• Поглед

Година изазова за Србе и свет у целини

1 min read

7 година ‎ ИН4С

А власти с обе стране Дрине ако има треба додатна подршка народа и ако се још питају и због себе и због историје и баш у овој години која ће обележити свет ...

Пише: Јован Н. Шиповац

Да ли је то свет опет на прекретници?! Да ли је баш ова година преломна за новију историју човечанства? Да ли ће догађаји који ће је обележити ући у историју? Колико смо пута до сада чули слична питања и коментаре догађаја? Да не идемо далеко у прошлост довољно је да се подсетимо последњих 30 година и вратимо у 1989. годину кад је падао Берлински зид, или 1999. када је пре 19 година НАТО први пут од Другог светског рата бомбардовао суверену земљу на територији Европе, или да се подсетимо 2000. кад је најављивана ”миленијумска буба” и крај компјутерске ере, или 2001. године када су срушене ”куле близнакиње” или да се вратимо у 2012. годину кад је најављиван и на много места у свету (па и испод нашег Ртња) чекан смак света, и тако редом. За многе су, ако не пресудне, ово сигурно важне године иза нас, односно ако нису баш апокалиптични онда су то догађаји који ће се дуго памтити и обележавати.

Крај историје се ипак није догодио, што већ сви добро знамо као и да Фукојама није био у праву у свој тврдњи, али је зато са геополитичког аспекта и утицаја на све будуће светске процесе ова година значајно другачија од многих других година у ближој прошлости, још од поменутог пада Берлинског зида, све до данас. Иако се није завршио ни први квартал текуће године у којој нас чека много више неизвесних и веома озбиљних сукоба, 2018-та је пре свега осталог другачија јер је с њом и формално дошао крај политике даљег попуштања Русије и Кине највећој светској сили у опадању, да будем прецизнији – започео је период (без обзира на тренутно помирљиве изјаве водећих државника) – у коме ће се обе светске силе и оба нова светска пола Русија и Кина – и највећа земља и најмногољуднија земља – отворено супротставити насртајима САД, НАТО-а и највећег броја земаља Запада. Година у којој ће и од које ће увек надаље одговор бити тренутан, оштар и одлучан и то на сваки покушај нарушавања интереса Русије и Кине било да је у питању њихова војна, економска, енергетска, лична или уопште гледано – национална безбедност.

Од ове године учвршћивањем председничких позиција и целокупног апарата власти и посебно војно-индустријског сектора Русија више неће само мирно гледати и без адекватног одговора бити (укључујући и превентивне активности ка противницима) на заокружавање своје земље од стране НАТО војника, ракета и друге војне технике. Кина такође, ни мало неће толерисати нарушавање територијалних вода у Пацифику у близини својих обала од стране америчке Пете и Шесте флоте и њених савезника, али све више и у другим крајевима света где су присутни кинески интереси. Исто тако, у економској сфери, Русија неће бити више ни у чему подређена због санкција ЕУ и Америке, а Кина неће седети ”скрштених руку” на најављене царинске баријере на увоз кинеске робе у САД.

Потврда за одлучну битку која предстоји и непопуштање ни за милиметар у својим националним циљевима односно спремност на одговоре и мере на агресивну и офанзивну политику дојучерашњег доминантног хегемона – Америке и њених сателита, показали су два најважнија догађаја у досадашњем делу године. То је нови мандат председника Си Ђипинга уз усвајање амандмана на кинески устав да има право не само на два узастопна бирања већ на неограничен број, што значи да може доживотно да влада . То је и нови шестогодишњи мандат који је освојио председник Путин и то најубедљивијом победом до сада са највећим бројем гласова које је добио на свим изборима од 2000. године од кад је дошао на чело руске државе, као и са највећом подршком једном лидеру, још од времена Стаљина.

Не треба заборавити ни потпуно суверенистичку политику Ердогана као великог регионалног лидера чији утицај сеже од Балкана до Средњег истока који не преза да ратује против Курда у суседној држави Сирији а ускоро и у Ираку све зарад заштите сопствених националних интереса, конфротирајући се при томе отворено са САД, укључујући и нарушавање равнотеже у НАТО-у и окретању попут Ирана ка Истоку, између осталог и договором с Русима о набавци противракетних система С-400. Свакако је и Ким Џонг Ун пример државника (ма колико за друге био екстреман) који чува суверенитет и национални интерес, па макар се исти морао одбранити нуклераним ракетама способним да прелете 13.000 км – таман довољно да стигну до најважније мете и тиме буду фактор одвраћања од свих оних који на Кореју највише кидишу. Одједном су и надобудни Амери ублажили реторику кад су наишли ”на тврдо” и кад су морали признати ”себи у браду” да се у региону корејског полуострва и Пацифика убудуће пита и Северна Кореја.

Поставља се логично питање како ће се та нова геополитичка реалност која постаје полако али сигурно константа новог мултиполарног света одразити на нас Србе? Наравно, питање се односи пре свега на наш народ у Србији и Републици Српској имајући у виду да су у Хрватској и Црној Гори (земљама где су Срби били најбројнији у окружењу) процеси на трајну штету српског корпуса прилично одмакли и у завршној су (Хрватска) или пред завршном фазом (Црна Гора). Одговор на питање шта нам се спрема се већ назире. Разјарена империја се заједно са својом подјармљеном ЕУкамарилом Западних земаља (које би да се и даље питају и буду важне бар на локалу) увидевши да не може да победи ни Русију ни Кину и да ће пред њима морати да се повлачи или у најамњу руку договара о свему, устремила острашћено на слабије од себе! Посебно на нас Србе као ”дежурне кривце” и подобне на терену да може успешно да заврши свој давно започети крвави пир, иживљавајући се над нама за све своје будуће поразе.

Због тога постају све видљивији континуирани и огромни притисци на Србију и њеног председника Вучића да се одрекне Косова и Метохије и то баш на понижавајући начин не дозвољавајући ни њему ни властима да разговарају око могућег компромисног решења већ нам се наређује и типично англосаксонски кварно или германски надмено одређује шта, и како, и када, мора да се уради. Одатле и оволики притисци на Републику Српску и њеног лидера Додика као и на све појединце и родољубиве организације које га подржавају борећи се за Српску – а све од стране центара моћи Запада што директно а што преко домаћих послушника у заједничким органима БиХ, на жалост често и преко Срба издајника у функцији Западног или муслиманског фактора (који Србима у Српској исто и једнако лоше желе).

Притисци и нескривене жеље Запада да се одрекнемо сами себе ће се наставити с циљем да се српски народ колективно самоспали на ломачи националне историје и одрекне вере, традиције и културе одричући се тиме историјског срца своје земље – Косова и Метохије, као и данашњег пијемонта српства – Републике Српске – крваво одбрањене и створене друге српске државе. То ће бити рађено од најнижег до највишег могућег нивоа уз примену свих могућих операција на терену тако да ништа неће бити немогуће и изненађујуће да се догоди, уз коришћење свих доступних средстава за остварење циљева против обе српске државе и српског народа у целини.

Да ли имамо разлога за бригу и имали уопште доброг решења за Србе, ма колико била ситуација тешка? Наравно да има, није ово први пут да је српски народ пред изазовима и да је година историјска и драматична за њега? Биле су то многе такве године у последњих два века, али и у последњих 1000 година. Скоро сваки пут пред великим и наизглед непремостивим изазовима Срби су као народ пред непријатељима и на терену били победници, али накнадно, за зеленим столом, на жалост често губитници. Зато се и овај пут мора применити исто правило али уз другачији резултат на крају, и то у пракси обрнутим редоследом – прво да не погрешимо и унапред за ”зеленим столом” нешто не потпишемо јер нигде не журимо а посебно да не прихватимо ни једно наметнуто решње или неки тзв. ”компромис” на нашу штету. Исто важи било да је у питању Косово и Метохија, било да су у питању у Републици Српској актуелна и будућа решења разних квази Министарстава БиХ или очекиване наметнуте мере од стране Западне ”међународне заједнице”.

Потом, у другој фази, након успешно одбрањеног ”зеленог стола” треба применити опробани и историјски потврђени српски рецепт који се зове слога и саборност, одлучност, храброст и стављање целог народа у функцију да својим пуним јединством ојача државу и власт и да као најважнија безбедносна компоненета буде адут неприхватања наметнутог, односно фактор одвраћања непријатеља да оствари своје подмукле и безочне намере. На крају, пред нама је и свакако најважнија одлука (јер ни Србија ни Република Српска неће моћи да остану неутралне и балансирају на две столице) а то је потреба за пуним и економским и војним окретањем ка својим савезницима Русији и Кини и евроазијским интегрцијама уз раскид бриселског споразума, измештање свих решења у Уједињене нације у складу са резолуцијом 1244, одустајање од сваке ЕУ политике која је против наших националних интереса, у потпуности примена изворног дејтонског споразума враћањем свих надлежности, укључујучи и право народа ентитета на самопредељење.

Знајући да ћемо сигрно и то веома брзо бити од стране Запада стављени на избор ”или – или”, да га не би чекали треба ми овај пут у координацији, уз подршку и заштиту наших савезника, да први повучемо потез. Да се не бојимо ни ”замрзнутог конфликта”, ни претњи, ни уцена. А власти с обе стране Дрине ако има треба додатна подршка народа и ако се још питају и због себе и због историје и баш у овој години која ће обележити свет – нека позову народ да се изјасни о животним националним птањима, и тиме сам одреди своју судбину постајући и остајући у историји део новог слободарског света који се пред нашим очима ствара!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: