Релативно мали астероид пречника 1,6 километара пролетјеће данас, 29. априла близу Земље, како јављају свјетске информативне агенције.
астероид, илустрација
Пише: Војислав Гледић
Релативно мали астероид пречника 1,6 километара пролетјеће данас, 29. априла близу Земље, како јављају свјетске информативне агенције. Међутим, астероид не представља опасност по нашу планету јер не постоји могућност директног „сусрета“; или судара њега и Земље зато што се не подударају мјесто и вријеме на њиховим путањама око Сунца.
Да би, наиме, дошло до ,“блиског сусрета“ њихове орбите се морају пресијецати (укрштати) и та тијела се морају истовремено наћи у близини пресјечне тачке. Званични назив овог астероида је 1998 ОР2 и његова најмања удаљеност од Земље износи око 6,2 милиона километара, што је преко 16 пута више од удаљености Земље од Мјесеца (чије је просјечно растојање нешто изнад 384 хиљаде километара).
Овај необични блиски „сусрет“ ; Земље и једног астероида научници помно посматрају и проучавају, како би прикупљена сазнања искористили да би боље разумели његову орбиту, као и за детаљнија проучавања састава овог малог тијела Сунчевог система.
Треба, ипак, напоменути да је растојање између Земље и наведеног астероида релативно мало (у космичким размјерама). за тако необичан објекат, што научницима омогућава да поузданије прате слична небеска тијела. Ово је потребно утолико прије радити због велике потенцијалне опасности да се неко од њих може устремити директно према Земљи што би изазвало катастрофалне последице.
Поред наведеног астероида, америчка агенција НАСА је, у свом недавном саопштењу, навела још два астероида, у облику великих космичких громада, који ће у мају такође да прођу релативно близу Земље, при чему оба припадају групи Аполона. Први од њих јесте гломазнији и проћи ће на доста блиском одстојању, а наилази већ почетком маја. Процењује се да је тај астероид, са ознаком (ПХА) 2009 XО, величине фудбалског терена и да путује брзином од 45.720 километара на сат.
планета
Његова орбита укршта се са Земљином путањом окретања око Сунца сваких 926 дана, али ова два тијела, срећом, не могу се наћи у исто вријеме на истом мјесту. Овај космички објекат требало би да прође поред наше планете на удаљености од око 3,3 милиона километара.
Убрзо након проласка наведеног астероида, само двије недјеље касније, долази нови планетоид 136795 (1997 БQ) пречника преко 800 метара, дакле, величине Бурџ Калифе, највеће зграде на свијету (високе око 830 метара), У питању је такође астероид класе Аполона који се око Сунца обрће релативно брзо, јер му једно вријеме обиласка траје 844 дана. Путује брзином од 42.048 километара на сат, а 21. маја се очекује да ће се наћи на најмањој удаљености од Земље – на око 6,2 милиона километара.
Астероиди или планетоиди су хладна небеска тијела која круже око Сунца, а претежно су сконцентрисана у подручју од 2,2 до 3,5 астрономских јединица (која представља удаљеност Земље од Сунца и износи око 150 милиона километара). Изван тог астероидног појаса или прстена налази се само неколико процената стаза астероида. Просјечна нагнутост стаза у односу на еклиптику (раван у којој лежи Земљина орбита) мања је од 10 угловних степени, а за већину планетоида мања је од 16°, што значи су ти нагиби већи су него код планета.
илустрација
Треба имати у виду чињеницу да су велике планете, због своје гравитационе силе, у стању да знатно поремете устаљене путање астероида. Иначе, ова небеска тијела су релативно малих димензија, мања у пречнику од 1.000 километара. Свега петнаестак њих има у пречнику више од 250 km. До сада их је откривено преко 80 хиљада, а око 11.000 их је добило регистрована имена – редни број и званично прихваћени назив. Процјењује се да би их у нашем систему могло бити неколико десетина милиона.
Откривено је да астероиди могу имати сопствене мјесеце од када је у орбити око астероида 243 Ида пронађен његов сателит назван Дактил. Посебно значајну групу малих небеских тијела у Сунчевом систему представљају астероиди из групе Аполона Они су тако названи по главном представнику групе, по 1862. Аполону, којег је открио њемачки астроном Карл Реинмут 1930. године. Ови астероиди су карактеристични по томе што се могу приближити доста близу Земљи. Њихове елиптичке путање сијеку Земљину орбиту зато што су им највеће удаљености од Сунца (афели) веће, а најмање удаљености од Сунца (перихеји) мање од раздаљине наше планете.
Стога долази до пресјека (укрштања) орбита ових небеских тијела што условљава њихово периодично приближавање и чак потенцијалну опасност од њиховог директног судара. Иначе, до децембра 2018. године број познатих астероида из групе Аполона износио 10.485, што ову класу чини највећим скупом таквих објеката. Од наведеног броја њих 1.648 су идентификовани и регистровани као потенцијално опасна небеска тијела по безбједност Земље. Стога им се посвећује посебна пажња .
Занимљиво и корисно је овдје дати историјски преглед открића, као и изнијети неке друге појединости о овим необичним небеским објектима. Славни њемачки научник Јохан Кеплер (1571-1630) је, поред осталог, запазио да је растојање између Јупитера и Марса исувише велико и да се у тој празнини вјероватно налази једна планета на коју би требало обратити пажњу.
Ову своју необично претпоставку Кеплер је изнио 1596. године, да би се астрономи тиме позабавили тек у другој половини XVIII вијека. На то их је навело једно необично правило данас познато под именом Тицијус-Бодеово правило.
<
Њемачки математичар и физичар Јохан Тицијус (1729-1796) је 1766. г. објавио правило које је такође указивало на могућност постојања небеског тијела између Марса и Јупитера. Тицијусово правило изазвало је интересовање многих астронома и математичари па су неки покушали да га допуне и прилагоде неким уоченим (опсервативним) чињеницама.
У том погледу најзначајнија допуна је потекла од њемачког астронома Јохана Бодеа (1747-1826) који је 1772. године показао како се лако, прегледно и једноставно наведено правило може приказати у облику геометријске прогресије. На препоруку француског астронома Жерома Лаланда (1732-1807) године 1796. два истакнута њемачка астронома барон Франц Цах (1754-1832) и Јохан Шретер (1745-1816) окупили су једну групу од 24 агилна истраживача септембра 1800. године да почну стално и пажљиво мотрити не би ли открили тијело које се требало налазити на мјесту на које је указивало Тицијус-Бодеово правило.
Трагање је почело веома детаљно тако што је читаво подручје зодијака било подијељено на 24 одсјечка која су тачно одређени астрономи преузели да посматрају. Франц Цах је чак израчунао путању планете што је још више подстакло истраживачки рад. Али ниједан од ангажованих астронома није имао успјеха у том необичном подухвату. Срећа је била наклоњена италијанском фратру и астроному Ђузепеу Пјацију (1746-1826) који је сасвим случајно открио прву малу планету познату под именом астероид или планетоид.
Пјаци је био члан театинског реда, предавао је математику, али је 1790. постао први директор Опсерваторије у Палерму (на Сицилији). Пјаци је 1. Јануара 1801. године посматрао једну звијезду у сазвежђу Бика у чијој близини је запазио ситну звијезду 8. привидне величине која се није налазила у постојећим звјезданим каталозима.
Када је наредне ноћи осмотрио необичну звијезду, запазио је да се она мало помјерила што је био јасан доказ да се ради о тијелу које је припадало Сунчевом систему. У почетку је помислио да је ријеч о комети, па је наставио да је прати наредних дана све до 11. фебруара када је престао са праћењем јер се био прехладио што га је онемогућило да обавља свој посматрачки рад.
Када је оздравио и потражио наведено дјело, њега нигдје није било на назначеној области неба. .Узалуд су били сви његови покушаји да га нађе, али је своје резултате посматрања објавио То је изазвало велико интересовање у стручној јавности, а посебно младог и генијалног математичара Карла Фидриха Гауса (1777-1855) који је веома брзо успио да изнађе оригиналну матемазочку меоду за одређивање путања планета из три независна посматрања. Гаус је указао на мјесто гдје ће се планета наћи у следећој опозицији, па је тијело поново нашао Цах 31. децембра 1801, а потом га посматрао Хајнрих Вилхелм Олберс (1732-1840) између 1. и 8. јануара 1802. године. Показало се да се тијело налазило на удаљеносги које је предвиђено Тицијус-Бодеовим правилом, а затим је добило име Церера (Церес), име богиње земљорадње на Сицилије.
Током свога посматрања Церере Олбарс је 28. марта 1802. године запазио у сазвјежђу Дјевица звијезду седме величине за коју је, након четири дана, установио да се такође ради о малој планети. Гаус јој је одредио елементе путање и она је добила име Палада (Палас), да би њемачки астроном Карл Лудвиг Хардинг (1765-1834), двије године касније, односно 1. септембра 1804, открио трећу малу планету по имену Јунона.
Послије тога, четврти астероид је открио 29. марта 1807. године Олберс који му је дао назив Веста. Након наведених открића, велики број астронома се заинтересовао за ту област истраживања. Свим откривеним малим планетама Гаус је одредио путање, али није било нових открића пуних 40 наредних година. Тек је 1845. године њемачки астроном аматер Карл Хенке (1793-1866), иначе поштар по занимању, након 15-годишњег упорног посматрачког рада, открио пету малу планету која је добила име Астреа. Од 1850. није прошла ни једна година а да није откривена нека нова мала планета, тако да их је крајем XIX вијека већ било познато 450, при чему се готово сва та тијела налазе у области између Марсове и Јупитерове путање са периодом обртања око Сунца између 4 и 5 година.
Када је, у другој половини XIX вијека, почела све већа и систематскија примјена фотографије у астрономији, то се посебно плодотворно одразило на откривање астероида. Умјесто да се мјесецима и годинама стално и упорно врши непосредно посматрање неба у областима гдје би се могла уочити нова мала планета, сада је било довољно да се усмјери астрономски дурбин или телескоп на коме је био монтиран фотографски апарат, односно погодна фотографска плоча. Она има способност да сакупља (апсорбује) видљиву свјетлост након дуже експозиције. Стога послије неколико сати експонирања, када је телескоп усмјерен на одређену област, онда се на полеђини звјезданог неба могу лако запазити краће свијетле линије које представљају заправо путање астероида.
На тај начин су астрономи открили велики број ових малих небеских тијела. У том погледу треба издвојити рад њемачког астронома Макса Волфа (1863-1932) који је крајем XIX вијека открио велики број ових небеских тијела пионирском примјеном фотографске методе.
илустрација
Године 1898. астроном из Копенхагена Карл Вит је открио планетоид Ерос који се Земљи може приближити на 24 милиона километара. Откриће Ероса (астероид са редним бојем 433), а касније и неких других астероида који се могу приближити нашој планета, представљало је значајан напредак у бољем упознавању састава Сунчевог система. Ерос има период обртања око Сунца 1,76 година. Његово откриће је показало да се поједини планетоиди могу приближити нашој Земљи и евентуално, било директно или Земљином гравитацијом привучени, ударити и изазвати озбиљне, а можда и катастрофалне последице. Ерос је послужио астрономима, у првој половини XX вијека, да се на основу одређивање његове путање израчуна и удаљеност Земље од Сунца што је од фундаменталног значаја јер је та удаљеност (названа астрономска јединица) основа за сва остала мјерења у читавој васиони. Посебно су у том смислу била организована мјерења Еросове паралаксе 1931, али и 1975. године. У том смисслу је такође занимљив и астероид Хермес који се Земљи може приближити на око 780 хиљада километара, а то је само двоструко већа раздаљина до нашег природног сателита Мјесеца.
Са становишта ближег и детаљнијег упознавања астерода, још док су ова небеска тијела посматрана искључиво са Земља, веома интересантан планетоид јесте и Икар (Икарус), којега је 1949. године открио амерички астроном Валтер Баде (1893-1960). Овај објекат има изванредно издужену путању са периодом обиласка 1,12 година. Овај астерод се може приближити Сунцу на 28 милиона километара, што значи да му је перихеј унутар Меркурове путање, али му се најудаљенијој позицији од Сунца (афел) налази на растојању од 295 милиона километара. Из тога произилази да му је афел даљи од Марсове путање. Иначе, вријеме за које се Икар ,,премјести“ из афела у перихеј износи око 200 дана. Таквој класи астероида припада и Хилдалго, планетоид са редним бројем 944, који кружи око Сунца такође по веома издуженој путањи која га доводи скоро до Сатурнове космичке стазе. Открио га је В. Баде 1920. Године. Иначе, вријеме његовог опхода око Сунца износи близу 30 година.
Једна група малих планета се назива Тројанци због тога што су добили имена славних јунака познатих из Хометовог спјева Илијада (Ахил, Хектор, Патрокле, Нестор, Пријам, Агамненон, Одисеј, Диомед итд.). Још је славни француски научник Жозеф-Луј Лагранж (1736-1813), рјешевајући проблем трију тијела, показао да постоји једно коначно рјешење када се тијела нађу у посебној позицији. Ако се тијела нађу тако да њихови положаји образују једнакостранични троугао (дакле, са угловима од 60 степени), ова тијела ће наставити да се крећу тако да не мијењају свој положај или, пак, да полако осцилују око врхова троугла. То заправо значи да ће такав једнакостранични троугао остати стабилан без обзира на сва сопствена кретања датих тијела.
Двије групе Тројанаца са Јупитером образују управо фигуру на коју је Лагранж указао. Иначе, Јупитер се окрене око Сунца за 12 година, а његова удаљеност износи 5,2 астрономске јединице. Ово, наравно, важи и за Тројаце који су такође удаљени од Сунца око 770 милиона километара. Лагранж је, иначе, проблем о коме је овдје ријеч ријешио 1772. године, а тек касније су, постепено, откривани појединачни чланови те необичне групе астероида.
Да наведемо на крају овог историјског прегледа податак да је први астероиод који је снимљен из непосредне космичке близине био планетоид Ида којег је открио аустријски астроном Јохан Пализа 29. септембра 1884. г. Снимљен је са летилице Галилеј која је прошла близу тог астероида 1993. године, на удаљености од 11 000 километара. Просјечна удаљеност од Сунца Иде је 428 милиона километара, а вријеме обиласка по путањи износи 4,84 године. У наше вријеме се астероида испитују из непосредне близине помоћу одговарајућих космичких летилица. Овдје ћемо се задржати само на једном таквом истраживању. Четрнаестог фебруара 2000. летилица Неар (која је у марту 2000. преименована у Неар Шумејкер) ушла је у орбиту планетоида Ерос, да би се након 363 дана спустила на то мало небеско тијело. Са њега је послато 160 хиљада снимака. Иначе, Ерос је тијело неправилног, дугуљастог облика дужине 31 киолометар, а удаљено од Сунца 218 милиона клометра; вријеме обртања око Сунца изнси 1,76 година, а око сопствене осе 5,27 сати.
Старост Ероса се процењује на преко двије милијарде годинам, представља компактно небеско тијело, чија је густина приближно иста као и густина Земље. Поред релативно глатких предјела, који се налазе на површини Ероса, има и неколико мањих и већих избочина, које имају око 15 метара у пречнику. Ово небеско тијело, као и многа друга слична њему, често се сударало са околним астероидима што је остављало видљиве трагове у облику стијена и ситне прашине. Овај планетоид је ,иначе, богат силикатима, а посједује и велики албедо, односно добро рефлектује
свјетлост која на њега пада са Сунца.
Да постоји реална опасност од ,,блиског сусрета Земље и метеорита већих димензија показују неки сачувани трагови. Наиме, мјеста на која су пали околни небески објекти, представљају обиљежја у виду великих кратера или лијевкова. Најпознатији кратер, настао падом небеског ,,пројектила“ односно сидеритне стијене која се обрушила, прије око 10 000 година, јесте онај у Аризони у Ђавољем кањону, који има печник од 1 200 метара.
Многобројни ситни метеорски слојеви су нађени свуда наоколо што заиста доказује космичко поријекло необичног удубљења у наведеном кањону. Кратер нешто мањег пречника, од око 900 метара, налази се у Вучјем потоку у Аустралији. Сачувани метеорит, који је пао код Грутфонена у југозападној Африци, нађен је 1931. године. Има тежину од око 67 тона, мада се сматра да је приликом уласка у Земљину амосферу био тежак преко 90 тона. Он је пао још у праисторијско доба, али није издубио кратер због посебног угла падања према Земљиној површини. У њујоршком Хајден планетаријуму налази се метеорит тежак 36 тона којега је открио на Гренланду познати поларни истраживач Роберт Пири (1856-1920).
Чувен је тунгуски метеорит који је пао 30. јуна 1908. године у јутарњим сатима изнад шумског подручја у удаљеном дијелу источног Сибира. Метеорит је пао у сибирској тајги, у Тунгузији на простору између великих ријека Јенисеја и Лене. у близини ријеке Подкамена Тунгуска. Експлозија је изазвала потпуну пустош у околини. Велики ваздушни притисак изазван брзим кретањем метеорита, оставио је тешке последице, између осталог, и обарањем дрвећа на простору преко 25 киолометара полупречника око мјеста пада. Са земљом је срављено преко 2 150 квадратних километара тајги. Иако се пад десио у слабо насељеном подручју, неколико очевидаца је описало појаву велике ватрене кугле на небу сјајних попут Сунца.
Сама експлозија се чула до 1 000 km од епицентра, а сеизмички таласи два пута су опасали Земљину куглу и били регистровани сеизмографима широм планете. Шумски покривач је горио два дана. Шума је у централном подручју на 1 000 km² око експлозије просто спаљена, а чак и до
50 km од епицентра, дрвеће је било оборено ударним таласом. Прашина настала овим догађајем је прекрила околину и била атмосферским струјањима разнијета око цијелог свијета и изазивала необичне призоре заласке Сунца. Сматра се да је експлозију изазвао камени метеорит пречника око 50 m, који се распао и сагорио на висини од око 8 km изнад површине. Енергија експлозије се процењује да је била 10-15 мегатона ТНТ , што је око хиљаду пута више од експлозије бомбе бачене на Хирошиму, при чему таква експлозија може да направи велику пустош на ширем подручју.
И на територији Србије су падали многи метеорити и оставили трагове који се чувају у геолошко- минеролошким збиркама. На подручју Сокобање пао је 13. октобра 1877. године метеотиот чији пад је проучавао славни научник Јосиф Панчић (1814-1888) који је нашао много комада (највећи комад је има величину од 25 центиметра) и однио их у Београд. Остаци тог меторита могу се сада видјети у Природњачком музеју у Београду. Дванаест година касније, односно 19. октобра 1889. године, пао је метеорит на подручју планине Јелице код Чачка.
Сручио се и разасуо по површини од око 40 квадратних километара, при чему је првобитни компактни комад био расцијепљен на тридесетак одломака.
Највећи примјерак тог метеорита има тежину од 8,5 килограма. Године 1947. на територији Србије нађен је метеотрит пречника преко 40 центиметара и тежине
преко 100 килограма. Хемијска анализа је недвсмислено утврдила космичко поријекло тог тијела које је названо ,,димитриградско гвожђе“.
И коначно 12. новембра 1910. године на средокраћи Грделице и Владичиног Хана падали су ситни метеорити, једва видљиви дјелови једног повећег мететрита чији је укупни пречник износио преко једног метра. Нажалост, нису нађени дјелови овог небеског ,,уљеза“ управо због чињенице да се распао на огроман број веома ситних парчади које је било немогуће наћи на широком и доста неприступачном терену. И на крају овог нашег популарног рада да наведемо још један занимљив податак. Петнаестог фебруара 2013. године пао је космички објекат код града Чељабинска Приликом пада изазвао је снажну експлозију изнад самог Чељабинска, града који се налази на јужном дијелу Урала, у Русији.
Процијењено је да је овај небески ,,пројектил“, приликом снажног обрушавања, повриједио најмање 1.500 људи.
Повреде су највећим дијелом настале од разлетјелих парчади стакала са разбијених прозора. И овај астероид припадао је групи Аполона, дакле групацији малих планетоида који се крећу у близини наше планете.
