Голгота и Васкрсење

Пише: Јована Радоњић

Страшна је Голгота, непојмљиво страшна да је и Богочовјек Христос молио Оца свог да га мимоиђе страдање: „И отишавши мало паде на лице своје молећи се и говорећи: „Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти.“ (Мт 26:39)

Страшна је Голгота не само због физичког Христовог страдања и мука које је поднио већ и у духовном смислу када се чинило да је Господ напустио, не само свијет, него и свог јединородног сина који је завапио са крста. У сваком дјелу Достојевског присутна је драма, рјешавају се крупна, егзистенцијална, фундаментална питања, сваки јунак пролази кроз унутрашњи огањ у својој души, кроз личну катарзу након чега треба да изађе бољи, човечнији, прочишћенији, себи и другима разумљивији и ближи.

Да, за праве Русе су питања има ли бога и има ли вечности или као што ти кажеш, питања са другог краја, наравно, прва и најпреча питања, а тако и треба – рече Аљоша још увек са оним истим испитивачким осмехом загледајући се у брата.^[1]

Голгота је пут патње и страдања, али Голгота је и избор да се иде до краја и способност да се види свјетлост и онда када је мрак свуда око нас. Има у њој нешто што препорођује, преображавајуће, оно што подсвјесно осјећа Митја када сања спаљено село и гладне сељаке и интуитивно бира да своју личну Голготу прошири до краја и да јој универзално значење, смисао и жртву јер тамо негдје је свјетлост која ће да пробуди вјечност у његовој души. Голгота подразумијева Васкрсење јер без Васкрсења сама Голгота није ништа друго до патња без смисла и краја, тријумф сумње, очаја и бола. Постоји пут Христов који свему чега се дотакне даје смисао, пуноћу, вриједност и циљ и постоје други путеви изгубљени у магли неартикулисаности и недовршености и лутања и личног и онтолошког и егзистенцијалног и метафизичког осећаја изгубљености. „Гдје је лик Христов, тамо су све вечне вредности и све непролазне драгоцености које људско срце пожелети може“^[2] – пише Јустин Поповић и цитирајући ријечи Достојевског, додаје: „Ми на земљи заиста лутамо, и кад пред нама не би било драгоценог лика Христовог, ми бисмо се изгубили и заблудели сасвим, као род људски пред потоп“.^[3] У епизоди о војнику који је изабрао смрт и страдање да би посвједочио вјеру у Христа у првом плану је Голгота тог војника. Он је својим страдањем за и због Христа посвједочио вјеру и дао смисао свом страдању и жртви, и то онај Христов смисао. Није свака патња Голгота, али кроз Голготу патња добија свој смисао. Као и радост Васкрсења и вјечни живот. Али, одједном појављује се суморни Иванов лик са нтелектуалном напрегнутошћу, душевним набојем и са питањем упућеним и себи и другима а највише Богу, ако страдају одрасли то је зато што су стигли да сагријеше, па на тај начин искупљују гријехе, али зашто да дјеца пролазе кроз патњу и страдају. Одговор на то је да су сви они нашли Васкрсење у Господу, али како је могуће заборавити патњу коју су доживјели и само се помирити са вјеровањем у то да су они нашли уточиште код Господа. И она дјевојчица затворена у нужнику која се молила „свом добром Боги“ и онај дјечак кога су растргли спахијски пси? Ужасно тешко питање у форми још теже оптужнице, као да је директно изашло из уста Ивановог ђавола, неувијено и нимало уљепшано. Човјек је слободан, али шта ће му та слобода ако она толико кошта.

Пред очима матере пси су гонили дете и растргли га на парампарчад (…) Генерала после, канда, сувише под туторство. Али шта ћеш с њим? Да га стрељаш? Због задовољења моралног осећања да га стрељаш? Говори Аљошка! – Да се стреља – тихо рече Аљоша, подигавши поглед на брата са неким бледим искривљеним осмехом.^[4]

Дакле, она не смије да опрости – говори Аљоша у име мајке чијег су сина растргли спахијски пси. Намеће се закључак да мора да постоји и овоземаљска правда, да дође до извршења правде макар дјелимично и на земљи пред очима мајке која је доживјела ужасну бол. А иза Голготе је Васкрсење, као што је иза привида гроба вјечни живот, патње малог Иљуше преобразиће се, као на гори Тавор, у радости вјечног живота, са другим доласком Христовим и небеским Царством које ће се спустити на земљу:

Карамазове – узвикну Коља – Зар збиља религија говори, да ћемо сви устати из мртвих и живети и опет видети један другог, и све, и Иљушу? – Неизоставно ћемо васкрснути, неизоставно ћемо се видети и весело ћемо и радосно испричати један другом све што је било – пола смејући се пола одушевљено.^[5]

[1] Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, т.1, стр. 308.

[2] Јустин Поповић, Достојевски о Европи и Словенству, стр. 176.

[3] Исто, стр. 170.

[4] Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазови, т. 1, стр. 320.

[5] Исто, т. 3, стр. 342.

Прочитајте ЈОШ:

Музику жртава из Јасеновца спасао од заборава

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: