Hongkong je pokazao primer – kako se lomi kičma obojenoj revoluciji

Putovao sam da vidim svojim očima hongkonški majdan i da gledam proces gušenja obojene revolucije – beskrvno i profesionalno – u njenom začetku.

Ovo što sledi su i moje preporuke onima koji će možda kod morati da donose odluke i da deluju povodom sličnih manifestacija i događaja.

Učesnici protesta u Hongkongu su tvrdili: „mi nemamo lidera, mi smo struktura koja samu sebe organizuje, mi smo tehnologični, mi smo dinamični, mi smo nezavisni“. Sve smo unosili u specijalni mesendžer svojih mobilnih telefona (FireChat u Hongkongu) što nam je omogućavalo da u gomili kontaktiramo međusobno i prenosimo saopštenja i poruke jedni drugima i kada je bila isključena mobilna telefonija.

Uverio sam se da je to laž: u Hongkongu su dejstva gomila studenata koordinisale ne baš mlade čike i tete sa toki-vokijima, običnim „kenvudima“. Preko njih su izdavali naloge: šta uzvikivati. To je prvo izvikivao ključni učesnik, odmah potom su to uzvikivali njegovi pomoćnici. Obično ih je bilo po pet po obodu gomile. A gomila je sve to – bez ikakvog premišljanja – skandirala po minut ili dva.

Iz ovoga se nameće zaključak: ne treba gušiti mobilnu telefoniju nego toki-vokije. Jer, oni u gomili su glupi, imaju osećaj pripadnosti stadu i skloni su panici, bez pastira im postaje i dosadno, ostaju bez oslonca pa se tiho razilaze.

Specijalni mesendžer FireChat – prilično je lak jer svim učesnicima ostavlja na raspolaganje jedinstveni identifikator i, koristeći sve mogućnosti telefonske veze (Bluetooth, GSM/3G/4G, Wi-Fi), pronalazi susede.

Ovo daje priliku svom čoveku sa FireChat i sa instaliranim u mobilni sniferom mrežnih paketa da pokaže gomilu poruka raznih abonenata. Praktično sve koji su kroz njega nekuda pokušavali da prođu. Zato par takvih ljudi u centru gomile demonstranata može da je pokrije oko 100 odsto. Kinezi su to u Hongkongu uradili već drugi dan protesta.

Objavljeno korišćenje mobilnih, kao u Hongkongu, traži stalno uključen ekran, stalno aktivne aplikacije, aktivan rad procesora i da svi interfejsi budu u stanju primopredaje. A to brzo prazni baterije, pa odsecanje gomile koja protestuje od mogućnosti punjenja baterija već kroz sat, dva ili tri tu masu pretvara u „prašinu“. Zato mnogi beže kući da u domaćem komforu i uz pomoć brzog interneta pročitaju šta se na mestu demonstracija događa.

Takvi se ne vraćaju. Psihologija infantilnog gubitnika iz kancelarija ne pravi razliku između „ličnog učešća“ i „aktivnog lajkovanja i komentarisanja“, a iz kuće je sve jednostavnije.

Da bi se veliki broj baterija punio brzo i u razumnom roku – potreban je ili generator ili neka velika baterija, a generator nije lako prošvercovati na demonstracije jer mu je potreban i benzin koji je lakozapaljiv, a velike baterije mogu biti i eksplozivna naprava.

Dakle: sve se to može osujetiti po zakonu i u skladu sa međunarodnom praksom.

Dakle: nema potrebe da se guši mobilna telefonija. Dovoljno je – kao što su Kinezi radili – da se šalju SMS poruke tipa: „Studente Li, upravo smo saznali da ste izbačeni sa fakulteta zato što pet puta uzastopno niste bili na nastavi. Ali, to nije problem. Naš sajt će vam pomoći da nađete svoj životni put. Imamo slobodnih mesta za građevinske radnike, kelnere i vozače.

Krik „Studenta Li“ čuće se do Madagaskara jer se upisao na neku ekonomiju ili pravo u konkurenciji 280 drugih mladih ljudi koji su „izvisili“.

Učesnicima protesta potrebni su voda i topli napici. Bez organizovanja „tačaka“ za njihovu prodaju ne može ništa da se uradi. Zato su Kinezi sve odradili – po zakonu. Tražili su odobrenja za prodaju na tom mestu, sanitarne kartone, razjašnjavali – koja pravna lica iza toga stoje, kako vlasnici plaćaju prodavcima, ko isporučuje robu za prodaju… Dakle, treba se svim tim pozabaviti. To se zove: „život u skladu sa ustavom“.

Dolazi na protest neko ko živi izvan Hongkonga. Odmah se postavlja pitanje: a imate li radnu dozvolu? Ko nema – odmah se deportuje bez prava dolaska za mnogo godina, a onaj ko je takvome organizovao dolazak – poziva na odgovornost za izbegavanje poreza i korišćenje nelegalnog rada. To jest: odmah su pronalazili vlasnika, odlazili na adresu registracije firme, a ako gazde neam – odmah poziv da se javi vlasti.

Ne možete da zamislite kojom brzinom su popadali razni „dobrovoljni fondovi za razvoj demokratije“ koji su plaćali doturanje učesnicima protesta vode.

Istog dana su im dolazili na adresu i proveravali: ko je kupio tu vodu, kada i zašto.

I, iznenađujuće stvari o narodnom protestu su Kinezi otkrili: da su sve, i to nekoliko meseci unapred, isfinansirali uvaženi građani Velike Britanije i Sjedinjenih Država.

Savremeni protest je – da se poslužim terminologijom Alekseja Navaljnog – kada „ovce“ stoje sa mobilnim telefonima i tabletima i čekaju komandu. To vam je skup „uspešnih, mladih, dimnamičnih, efikansih i aktivnih ljudi koji imaju svoj biznis, IQ=160 i tri fakulteta, a govore po četiri jezika“. Sve u svemu, to su hajteh-lumpeni. Zato im ne treba dozvoljavati da se bave „masovnom gimnastikom“.

Protesti ne mogu, pogotovo kad je mraz, bez toaleta. Savremeni „kreativni krelac“ u stanju je da deli savete kako da se organizuju vojne operacije i kakve snajperske puške treba kupovati (gledao je on to u američkim video-igrama), ali da obavi nuždu po mrazu – e, to on ne može ni za živu glavu. On čak ne zna od čega započeti taj komplikovani proces…

Pouka: gradske vlasti za nenajavljene mitinge biotoalete ne obezbeđuju, a za najavljene – samo onoliko koliko je dovoljno da se zadovolje potrebe prijavljenog broja učesnika. Konkretno: prijavili ste 1000 učesnika i miting u trajanju četiri sata, biće dve „kabine“, a ako neko vrši nuždu van njih – plati kaznu, ako nemaš novac – pravac policija.

Plus još provera dokumenata koja bi u našem slučaju podrazumevala: ako nisi građanin Rusije, onda moraš da imaš ili vizu ili kartu za avion/voz/autobus, ako si iz drugog grada – moraš imati prijavljen. Dakle: sve po zakonu.

Sa hranom treba sve kao i sa vodom: provera sanitarnih kartona, čija je oprema, otkud hrana, imate li na sve to dokumente? Jer, ako se neko otruje, zna se…

Za nastupe na mitinzima potrebna je tribina. Ali, ko montira tribinu – ima li dozvolu za to?

Sećate li se kako je pri takvoj montaži na moskovskom Bolotnom trgu – kada se srušio deo konstrukcije – poginuo radnik? Ko je bio kriv? Organizatori protesta su tada – čim je telo poginulog bilo odneseno – sa tribine objavili: da je to „poslednja žrtva Putinovog režima“.

Ako je za miting potrebna struja – kako se priključuje, ko je to odobrio, koju snagu je dozvolio, šta je sa protivpožarnom zaštitom, šta je sa uzemljenjem?

Ako svega toga nema, tada – izvinite momci…

Naravno, pojaviće se i borci. Oni čiji je zadatak da destabilizuju situaciju.

U njih je uložen novac, za mnoge od njih – to je posao. Ali, njih je lako uočiti i izdvojiti.

Po tome kako se uigrano grupišu, a i po komunikacijama i jasnoj radeljnost delovanja: stigla naredba – vreme je.

U ovome iskustvo Hongkonga može da bude preuzeto u potpunosti: to jest – „borce“ treba odmah potrpati u marice.

A inače: ako neko bude pokušavao da pravi barikade od onoga što se nađe u blizini – to se tretira kao vandalizam, kao uništavanje gradske imovine.

I u takvim slučajevima može „pakovati u marice“ odmah čim se napravi videp-snimak takve „epizode“.

U Hongkongu su mitingaši sve pravili od policijskih ograda, samo su povezivali jakim selotejpom. Kajem se što sam polomio dve takve barikade – proveravajući koliko su jake. Pod šatorima u blizini, sedelo je po 30-40 ljudi, dovikivali su mi nešto, ali mi ni na deset metara nisu prišli. Izgleda da nisu bili plaćeni da se kače sa strancem koji je od njih duplo krupniji.

Dakle: sve se to lako blokira. Samo ne treba dozvoliti onima koji dolaze na miting da pronesu nikakav „građevinski materijal“. Ako neko nešto donese – da ostavi, pa kad se izviče na mitingu, da može da dođe po to svoje i da ga odnese.

Šta će „građevinski materijal“ unutar zone mitinga, zar ne?

Razmotrimo delovanje u zimskim uslovima, ostajući u okvirima zakona.

Primera radi: ne bi bilo dobro polivati vodenim topovima na temperaturama ispod nule. Ali, pre mitinga politi ceo prostor vodom po jakom mrazu – e, to nije zabranjeno. Čak je interesantno jer se ljudima može prirediti zadovoljstvo da mitinguju na klizalištu, jedino što sa ledom pod nogama ne bi mogli da napadaju policiju.

Ispred okolnih prodavnica mogu se postaviti patrole koje će – ako u njih budu masovnije ulazili da se ugreju – proveravati da li vlasnici imaju dozvolu da pružaju „privremeni boravak“, osim toga – da li te usluge naplaćuju, imaju li gosti račun da su platili…

Provera dokumenata svih učesnika nenajavljenih mitinga – to je ključno. Zakon u takvim slučajevima daje punu slobodu delovanja: „Dobili smo prijavu da se ovde planiraju neredi. Pokažite vaše dokumente“. To je samo primena zakona.

Potrebna je i maksimalna video-identifikacija i snimanje svega što se događa. Sve treba znati „u lice“. U Hongkongu je u toku intenzivan rad: da znate samo koliko je „uvaženih ljudi“, koji dobijaju grantove za razvoj normalne nekineske demokratije (tu građani Velike Britanije upravljaju tokovima novca, a ne vlast), odletelo sa položaja profesora i savetnika. Teško je i zamisliti!

A koliko je tek veza isplivalo na površinu, čak su se i slučajevi korupcije otkrili. Sve u svemu: veoma mnogo interesantnog.

I kod bi tako bilo. Setite se samo kako je pre dve godine građanki Kseniji Sobčak bio oduzet milion i po evra u kešu… Ona je tada zakukala kako su to njene pošteno zarađene pare. Islednik je na to rekao: „Dokaži“! Kroz nedelju da se Sobčak predomislila i zavikala da su to njene privatne pare koje je dobila na poklon. „A ko ih je poklonio“? – upitao je islednik.

„Jedan dobar čovek! Sam će sve objasniti!“ – kriknula je Sobčak i na tome je zavladala tišina. Jer, ljudi koji mogu pokloniti milion i po evra ne vole da se viđaju sa islednicima. Povučeš nit koja visi sa neba i može ti se ne jedan slon svaliti na glavu.

Umni ljudi zato na Bolotni trg i ne idu…

Ključno je ovo: metodika naših sa belim lentama je već stara, a presedan lomljenja kičme obojenoj revoluciji već postoji.

Ti sa belim lentama su izgubili glavnu bitku – tehnološku. Već su zastareli i ne mogu izneti teret okršaja.

Stanje u kojem su oni odraz je situacije u kojoj su SAD u svetskim razmerama.

Svet se menja.

Piše: Ruslan Karmanov