Goran Lazović i Petar Mamonov: Evropa se udaljila od Boga? Zato imamo istopolne brakove, pedofile…

Petar Mamonov je otac Anatolije iz filma „Ostrvo“, osnivač jedne od najpopularnijih rok grupa u sovjetsko doba – „Zvuci Mu“ , skandal majstor, muzičar, i pesnik burne prošlosti.

Leže u četiri ujutru, živi u Efanovu, ima puno mačaka, kad nije na koncertu ili kod kuće, onda je u crkvi. I  do njega se ne stiže lako.

Posle dugih pisama, na koja je odgovarala njegova žena Olga, trebalo je sa Kijevskog vokzala električkom stići do stanice Nara, potom autobusom do Vereja, odatle u Revjakino, a posle pešice u divlje selo koje broji jedva trideset stanovnika.

Mamonov:

Hoćete li čaj? Ja pijem mentu, to je muški napitak, gorak ali jak, moćan, pijem i vodu, ukusna je, posebno ova sa efanovskih izvora.

Lazović:

Otkud vi ovde, Efanovo nije baš blizu?

Mamonov:

Nigde nisam bežao, nisam se ni krio, mada neki tako govore, a nisam ni planirao da živim u pustinji. Rodio sam se i odrastao u centru Moskve, i sad sam ovde, Bog me doveo, što znači da mi je ovde mesto.

Lazović:

Kako na vas gledaju susedi?  Nije mala stvar živeti pored Mamonovih…!

Mamonov:

Hvala ti, Gospode, što na mene u selu gledaju kao na običnog čoveka.

Šta će njima moji autogrami kad živimo zajedno?! Idem ja kod njih, idem po krastavce, čajeve, i oni dolaze, i mi se bavimo drugim, važnijim poslovima – kako očistiti sneg, popraviti put, urediti baštu.

Šta, da razgovaramo o filmu i glumcima?  To je mitski život, a ovde je sve prirodno, zečeve gledam svako jutro, ima i vukova, dođu i odu, pogledajte moje kokoške, ovu travu, mačke… Po jabukama i ježevima poznajem dan.

Lazović:

Posle filma “Ostrvo“  dolazili su vam mnogi i tražili da im pomognete u isceljenju?

Mamonov:

U ovdašnjoj crkvi, gde se molim, za neke babe sam dugo bio – otac Anatolij. Pitam ih – jeste li poludele, to sam bio samo na filmu, a one – izvinite, oče, mora da smo vas pomešale!

Tako je bilo i sa onima koji su dolazili.

Govorio sam im da je hrišćanstvo žrtva ljubavi prema bližnjem.

Čovek ni jednu zapovest ne može ispuniti sam, ali ako krene i ako je postojan u odluci, njemu će Bog uvek pomoći.

Kako? Duhom Svetim i blagošću, jer kad bismo mogli sami Bog nam ne bi dolazio, ne bi išao ni na Krst i ne bi prolivao krv.

Dve su volje, Božja i naša, ali bez nas Bog nas ne može spasiti.

Lazović:

Pomažete ovdašnju crkvu?

Mamonov:

Kod hrišćana ima pravilo da se deseti deo prihoda da crkvi, i to onoj u kojoj se Bogu moliš. Pokušavam da to ispunim.

Lazović:

Vaša Olga kaže da ne znate ni koliko košta hleb u prodavnici?

Mamonov:

Učim se da znam samo ono što mi treba i što me čini radosnim, mene i bližnje. Sad niko ništa ne zna, i zato sve postaje krivo.

Znate šta sam uradio: pljunuo sam u dlanove, kupio daske, cirkular, imam sav alat, i napravio police.

Ozidao sam banju, napravio štalu, kupatilo, to je sad kao mali grad, i kad to gledam i šetam – ja to osećam, to je moje.

Naslušali smo se priča – nema posla! Kako nema? Uzmi zemlju, zasadi, posej, nauči da napraviš sto, da stavljaš pločice, radi i zaradi, i onda maštaj o “mercedesu“.

Muškarac je dužan da sve zna da uradi.

Treba živeti po pravilima, i treba se radovati zajedno, a kada je tako mi služimo Bogu.

Ljubav nije osećanje nego vrlina, stremljenje da se uradi dobro, to je i želja da se pomogne.

I tu je važna hijerarhija: prvo je Bog, onda žena, a posle deca.

Lazović:

Sad je to drugačije?!

Mamonov:

Danas su unuci na prvom mestu, potom posao, zatim prijatelji. Puno smo se pred Bogom opustili. Nikako ljudi da shvate da je sreće tamo gde je teško. Zato su i nesrećni, i sad zamislite čoveka koji sve ima, ali on hoće još nešto, samo još ono, i ono….i ono!

Učinite nešto dobro, govorim, učinite dobro za ništa, ali činite to svakog dana, i tako ćete uvek biti na dobitku, u velikom plusu. I vaše srce će tada imati veću snagu.

Dve su samo zapovesti, voli Boga i bližnjega svog, a vera je uvek dar od Gospoda. Nije to ono da se napregneš pa da počneš da veruješ. Ništa se tako ne dobija. Tako se samo gubi i propada. U veri sve teče postepeno, tako sam se i ja menjao.

Lazović:

Evropa je napredovala u negiranju Boga?

Mamonov:

Zato je dobila jednopolne brakove, zoofile, pedofile…! Svuda telo, i samo telo. U Francuskoj se samo osam posto dece rađa u zvaničnom braku. I šta da očekuješ kad tako živiš?  Šta Francuzima mogu da kažu ovi došljaci – Arapi? Zar si ti majka, pogledaj,  obukla si se kao kurva?!

Nije dobro ono što oni rade u Francuskoj, ali po ovom pitanju, oni su u pravu.

Nisam licemer, sve razumem, mladost je to, ali nije prijatno gledati polugole žene na ulici.

Obuci ti neku lepu suknju, haljinu i postani tajna za onoga ko te gleda.

Bio sam u Rimu, tamo je ogroman hram Svetog Petra, i on je prazan. Zašto je napravljen tako veliki? Tako je i sa hramom Svetog Pavla u Londonu. I sada su tamo samo turisti.

Želite, dakle, da živite bez Boga?

Dobićete ono iz 1917, kada su ljudi zaboravili Boga i hteli da grade novi svet bez njega.

Da se nastavilo kako je bilo za vreme Nikolaja Drugog, sada bi bilo šesto miliona Rusa, a nas je sada samo sto i četrdeset miliona. Zašto? Zato što ubijamo sopstvenu decu. Svaka  žena ubila je četvoro-petoro dece. Toliko puta je abortirala, i šta, da gradimo sreću na toj krvi?

Ništa dobro neće biti dok se ne izmenimo, i ne odreknemo grehova. Mi na sitnim svađama trošimo dragoceno vreme, a život je tako lep.

Lazović:

Žena se spasava rađanjem, ovu vašu misao usvojili su i neki sveštenici, često je susrećem i u narodu…!

Mamonov:

Ja i moja žena smo porodica ubica, ubili smo mnogo svoje dece, da nije bilo abortusa, znate li vi koliko bi nas sad bilo?! I zato, sad moramo da se kajemo. I mi to činimo.

Mi verujemo u Boga, jer se trudimo da promenimo svoj život.

Za mene nema drugog puta, a iz sopstvenog iskustva znam da je Bog živ, on me je toliko puta spašavao, i pomaže mi svakodnevno.

Lazović:

Gde je početak vašeg puta ka Bogu?

Mamonov:

Do ruku mi je prvo došla jedna knjiga, “Skrivene duhovne mudrosti“, objavljena je u Sretenjskom manastiru, i u njoj su jevanđelja za svaki dan.

Čitao sam je , zapisivao najzanimljivije delove i radovao se kao dete.

A pre toga, ja sam izgubio smisao života, imao sam četrdeset i pet godina, i nisam imao odgovore na mnoga pitanja. Nisam ih ni postavljao, i sve što mi se ranije dopadalo postalo mi je dosadno.

Zapitao sam se – zašto sam trčao prema grehu, šta sam to u njemu našao?

Počeo sam da tragam, proučavam, pitao sam se – šta oni tamo rade u crkvi?

Zašto se mole?

Kupio sam molitvenik, i bio van sebe. Tu sam našao sve što mi je trebalo.

Bog je naš otac, on želi da ga i deca vole, ali želi da se i ona međusobno vole.

Voli Oca, i brata svoga!

U stradanju, Bog je najbliži. U bolnici ili zatvoru, naprimer. On tamo sam dolazi. Bez poziva.

Lazović:

Prestali smo da volimo jedni druge…!

Mamonov:

To je zato što živimo kao da ćemo živeti večno. Ostali smo bez trpljenja, mnogi ne vole ni sebe.

Treba se radovati radošću Svetoga Duha, to je radost duševnog mira,  a ne ona glupost – napij se i raduj!

Ali, ako voliš samo sebe, kakva je to radost?

Kako pronaći takvu veru i zaboraviti lične želje, radi Gospoda našeg, koji je živ, koji sad sedi sa nama i sluša mene grešnog i prljavog?!

Ja sam mu učinio toliko loših stvari, čak sam ga i vređao, a on mi oprostio, i ja sam zato još živ.

Teško je prelomiti svoje srce  i usmeriti ga samo ka Bogu.

Kad se to dogodi, sve drugo je lako i prosto.

Iz iskustva znam, Gospod mi je davao takve trenutke koji su me vratili sebi, kada sam počeo da se pitam:-kako ja to živim?!

Vidite, ja sam ovde sam, niko mi ne smeta, možete reći – slušaj muziku i uživaj! Ali, ja to ne mogu! Već posle sat vremena pomislim:-Bože, kako je bilo dobro kada sam bio s Tobom, kako sam leteo!

Za tri meseca, ovde sam napisao više od sto predivnih pesama, a toliko nisam uradio za čitav život.

Odjednom su se pojavili božji darovi, i ja sam ih uzeo.

Ja se plašim samo greha. On me razdvaja i udaljuje od Boga.

Lazović:

Bojite li se smrti?

Mamonov:

Smrti nema, postoji samo prelaz u drugi svet, u večnost.

Lazović:

Šta je za vas bilo izazovnije, uloga oca Anatolija u “Ostrvu“ ili lik Ivana Groznog?

Mamonov:

Pavel Semjonovič me pozvao i rekao da bez mene neće da radi “Ostrvo“. Odgovorio sam:-ne, Paša, kako ja da igram tog svetog starca? Uzvratio je:-veruj mojoj posrnuloj duši! I poverovao sam, i posle otišao kod našeg mesnog paroha, on je moj duhovnik.

-Oče, rekao sam mu, ti znaš da sam grešnik, znaš i kako sam živeo.Šta mi je činiti?

-Prihvati to, Petre, odgovorio je, ne premišljaj se, to je posao baš za tebe.

Uloga oca Anatolija je teška, a film je o pokajanju.

Sama reč – pokajanje, u prevodu sa grčkog  znači – promena misli.

Pokajanje je naporan rad.

Nije bilo lako ni kada sam tumačio Ivana Groznog. Zato je ispalo dobro.

Lazović:

“Ostrvo“ je jako diskretan film?

Mamonov:

Zato što u njemu nema apsolutne sigurnosti, ni uverenja da stvari izgledaju samo ovako a ne drugačije.

Za umetnika je važno da ostavi nešto nedorečeno i da tako gledaocu stvori prostor da domašta i dogradi tu tačku nedorečenosti.

Lazović:

Drago mi je što se sreli!

Mamonov:

Niko se ne sreće bez razloga.