Gostovići: Nijednog srpskog deteta punih 16 godina

Vratili bi se prognani Srbi u Gostoviće, kod Zavidovića, u Federaciji Bih, ali za to, kažu, nema nijednog uslova, jer nema donacija. Ono što ih najviše boli jeste to što su im porušeni skoro svi spomenici. Pa, kažu, kad im smetaju mrtvi, kako živi da se nadaju povratku i normalnom životu.

Oko 500 proteranih Srba iz ovog kraja, koji danas uglavnom žive u Modriči, obišli su, povodom Petrovdana, svoja nekadašnja ognjišta i groblja.

Iako se egzodus Gostovićana dogodio 4. decembra 1992. godine, oni to obeležavaju na dan seoske slave, pa je tada u Hramu Svetog Nikole služena sveta liturgija i parastos za 88 poginulih Gostovićana u proteklom otadžbinskom ratu.

Na mesnim grobljima je više od 80 odsto porušenih nadgrobnih spomenika, a kuće su sve uništene. Sedam groblja Gostovićani su očistili, četiri su i ogradili, a do jednog ne mogu doći jer je još minirano.

Inače pre 23 godine pripadnici tzv. Armije BiH sa zemljom su sravnili 22 srpska naselja u rejonu Gostovića i proterali više od tri i po hiljade Srba sa njihovih ognjišta. Danas oni uglavnom žive na području Modriče i Doboja, ali ih ima širom sveta.

Mnogi se, gledajući uništene nadgrobne ploče, pitaju šta su im bili krivi mrtvi pa čak i deca od dve godine čije su spomenike rušli.

Čedo Lazić je ogorčen jer je spomenik njegovom ocu Slobodanu, koji je poginuo 1992. godine, odmah polupan, a zatim je pet puta uništavano spomen obeležje.

,,Ne želim više da se ruši ovaj krst i tražim od vlasti u Zavidoviću da ga zaštite. Ja donesem krst, označim grob i čim odem sa groblja neko ga sruši. Ja to više ne mogu trpeti“, kaže Lazić.

Na drugoj strani, Desanka Tripunović iz Doboja nakon popravke spomenika roditeljima nema takva iskustva.

,,Među prvim smo ponovo podigli spomenik. Sad ga niko ne dira“, kaže Desanka.

Mnogi Gostovićani bi se vratili na svoje, međutim, razne opstrukcije ih u tom sprečavaju. Rušenje spomenika svakako je jedan od razlog zašto se od predratnih 1.100 srpskih porodica u Gostović vratilo jedva njih pet-šest.

,,Vratio sam se pre 15 godina i nemam nekih problema, međutim, moram reći da kao povratnik nisam dobio ništa od pomoći niti imam neka prava kao građanin„, kaže Čedomir Nedić.

Čedo Gajić, koji sad živi u Modriči, voleo bi da se vrati na svoje:

,, Mene srce vuče, ja volim ovu dolinu jer sam tu živeo 45 godina pa sam proteran. Normalno da bih se vratio. Ali, šta ću kad se vratim. Vidite, za grob moga brata se i ne zna, pogledajte, ovo dete je imalo dve godine i umrlo je pre rata i njegov spomenik im je smetao. Kako onda tu živeti.

,,Trenutno u Gostoviću ima 5-6 srpskih staračkih porodica koje su se vratile. Zašto je to tako, pa razlozi su očiti. Za Srbe nema donacija. Mi smo kao udruženje pre dve, možda i tri godine, tržili da nas prim načelnik opštine Zavidovića da pokušamo nešto da se dogovorimo oko naše imovine. Nije se udostojio ni da nam odgovori ni pozitivno, ni negativno“, kaže Bogdna Božić, sekretar Zavičajnog udružrnja Gostovićana.

Protonamesnik Zoran Živković apeluje na Gostovićane da ne prodaju svoja imanja kako bi njihovi potomci znali odakle su im preci.

,,Biću najsrećniji na onaj dan kad ovde krstim prvorođeno Gostovićko dete. Za ovih 16 godina, koliko službujem u Gostoviću se nije rodilo nijedno srpsko dete“,  kaže Živković.

Gde da se radi ako se ima na umu da je na imanju braće Nestora i Branislava Ristića bio je kamp zloglasnog odreda „El mudžahid“, čiji su pripadnici činili najveća zverstva nad Srbima.

Prema dokazima koje poseduje i Haški tribunal, u Gostoviću su na svirep način ubijena 52 zarobljenika, srpski vojnici i civili zarobljeni u septembru 1995. prilikom pada Vozuće pod kontrolu Armije BiH.