Говор Хандкеа поводом пријема Нобелове награде: Будите, ипак, сигурни – из мене говори дух новог времена
1 min read
Петер Хандке
Овде сам једино ја, изданак неког другог села. Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена, и, ево, он вам се сада обраћа. Постоји опасност – и говорићу само: противећи се томе. И чујте сада моју драматичну песму.
– У реду је што више не сањате, али не будите један другога псећим лавежом. Нико од вас није кривац, а баш сте у вашим наступима очаја можда приметили да чак уопште нисте очајни. Очајни, па били бисте већ мртви. Не играјте се у невреме усамљених људи. Свакако, тачно је да у вашој повести нема ниједне поуздане утехе. Али пустите то мозгање о бићу или небићу: биће јесте, и биће и даље предмет размишљања, а небиће је незамисливо. Знате ли колико сте сви исти – знате ли колико сте исти? Само ја кажем то. Али ја нисам само ја. Ја-ја могу бити оно најлакше и најнежније на свету, истовремено и оно свеобухватно – оно разоружавајуће. ”Ја!” сам једини јунак – а ви треба да разоружавате. Да, Ја је човекова природа која одржава човека!
Рат је далеко одавде. Чете наше војске не стоје сиво на сивом на сивим бетонским пистама него жуто на жутом на жутим цветовима. Да, клањање цвета је могуће. Птици у грању се можеш обратити. Побрините се у свету сазданом од вештачких боја за поново оживеле боје природе. То Плаво планине јесте – оно Смеђе корица за револвер није; а те и то што са телевизије знамо, заправо и не знамо. Наша су рамена ту за небо, а воз између земље и неба пролази само кроз нас. Идите споро и постаните и сами облик, без којег ниједна даљина не поприма своје обличје. Природа је једино поуздано што могу да вам обећам. Она, наравно, не може бити ни прибежиште ни излаз. Али она је мерило: њега мораш свакодневно да имаш на уму. Облаци који се вуку, чак и кад јуре, успоравају вас. Ко каже да је страдање нужно? Није ли ваш рат прошао?
Стварност у миру даје снагу и мир преживелима. То што је издалека била претећа глава смрти постала је, кад му се приближиш дечја игра. Протресите ваш хиљадугодишњи кревет. Прескочите те сумњичавце, деци стране. Не чекајте на неки нови рат: најмирољубивији су они наспрам природе. Не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге је лице другога. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, како мир нисте искористили: јер ваша дела треба да делују – дарујте. Али давати могу само они који воле: волите једно – то је довољно свима. Воле те, долазиш себи. Али ако већина и не може да се уздигне: будите они који то могу. Поглед даље од двоножаца попут стоке! Будите стварни. Следите музику каравана. Идите дуго, све док се у збрци не укажу линије бекства; само споро, тако да вам свет поново припадне, толико споро док не постане јасно да вам не припада.
Да, остајте увек подаље од моћи која наступа као моћ. Не жалите се да сте сами – сами сте далеко више. Преносите даље то шумљење. Приповедајте о хоризонту, да лепо не буде опет ништа. Приповедајте једни другима слике живота. То што је добро, треба да буде. Успоравајте се – измишљајте: преобраћајте ваше необјашњиве уздахе у крик неба! Не допустите лепоти да се изговара – Лепота коју смо створили ми људи је потресна. Одгонетајте загонетку која уједно појашњава тај Један Ребус. Запамтите: чим вас неко од деце која вам иду у сусрет тупо погледа, разлог томе сте ви. Многе замумуљености прихватите, биће то ваша судбина, а понеку веселу несвестицу претпоставите свакој званичној истини. Глумите позу свакодневља. Изгубити се, то је део игре. (Па ипак: поносно иде само незакукуљени!.
Изађите напоље у непознати део земље, и пустите дезилузиониране да се зло смеше: илузија даје снагу визији. Да, ширите даље, чежњиво обузети облицима, тај свети свет – подругљиво смејање томе није несвесно, то су гласови крепања лешине душе. Мртви су ваша додатна светлост. Не чините из своје неспособности ништа да их ословите: довољан је један слог. Али још више се сећајте наших нерођених. Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке! Они треба да одлуче: рате, остави нас на миру. Људи овдашњи: ви сте надлежни. Не допустите да вас убеде да сте ви ти бесплодници краја времена. Ви сте тако близу извора, као никада. Можда нема више места некој дивљини. Али то дивље, увек ново, постоји и даље: то време. Тиктакање часовника не говори ништа. Време је оно вибрирање које помаже и током проклетог столећа. Време, имам те! Сада је свети дан. Делотворно радећи, можете да га осетите. Можда и нема више разумне вере, али разумне вере има у божанским жмарцима. Погледајте то чудо и заборавите га. Сачините ту велику реченицу. Радост је једина исправна моћ. Тек када се радујете, чиста су посла.
Уништитељи радости су свуда. Под сунцем радости гутамо свим бићем пилулу горчине. Драги људи овдашњи: крици ужаса чуће се вечно… Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке!
Чудно и смијешно уједно и жалосно,нико да се не осврене на овај екселентни говор ,залудили нас ДПС безбожници неким њиховим законима да нема Бога ,а ако га има да се зове Мило.
Изваредна бесједа која је морала некога да бар мало додирне,а не некога него читавау Западну хемисверу! Па каже :
Не чекајте на неки нови рат: најмирољубивији су они наспрам природе. Не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге је лице другога. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, како мир нисте искористили: јер ваша дела треба да делују – дарујте. Али давати могу само они који воле: волите једно – то је довољно свима. Воле ти, долазиш себи. Али ако већина и не може да се уздигне: будите они који то могу. Поглед даље од двоножаца попут стоке! Будите стварни .
Као да је слушао данашње расправе и у Скупштини и ван ње,велики људи јесу који у пар ријечи каже велике истине,а то је Хнадкеу успјело,као мало коме данас у Европи,зато је нападан јер се одважио и усудио нарвно да им са оваквог једног мјеста каже што се мора и треба.Хвала за један овакав говор и ономе који је ово поствио и превео.
Handkea citam . Govor je mogao biti bolje preveden ali cijenim sto je preuzet od uvazene Politike. Handke se odlucio za poetski neformalni govor u akademiji dok sam ja umom i srcem zauvijek uz onaj Andricev. Handke zavrsava sa „Forma je sustina ….“ Da li je tacan ili cinican? Ps. Hvala provokatorima s portala)