, najbolji igrač svetskog prvenstva kada je Hrvatska osvojila drugo mesto, zvezda je Real Madrida i verovatno jedan od najvećih svetskih fudbalera poslednjih decenija i kao takav gotovo da može sve.

Ali na velikoj proslavi u Zagrebu Luka i dečki su pozvali Marka Perkovića Tompsona da se pridruži „vatrenima” u otvorenom autobusu, zagrlio ga je, a onda su zapevali, dok je autobus vozio kroz nepreglednu masu od aerodroma do Trga bana Jelačića. Ne postoji slavlje hrvatskih sportista, poput srebrnih rukometaša nedavno, koje dovodi do potpune ekstaze, ako na njima ne zapeva zlokobni i istovremeno groteskni pevač čiji je nadimak Tompson. Po puškomitraljezu koji je dužio kao borac Čavoglavske bojne jedinice Zbora narodne garde.

Kada jedan Luka Modrić, koji je svetska faca, daleko moćniji od usputnih političara koji su se menjali u Banskim dvorima i na Pantovčaku kao premijeri i predsednici, želi da čuje uklete pesme Marka Perkovića, onda vest da je istinski gospodar Hrvatske, zemlje članice EU i NATO-a, rasprodao julski koncert na Zagrebačkom hipodromu govori mnogo više o današnjoj Hrvatskoj. Euforično hrvatska državna televizija izveštava da će se na Hipodromu 5. srpnja okupiti više od pola miliona ljudi, da će montiranje pozornice visoke 30 metara trajati mesec dana i da je ključni problem koji, eto, muči evropsku Hrvatsku hoće li se Tompsonovi stihovi i hard rok melodija obogaćena narodnjačkim trešom čuti jednako kod onih u prvim i onih u poslednjim redovima.

Bila je 1991. godina kada je Perković, tada krezub i mlad, poručivao u pesmi „Bojna Čavoglave”: „Čujte, srpski dobrovoljci, bando, četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji”. Ta pesma je za Tompsona ono što je vanvremenski hit „Evo me ponovo” za „Vajtsnejk”. Ovaj kultni hevi metal bend je uzor pevača koji je ekspresno postao muzički domoljubni heroj. Kada je shvatio da postaje hrvatsko muzičko božanstvo, Perković je otišao kod zubara da popuni vilicu i izbeli zube i tako redizajniran, 2025. godine, oborio je svetski rekord. Za njegov koncert prodato je više od 280.000 ulaznica za manje od 24 sata.

Ako će gotovo svaki šesti Hrvat na hipodromu horski uzvikivati ustaški pozdrav „Za dom spremni”, što je uvodni stih „Bojna Čavoglave”, što bi značilo kao da neki fiktivni nemački pevač uzvikuje u svom hitu „Zig hajl”, nacistički pozdrav Adolfa Hitlera, taj zamišljeni nemački pevač i zamišljena nemačka publika proveli bi dugo godina u zatvoru i bili do kraja života izopšteni iz javnosti. Ako bi se držali proste matematike, tog fiktivnog nacističkog nemačkog pevača slušalo bi gotovo 10 miliona fiktivnih Nemaca, što je, jednostavno, nezamislivo. Ali ono što je jeziva fikcija u Nemačkoj, stvarnost je u današnjoj Hrvatskoj. Tompson, uostalom, nije uzalud zabranjen u Nemačkoj, Holandiji, Švajcarskoj, Sloveniji, jer se smatra promoterom nacizma i ustaštva. Upravo to je tražila jevrejska i srpska zajednica još 1991. godine u Hrvatskoj, čim se pojavila njegova demo kaseta. Srba i Jevreja u Hrvatskoj danas gotovo da nema. Ostao je Tompson!

Pokušaj hrvatskih analitičara i ostalih mudraca da relativizuju fenomen pevača je uzaludan. Čak ga i porede sa Aleksandrom Prijović, koja je pokorila svojim koncertima najpre Zagrebačku arenu, a potom i čitavu Hrvatsku. Međutim, nema ništa spontanog u onome što se događa kad Marko Perković izađe na pozornicu. Nema ničega slučajnog, ni nevinog. U toj masovnoj histeriji ne čuje se samo eho muzike koja stvara opsesivnu energiju. Tu se krije nešto daleko dublje, ukorenjeno u srcima ljudi koji dolaze – poput rituala, poput vere koja ne poznaje sumnje. Mnogi kažu da je to samo zabava, samo još jedan koncert. Ali to je mnogo više od toga.

Na pozornici, Tompson nije samo izvođač – on je sveti junak, heroj u pričama koje imaju svoju mračnu, ali neupitnu lepotu za one koji joj veruju. Njegove pesme se ne odnose samo na ljubav, rat i domovinu. One su proklete, jer oslikavaju nacističku prošlost koja nikada ne bi smela biti zaboravljena ni oproštena. Tompson takođe nije samo obični manipulator, iako se može govoriti da svakako koristi simbole i ikonografiju ustaštva kao instrument za sticanje popularnosti i neslućene love. Međutim, da bi se shvatio stvarni smisao njegovog trajanja i enormnog rasta popularnosti, moramo ga gledati kao više od pukog trgovca simbolima. Tompson je narodnjački ideolog, ali ne onaj naivni, već onaj čiji je cilj oblikovanje kolektivnog identiteta kroz mračnu prizmu nacionalizma, koja nije tek politička propaganda, već savršeni ideološki projekat.

Zato njegova muzička produkcija nije ni slučajna, ni banalna. Iza tih narodnih melodija, koje na prvi pogled deluju kao jednostavan izraz patriotizma, stoji duboko ukorenjena ideja o „očuvanju nacionalnog dostojanstva” kroz povratak u prošlost, u vreme koje je, prema njegovom viđenju, bilo „veliko”. A to vreme, to Tompsonovo slavno vreme, bilo je ustaško vreme, kada je na vlasti bio ustaški poglavnik Ante Pavelić i njegovi podanici koji su nosili nacističke simbole Nezavisne države Hrvatske, prekrivajući krvlju Jasenovac i ostale logore smrti.

Tompson je postao politički narator evropske Hrvatske, prikrivajući pod šminkom narodnog roka zlokobnu istoriju koju slavi i prenosi dalje, s koncerta na koncert, sa uha na uho, sa kolena na koleno. Njegove pesme postaju kolektivni ritual za one koji traže narodnjačku melodiju koja im omogućava da se povežu sa prošlim, jedinstvenim patriotizmom. Iako, u kontekstu ljudskih vrednosti, to nije ništa drugo nego glorifikacija nacizma, Tompsonovo delovanje se provlači kroz veće, mnogo šire društvene slojeve. On se ne bori samo za publiku, on se bori za prošlost i za njeno prilagođavanje savremenim političkim normama.

U Tompsonovoj muzici uvek postoji to trenutno uživanje, ta jedinstvena nit narodnjaka koji ima moć da pokrene mase. Ali istovremeno, kroz te pesme on gradi temelje jednog mračnog ideološkog sistema, onog u kojem se borbe iz Drugog svetskog rata, ideologije fašizma i nacizma izjednačavaju s „borbom za slobodu”. On je otuda mnogo više od ideologa i to ne bilo kakvog, već onog koji se koristi narodnim melodijama kako bi širio nešto daleko opasnije od puke političke propagande. On širi mračnu viziju nacizma koja u njegovoj interpretaciji postaje ne samo dozvoljena već i poželjna.

Da li je Tompson državni projekat ili je taj, naizgled prosti, narodni prorok, postao dirigent hrvatskog društva, istinski poglavnik-narodnjak koji koristi narodnu muziku kao most između prošlih i današnjih političkih svetova, kreirajući mit „heroja” koji je, u stvari, slika poraza i genocida?

Tompson ne koristi ustašku ikonografiju i ideologiju zato što je neobrazovan. Naprotiv, on je njen glasnogovornik i vođa koji ide dalje od puke manipulacije, oblikujući dušu hrvatskog naroda u mračnom i opasnom pravcu. On je borac za prošlost koju mase i dalje nisu spremne da zaborave.

Taj talas zastrašujuće nostalgije upućuje na ključno pitanje i ono se ne odnosi na to šta Tompson predstavlja na sceni, već šta njegova muzika znači u širem društvenom kontekstu. Kako je moguće da u 21. veku pesme koje slave ustaški režim i ratne zločine još uvek imaju ogromnu, a sada i neslućeno veliku publiku? Da li su ljudi koji pevaju te stihove zaista samo žrtve mračne politike? Ili je društvo koje dopušta da morbidne note strašne prošlosti postanu pesma budućnosti jednako zlokobno? Možda nikada nećemo saznati ko je nastavljač te jezive tradicije, baš kao što se pitao novinar nemačkog lista Mihael Martens, koji je napravio intervju sa Tompsonom:
„Domaćin je bio pristojan, nenametljiv i prijatan. Neko koga biste poželeli da imate kao komšiju – dokle god pričate o vremenu i deci. Ali ne o istoriji i politici. U tom trenutku se Perković pretvara u Tompsona. On se predstavlja kao bezopasni hrvatski patriota, ali on to nije. On ispod svog belog prsluka nosi crnu košulju”, napisao je Martens za list „Frankfurter algemajne zontagscajtung”. Ovaj intervju je preneo Dojče vele.

Šta je Martensa navelo da to zaključi? Postavio je Tompsonu jednostavno pitanje kako ocenjuje istorijsku ulogu Ante Pavelića. Tompson mu je odgovorio: „To želim da zadržim za sebe.” Naravno da se Martnes zapitao kako bismo procenjivali nekog umetnika, kojeg prati senka desničarskog ekstremizma i koji bi ovako odgovorio na pitanje šta misli o Hitleru.
U tome i leži suštinska razlika između poznavanja prošlosti i dopuštanja da ona oblikuje našu sadašnjost i projektuje budućnost. Tompsonov problem nije u tome što peva, nego što se njegov glas još uvek čuje u vremenu u kojem bi trebalo da bude davno zarobljen u prošlom veku. Ali hrvatski glazbeni ukus odjekuje i poručuje – za Tompsona spremni. Duh iz boce davno je pušten i na bini visokoj 30 metara pevaće pred pola miliona ljudi koji su u transu, mesecima pre nego što su odjeknuli prvi taktovi netalentovanog umetnika. Ne potcenjujte ga. Jedan, sličan njemu, postao je firer!

(Politika)