Да ли ће Срби у Чикагу остати без чувене „српске куће“, једне од највреднијих некретнина наше заједнице у Америци, још је неизвесно! После недавног писања српских медија да овом здању, у којој је сада Српско-амерички музеј Свети Сава, због дуга прети одлазак на добош и да је за то, по мишљењу дела садашњег и бившег чланства, криво тренутно руководство, из управе су се у петак огласили тврдећи да кућа у овом моменту није у финансијској опасности због које би морала на добош, пишу Новости.
Кључни проблем, међутим, како кажу, лежи у новим градским прописима, који обавезују да се Музеј озбиљно реновира и пренамени, а то кошта око пола милиона долара!
Како у управи кажу, „српска кућа“ би требало да буде продата, а музеј измештен, не због дугова и кризе, већ јер чак и реновирана, више не може да буде простор за организовање догађаја и окупљања великог броја људи.
„Журке, представе, промоције и јесу могућност да музеј заради, а по новим чикашким прописима зонирања града, на тој локацији и у таквом објекту, то је немогуће“,каже секретар музеја Весна Нобле.
Грађевинска управа Чикага посматра музеј као породично-стамбени објекат, а он функционише као музеј-клуб. Зграда је у оригиналном стању откад је направљена, 1905. године. Налази се у престижном делу града где нема паркинга.
Како каже Нобел, постојећа гаража и помоћни објекат изнад куће није адекватно одржаван последњих деценија, тако да је грађевински, конструктивно и наменски, објекат запуштен и нема корисну вредност. Уколико се, како кажу, ускоро не адаптира, следи обрушавање.
„Главна зграда још је уписана као породично-стамбена кућа, мењала је намене у складу са комерцијалним захтевима, али објекат никада није адаптиран у складу са грађевинским прописима за ове комерцијалне потребе“, кажу у управи.
„Градске грађевинске службе нас притискају строгим економским казнама ако се ови проблеми не усагласе са данашњим законима. Тренутни грађевински услови су строги и захтевају да овај објекат обезбеди грађевинску дозволу за хитну адаптацију, пет паркинг места за највише 50 корисника. Треба адаптирати објекат да задовољава потребе особа са инвалидитетом, обезбедити евакуациони план са два излаза и саградити ватроотпорне ходнике, степенице и зидове, а за све радове и дозволе потребно је од 300.000 до пола милиона долара“, кажу из управе.
„Чак и да се јави 500 до 1.000 Срба из Чикага и да се учлане, годишње дајући по 100 долара чланарине, и да се тако сакупи довољно новца за реновирање, у кући не би смело да се окупи више од 50 људи“, наглашавају у управи.
„Зато и даље сматрамо да треба разматрати продају куће за коју може да се добије тренутно око три милиона долара. За тај новац на другој локацији могли бисмо да купимо оно што нам одговара за потребе музеја и клуба“, поручили су у управи.
Иначе како пишу Новисти, пре неколико недеља њиховој редакцији се јавила група бивших чланова „српске куће“, тврдећи да ново руководство жели да прода кућу, коју се пре више од пола века купили српски официри који су емигрирали у Америку и поклонили је српској заједници.
„Када је реч о дугу због ког су нас бивши чланови прозвали, он нам више није проблем, и то захваљујући баш садашњој управи“, каже Весна Нобле.
На зграду је, наиме, 2010. стављена хипотека, а дуг продат америчким инвеститорима, који су не оклевајући покренули поступак принудне продаје „српске куће“. Било је неопходно сакупити новац како би се отплатио дуг и додатни трошкови. Садашњи председник и секретар, који у то време нису били на тим функцијама, апелују на српску заједницу да се сакупе средства како би се сачувала зграда. Нико се није одазвао! Оно што се десило на том састанку је жалосно и на срамоту Србима.
Позориште
Постоји и споран однос музеја са позориштем, које је у „српској кући“ основано пре 10 година.
„У почетку је та трупа радила у саставу Музеја-клуба, а сви приходи од продаје карата служили су за покривање трошкова рада и одржавања „српског клуба“ и куповину опреме и реквизита“, тврде из управе.
Ове године позоришна група постаје независно правно лице под називом Српско-америчко позориште „Мира Сремчевић“. Музеј им одобрава извођење проба и представа под условом да му се исплати половина прихода. Фебруара ове године, позориште одбија да исплати договорену суму музеју и већ за неколико недеља организује представу на другој локацији. .
Заказала свест
Из управе музеја кажу да је 2011. године када је музеј био у највећем шкрипцу, „заказала“ савест виђенијих и имућнијих Срба у дијаспори.
„Годинама смо тражили решење за спречавање одласка зграде на лицитацију због неплаћених дугова, а пошто је било немогуће добити средства од банке, упутили су позив за помоћ српској заједници у Чикагу“, каже Нобле.
„Молили смо преко медија непрестано, али нажалост, безуспешно. Садашња дијаспора не показује интересовање и жељу да музеј опстане. Појединци су, уместо да позајме паре, вадили чекове да откупе зграду за 400.000 долара, иако је реална вредност око три милиона долара“, истакла је она.
Сви бежали од кредита
Једини начин да се изађе из безнадежне ситуације, тврде у управи, био је да траже помоћ од америчких инвеститора који су покрили само део дуга, али уз камату од 10 одсто. Осим њих и три члана управе, међу којима су председник др Живојин Павловић и секретар Весна Нобле, својим средствима покривају разлику и тако постају повериоци.
„Ми смо нудили да то уради било ко други од наших људи, али нико није хтео“, каже Нобле.
Садашњи председник др Живојин Павловић, жели да се повуче истог момента када се нађе неко други, ко је спреман да положи гаранцију за исплату кредита који музеј тренутно има и чији је он гарант. Тај кредит је узет прошле године, а жирант је др Павловић, који гарантује исплату кредита личном имовином.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Заказала свест
Из управе музеја кажу да је 2011. године када је музеј био у највећем шкрипцу, „заказала“ савест виђенијих и имућнијих Срба у дијаспори.
Nije prvi put ,za ovo nemozemo kriviti Ameriku,a tri miliona Srba po svijetu ,pa da ima Srbina da to u neku ruku pokusa minimalno objedini a da jedan milion daje mjesecno jednu kutiju cigreta kao pomoc nekom zajednickom fondu za Srbe u Otadzbini koje bi neko opet od rijeci kontrolisao i kanalisao to bi bilo 60 miliona godisnje,nije mali novac za postradale i siromasne ,bolesne i iznemogle.
Medjutim mnogi rade i toga ima ,ali zajednickog velikog projekta sa minimalnim odricanjem vrlo malo,zato nam se sve i desava,nazalost.
Narvno odmah se pojave i uvrijede kada se ovo pomene,narod hoce i daje ,ali treba neka velika katastrofa da se desi ,kao zemljotres poplave,ali stalnog fonda nemamo,ima dosta manjih fondova i poztvovanih ljudi koji stvarno rade i u Americi i Evropi,ali jedan velik ovakav fond bi stvorio pored ekonomskih prihoda sa malim odricanjem i jednu vrstu samopouzdanja i vjere i naroda iu institucije sitema,nazalost toga nema,mozda neko dodje na ideju za ovako nesto,daj Boze i danasnji Sveti Nikola!