Пише: Горан Даниловић
Кажу да је у питању пророчанство Тарабића, који је негдје рекао да ће „сви Срби на крају стати под једну шљиву! Кажу и да је заправо у питању слутња, туђинска нада и крвничко обећање наших непријатеља. Кажу и казивало се свашта али неће бити ни по прорицању, ни по злим надањима, него по заслузи и нашем чињењу. Било би незаслужено да буде по љубави, али вјерујмо и уздајмо се да ће бити и тако.
Е, на ту љубав смо заборавили одавно.
Заборавили смо и да се међусобно чувамо, да једни другима пружамо руку у невољи, али и да се веселимо и радујемо заједно.
Брзо смо заборавили литије, а да је било по мјери неких од нас који смо у том тренутку представљали српски народ у Скупштини биле би то тек литијице и узалудан отпор.
Ипак, када се колективно изгуби свака нада и када ништа не иде од руке, када зло поклопи и стисне за грло, када се међусобно гонимо на буљуке, пред нама и нашим народом запути један који је достојан, учини нас, макар, на тренутак бољим људима и одведе тамо гдје има наде. Били смо свједоци да је то могуће.
По правилу, у тим пресудним историјским временима на челу таквих колона ријетко је политичар, али то не значи да смо имали и оне фостојне поштовања; нажалост било је давно.
Нико као ми, међутим, током политичких превирања и „ратовања“ тако не кидише на себе.
Нико као ми се с толико посвећености не саморазара.
Никоме као нама та злокобна деструкција не иде од руке.
А зашто?
Зашто не умијемо да ћутимо, иако би нас ћутање спасило?
Зато што немамо мјеру која политичара претвара у државника или националног дјелатника.
Зашто свој народ гурамо у међусобне политичке туче од којих свака остави или ожиљак или рану?
Нико као наша политичка елита не подцјењује свој народ и његову колективну свијет, трајање, али и појединачну памет.
Предуго се бавим политиком да не знам како то суштински, ипак, није никакав усуд него несрећа бирања под притиском и крајњег одбира из нужде.
Срећом, сви Срби никада неће стати под једну шљиву нити ће сви бити у једној политичкој партији. Тако је код других народа, па и код нашег. И није то зла срећа него слобода коју би морали да прихвате политички прваци гдје год – од Београда до Подгорице.
Политички избори могу бити и погрешни, појединац има право на то, али је посљедњи кукавичлук када вође упру прстом у издајника властитих политичких идеја, од којих су многе одувијек недовршене, себичне или сасвим промашене.
Нико нам од сународника није дужан да буде дио управо нашег политичког хора; тек то би била издаја; и то памети, здравог разума и живота.
Различити смо, тако је дато, тако треба и да остане.
Величина једног народа се не цијени његовим пристајањем уз вођу него његовим не пристајањем на лаж, на просјечност, на колотечину и жабокречину.
Пружимо једни другима руку на вријеме; свијет и народ неће пропасти пропадне ли једна од наших политичких каријера. Живот је изнад политике и лидерских планова. Има мјеста за све. И у пакости има акости! Ако онда, ако људи драги! Има наде да се промијенимо и будемо бољи.
И заборавимо на фаталистичке прорачуне о Србима и шљивама; да нас заиста и остане толико мало, за под једну шљиву, није свједно ко ће нас представљати у тој малој заједници. Ако буду прави биће нас таман довољно.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne moramo da se tiskamo i guramo …
Šljiva ima, no Srba više nema!
Kako je krenulo za svakoga çe biti po jedna šljiva.
Стао уз Спајића сјутра са дпс-ом.Толико о теби као тобож србину.Џаба памет кад су ти жеље за влашћу много јаче од правде.Страшно разочарење од Вас Горане.
Наравно да требате направити договор и формирати јединствену српску странку, али са отвореним посланичким листама тако да ми грађани можемо бирати своје посланике. Обзиром да лијепо „збориш“, зашто си се пријавио као предсјенички кандидат а потпуно си био свјестан да нећеш добити довољно гласова, нити остварити неки значајнији резултат. Зашто се, позивам се на твоје ријечи из текста нијеси часно уклонио и позвао своје гласаче да дају глас Мандићу? Могли сте се договорити и предложити Лепосавића или Дајковића за јединственог српског кандидата.
odlican kao i uvijek. Bravo Danilovicu