ИН4С

ИН4С портал

Годишњица рођења Петра другог Петровића Његоша

1 min read
Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде
Petar Drugi Njegoš, Lovćenskom tajnovidcu Osmi, Govor

Петар Други Петровић Његош

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.

По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Његош као владар

Послије стричеве смрти, 1831. Његош се закалуђерио врло млад и примио власт над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Петар Други Петровић Његош

Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, гдје је завладичен.

Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је Његош.

Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио лијека у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је да пође до Котора ради лијечења, али није имао ни толико снаге. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћен.

Његош као светитељ

Петар Други Петровић Његош

Митрополија црногорско-приморска 19. мај је установила као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозма“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.

Књижевни рад

Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред пјесама у поменутим збиркама, штампао је касније и два краћа спјева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“.

Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима.

Горски вијенац
Горски вијенац

Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци ,,Огледало српско“.

По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је прије њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

12 thoughts on “Годишњица рођења Петра другог Петровића Његоша

  1. ” Ми смо Срби народ најнесрећни : Сваки Србин који се превјери-просто вјеру што загрли другу, , но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом , те се звати Србином не хоће ! ” Петар II Петровић – Његош ; “Лажни цар Шћепан Мали” ( 1851 год ).Ови стихови одзвањају као пророчанство и визија данашњих изрода и отпадника Српског рода , Твоје Црне Горе у коју си уградио целог Себе , не Црне Горе него богоотпалог и братоотпалог проклетог монтенегра,чији се сатански сатрапи и властодршци одричући се Тебе одричу и самих себе!!!!
    Вјечнаја памјат и Рајско насеље у Бескрају Царства Небеског , Господару Истинске Српске Црне Горе- Бесмртни Свети Владико и Ловћенски тајновидче !!!!

    1. Да јесмо народ нсерећан и подобро неурачуљив понекада, јер као ово разумјети:

      Разматрање које следи (а и нека која ће, ако Бог да, уследити,) непосредно је потакнуто књигама Психолошке белешке Драгана Крстића и Свлачење висине Јована Мирића (видети Штиво на нашем сајту), које су допринеле да се недоумице са којима се писац ових редова већ дуго рве унеколико разјасне, и назре правац могућих решења.

      У поменутој књизи Јована Мирића, на стр. 87–89, у причи Триптих о (не)доследности – пример први, читамо између осталог и следеће:

      „Једна усташка сатнија под командом Мирка Радочаја упала је 7. маја 1942. године у српско село Машвина, на Кордуну. Усташе су носиле фесове са словом U, јер је у сатнији било доста муслимана. Одмах су запалили православну цркву и у школи поклали седамнаест жена, деце и стараца.

      Мало касније ухватили су две сестре, Зорку и Драгицу Мандић из истог села. Драгица је на рукама носила сина од две године. Неки Антун, усташа из Бриња у Лици и чувени кољач, потерао је сестре да их закоље. Зорка је видела шта им се спрема па је застала и сагнула се, тобоже да завеже опанак, а Антун је прошао поред ње и наставио за Драгицом. Чим ју је обишао Зорка је скочила на њега с леђа, оборила га је на земљу и заклала га његовом камом. Скинула му је усташку униформу и непримећено побегла са сестром и њеним дететом. Одмах потом отишла је у партизане.

      Мирко Радочај је после капитулације Италије 1943. године прешао на партизанску територију и убрзо постао одборник у свом селу.

      После рата,1948. године, Мирко Радочај се оженио – Зорком Мандић. Њени српски познаници питали су је како је то могла учинити кад је знала да је њен муж некада командовао бојном која је починила покољ у њеној Машвини. Зорка је одговорила да је сада наступило братство и једиство и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине.“

      Заиста, нешто изопаченије, одурније и противприродније од овога што је учинила Зорка Мандић, тешко је и замислити. Овакав чин немогуће је чак именовати, осим старозаветним „гад пред Господом“. Но, колики тек ужас мора да нас обузме кад схватимо да се добар део наших блиских предака, тада и касније, у суштини понео као Зорка, а да се данашњи српски нараштај готово листом састоји из самих Зорки, уз то лишених њеног јунаштва. Јер, да нам је Запад, овакав какав јесте, смртни и заклети непријатељ, очигледно је сваком ко се уз јак вољни напор не одриче ума. Наиме, ми, данашњи Срби, би да се „удамо“ за тај исти Запад који нам се, само у ових седамнаест година, тако крваво наругао, понизио нас, осрамотио, обешчастио (уз пуно садејство „наших“ тадашњих „патриотско–националистичких“ власти с обе стране Дрине) да томе нема примера ни у његовом дуговековном злочиначком односу према нашим прецима. Што се тај злочин и данас наставља уз помоћ „нових“ тзв. реформских, демократских и проевропских власти можемо, нажалост, приписати н недовољном сагледавању и још мањем схватању значаја и пуне временске дубине “Зоркиног синдрома”.

      1. Malo vise si ovo kom. ..a ja da te podjetim >u vrijeme kada je Yu bila ‘jaka’ i Broz vlaadao, ustase su u BEO. postavili bobu u bioskop, pa ubistvo Rolovica ili ter. grupa na Radusi i staa dalje kom.

    2. Vjecnija pam.@ Trba biti ponosan svaki Srbin u Cg. sto je imao ovakvog Crkvenog i drzavnog gospodara <pjesnika filozofa , koji je u 17 god. seo na tron Cg.U ono vrijeme gvorijo vise jezika ,i jos mnogo toga. E sad deo Cg. ima neko drgo misljenje i politiku<oprosti im Boze ne znaju sta rade….

  2. E cestiti Vladiko da si znao da ce doci pas Brdjana i Montenegrina koji ce se tebe Stidjeti, koji ce Tvoju borbu i tvoga strica nazivati Genocidom a tebe RETARTDOM kojim je MANIPULISAO tvoj ucitelj Sarajlija, bili vjerovao i u najludjem snu snivao.
    Bili vjerovao da ce potomci onih ,,Plahih i Lakomih,, tumaciti sto si tio da nam kazes i na kom si jeziku zborio ,,mlijeko ih srpsko razgubalo,,
    Bili vjerova kako su neki Sebe zarobili u Tudjina a da nisu vjeru promjenili, i jos mnogo toga , no Vladiko moli Gospoda za nas Gresna da nam Gospod pomogne da se Oslobodimo ove KUGE STO JE POLA SVIJETA SVOJIM ZLOM OTROVALA


  3. А ово им је био доказ аутокефалности и Динкићева новчаница,све је то било договорено и данас се договарју багра!
    Када су ту а не само ту него свуда пропали почели су да критикују Петровиће како нијесу свремени као ови данас ,нијесу били за братство и јединство као Боро и Рамиз или Андрија и Енвер.
    на све су пљунули и свега се одрекли ,само се држе комунистичке доктрине о антисрпству и свему што се под тим подразумијева,ово је само сада изашло на видјело а дуго се прикривало,тако да је и власт али и народ у већини што кажу голи и духовно и национално,дуго је ово тињало сада се покзала сва биједа Спарте и Спартанаца!

  4. Незгодан датум за режим. Али ништа, прећутаће га, као и раније. Да је Његош био издајник, несој и фукара, био би слављен у montenegru. Овако, ништа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *





Изаберите једну или више листи:

Ову пријаву је могуће отказати било кад!

<