Колумне Светислава Басаре у „Данасу“ знају да изнервирају Весну Пешић, пре свега када тема буде Друга Србија. Весна Пешић је зато написала одговор Басари за Пешчаник, а који је потом објавио и Данас, а у ком је навела да се из контекста види да Басара не зна шта је Друга Србија.
Она је навела да је пресуда Ратку Младићу добар повод да се „подсетимо шта је била Друга Србија коју Басара често помиње у негативном смислу“.
„А то ничим није заслужила, напротив: она је служила на част Србији током ратних деведесетих“, пише Весна Пешић.
„Басара ме свакодневно нервира, јер нема дана да не нападне Другу Србију и фамозни круг двојке. За круг двојке би било довољно да га запитам где се купују новине у којима пише. Да ли се читају у Сурчину или у Старом граду? Али кренимо у ситна цревца. Нервира ме толика прича о Другој Србији, а из контекста се види да Басара не зна шта је то“.
Она потом подсећа на Басарин текст „Квадратура круга двојке“ од 17. новембра и напомињући да је повод био њен текст на сајту Пешчаника.
„Басара Другу Србију супротставља Првој тако што Друга умишља да је наводно много боља и треба ‘у Србији да води главну реч само зато што је рођена у ‘кругу двојке’, што не сере по авлији, мало боље везује чвор на машни и има скупљи лаптоп и више зуба него ‘сељоберски’ део популације’.
Не верујем да Басара мисли да је ово добар опис било какве Србије. Он сам најбоље зна одакле му овакви изливи беса и презира према кругу двојке у коме наводно живи Друга Србија. Шта год да је у питању, он не зна шта је Друга Србија, а ни круг двојке. Из других текстова се види да он под Другом Србијом подразумева ‘демократску опозицију’ насталу током деведесетих година насупрот Милошевићу и радикалима, или оно што се и данас широко зове ‘грађанском опцијом’ насупрот националистичким странкама и организацијама. Али то није Друга Србија у оригиналном значењу. Друга Србија је посебан културни феномен који нема везе са ‘демократском опозицијом’, нити њеним лидерима (Мићуновићем, Ђинђићем, Коштуницом, Драшковићем и многим другима који ту спадају; себе изузимам, јер сам била и опозиција и Друга Србија). Да је Басара укуцао на Гуглу Друга Србија или Београдски круг добио би следећи одговоре:
‘Друга Србија је израз који се користи у српским интелектуалним круговима. Настао је на основу књиге ‘Друга Србија’ (Иван Чоловић, Аљоша Мимица, Београдски круг, Борба, 1992), а представља збирку од 80 говора са 10 јавних трибина у Београду у пролеће 1992. Говори су представљали отворени протест против диктатуре, медијског мрака, једноумља, раста национализма и рата.’
Или: ‘Отпор рату, српском национализму, злочинима и моралном посрнућу тадашње Србије пружила је омања група људи, не више од 200-300 активиста, која се у то критично време назвала Друга Србија. Другу Србију су чинили појединци и неколико самосталних мировних организација, који су се окупљали око Београдског круга независних интелектуалаца (БКНИ) који је основан фебруара 1992. Он је представљао скупину београдских интелектуалаца која је окупљала све разочаране и критичке гласове који су се отворено борили против милитаристичке политике србијанског режима, етно-национализма, популизма, ратних злочина и етничког чишћења на територији бивше Југославије. Оснивачи су били Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Миладин Животић, Филип Давид, Иван Чоловић, Аљоша Мимица и друге познате личности из културног живота Београда'“, пише Весна Пешић.
Она је потом подсетила и на речи Радомира Константиновића на оснивачкој скупштини: „Београдски круг је основан као отпор национализму који је окупирао већинску свест Србије, али коме се ставила на располагање и већина српске интелигенције. Било је немогуће и дубоко понижавајуће ћутке трпети националистички терор. И на крају, ако вас питају шта је Друга Србија озбиљно им одговорите – то је Србија која се не мири са злочином.“
„Не треба ни наглашавати да су патриоти и власт годинама нападали Другу Србију као издајничку, па се то понекад и данас чини (термин аутошовинизам је измишљен за критику Друге Србије), иако је са нестанком БКНИ и потискивањем теме и разговора о лошој прошлости, нарочито доласком на власт бивших радикала и Александра Вучића, Друга Србија нестала као посебан феномен и организација. Данас се нешто о тим темама може чути у неким невладиним организацијама, издањима Фабрике књига, на сајту Пешчаника и на још неким сајтовима. Јасно је да тема лоше прошлости и суочавања с њом по дефиницији не одговара Александру Вучићу, јер је он био с друге стране, оне ратне и националистичке. Он се тога одрекао формално и пред спољашњим светом, али то одрицање надокнађује тако што свакодневно изнутра, за народ и Прву Србију, преко таблоида и Пинка, бесомучно шири мржњу и национализам, што му је срцу драго и блиско, а и за власт корисно. У бољем случају нас упућује да ‘гледамо у будућност’ а не у прошлост, као што је учинио после изрицања пресуде Младићу“, пише Весна Пешић.
Она даље наводи да је Басара објаснио зашто га нервирају Друга Србија и „фамозни круг двојке, које је спојио у некакву јединствену друштвену творевину, сачињену од привилегованих људи и малограђанске лажне узвишености“.
„Хвала му што ми је тако директно одговорио, као да је знао да ме таквим ставовима свакодневно нервира. О кругу двојке он не говори као о месту или личностима, то јест о реалном кругу који исцртава трамвај број 2 обележавајући центар Београда, него о ‘једној крајње провинцијалној психологији која си ласка да је европска, грађанска, демократска и шта ти ја знам, зато што је ситуирана у строгом центру града престоне мегакасабе’. Он сам је дошао из провинције за коју је Београд права метропола, а онда га проглашава провинцијом као да стиже из великог света Лондона, Париза или Њујорка, за које је Београд одувек био провинција. Али то опште место о релативности центра и провинције не руши чињеницу да Београд јесте метропола, коју посетиоци не сматрају провинцијалном. Што је још лепше, нико од наших комшија, укључујући углађене Загрепчане, не потцењује Београд, него о њему и његовој култури говори с респектом и чак се жалећи да им Београд недостаје. Недостаје им култура круга двојке, центра метрополе какву немају. Другу Србију Басара не познаје зато што се тих ратних година није бавио ратним темама. Или јесте, а да ја не знам. И не зна да је она нестала. Нећу да извлачим никакве закључке из нашег дописивања. Обећавам да више нећу писати коментаре на ову тему. Рекла сам Басари шта сам имала“, закључила је Весна Пешић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Било је и биће у Србији и те Прве Србије и те Друге Србије. Занима ме само, зашто се, рецимо, у Загребу не изроди Прва Хрватска и Друга Хрватске? Или за Загреб постоји само Једна Хрватска?
Басара Другу Србију супротставља Првој тако што Друга умишља да је наводно много боља и треба ‘у Србији да води главну реч само зато што је рођена у ‘кругу двојке’, што не сере по авлији, мало боље везује чвор на машни и има скупљи лаптоп и више зуба него ‘сељоберски’ део популације’
Ovako ne razgovaram ja sa Masom, ili on samnom,a to su komentari izazvani ,ponekad namjerno a ponekad spontano,gdje ova „elite“ ide,to vidimo,ali da li je moguce da oni evo 17 godina vode Srbiju!
+ПРЕУЧИО, Момо Капор
Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, ко старије сестре познатог европског интелектуалца, којег годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви.
Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила и подигла после смрти родитеља. Помислих како би било добро и поштено написати велику добру књигу о старијим сестрама, тим мученицама без младости, које су се одрекле свега само да изведу млађу браћу на пут. Вечито у црном, пре времена остареле, никада ништа ни од кога нису тражиле; само су давале и давале…
У животу сваке неудате старије сестре постоји увек неки дивни, већ заборављени човек (чију фотографију чува у старој празној бомбоњери), нека раскинута веридба или, једноставно, осећање да се нема права на срећу и сопствену фамилију док брат не одрасте, а тада већ бива касно за било шта. Те благословене неудате баба-девојке, како их зову у Србији, много старије од својих година, бориле су се за браћу до последњег даха, све док не остадоше без ичега, у мемљивим приземним собичцима, гордо кријући неправду од света и комшилука, коју су им нанеле господске снаје што су им поотимале рођену браћу.
Испуцали линолеум на патосу, нацепкана дрва испод шпорета, шкиљава сијалица од двадесет пет свећа и треперави црно-бели телевизор без тона, уместо којег се чује само тиктакање лименог будилника…
Послужени слатком од дуња (које не могу да престанем јести), седимо у тој скромној кухињи, добро познатој из детињства свих провинцијалаца, док се скупљају комшије, жељне разговора.
Годинама пратим каријеру њеног брата, још од оних дана када је као сељаче стигао у главни град. Сећам се свих његових џемпера плетених од разнобојне сељачке вуне и готово свих љубави и битки за стипендије које ће га, једна по једна, одвести далеко у свет… Чудим се како то да ништа од овог предела, ни овог кућерка под сасушеним орахом, ништа од ових мириса и акцената, није продрло у његову прозу очишћену од свега овдашњег, пуну притајеног гађења над кишама, блатом и летњом прашином; згражања над варварским клањем и шурењем свиња у децембру (чварке је, ипак, јео у своје време), док се нахерена палачинка крчма „Европа“ на крају његове улице, у којој су му седели и деда и отац, временом претворила у најцрњу метафору балканског кала. Читам пажљиво његове интервјуе у новинама, у којима смо му непрестано за нешто криви. Изгледа као да нам је, пошавши у свет, оставио на чување неку идеалну земљу, а ми је, простаци и незахвалници, упропастили. Преводилац енглеске поезије, писац есеја у којима је тек свака пета реч српска (не рачунајући везнике), потписник мировних прогласа и члан међународних форума, од младости је прескакао векове бежећи од свог скромног порекла. Највећа похвала коју је добио била је она да уопште не личи на Србина и да стране језике говори савршено, без акцента!
Годинама не могу да дефиншем ту врсту издаје, јер је гађење над својим народом, такође, издаја; годинама покушавам да пронађем разлоге или неку давну повреду која га је на крају довела до изјаве да су „Срби започели овај прљави рат“ и никако не успевам да пронађем ту танану нијансу и да је преточим у речи и слог… Али, ево, док седимо у полумрачној кухињи његове старије сестре, пијемо преслатку кафу (коју није он послао из белог света) и причамо, због ње, све најлепше о њему, мој мудри народ, који тако непогрешиво уме лако и просто да објасни и најсложеније ствари, проговара кроз уста комшије, пензионисаног поштара, једну једину реч која замењује тоне исписане хартије. Он, који га познаје од малих ногу, завијајући отврдлим прстима цигару, каже ми у поверењу, мрмљајући себи у браду да остали не чују:
„Преучио!“
У тој мудрој речи има и сажаљења и праштања… Преучио! Вредело је путовати пет-шест сати аутобусом по то, како једноставно, помало разочаравајуће „преучио“, изречено кроз дубок уздах, благо и без икаквог гнева, зависти и злопамћења.
…“ Да превод Библије није којим случајем стигао до Црне Горе, довољан би био „Горски вијенац“.
Његош је, оивичен Црном Гором без икаквих школа, без правих путева, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.
Бокељски ђак, Петар II Петровић Његош, научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо. Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу или мислиш да си зарадио њеном продајом. Готова формула…“
https://stanjestvari.com/2017/05/13/malovic-cg-biblija/
+Кола и песме, Властимир Павловић Царевац са Оркестром Радио Београда
https://www.youtube.com/watch?v=0XVw_4iTvfU
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/8e/Ratni_slikari_1914-1919.jpg
КУГА, Милош Црњански
Ники Бартуловићу
Свеједно родиш ли сина или кћер
у славу покољења.
Укус се мења, укус се мења:
не мења се човек и кер.
И нама је досадно, зар не,
и Косово, и јаук, итд., све?
Та то је била само шала.
Треба већ нешто ново,
ко би још спомињао ово,
крв и срам и рат.
Вечна су само тамница и вешала,
њих ће ти радо нудити и брат.
Што ти је жао нашег покољења?
Зар то није весела маскарада:
данас је укус цар, а сутра барикада,
Христос, па Нерон, па Лењин.
Укус се мења, укус се мења:
само су хуље све исти.
Хиљаде година вуку нас за нос,
песници, месије, цареви и комунисти.
Шта ти је жао нашег покољења,
укус се мења, укус се мења.
Свеједно родиш ли сина или кћер:
вечно су исти човек и кер.
ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ, Вито Николић
Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.
Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.
Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
коментар је Душана Буковића, пренесен део текста,
…“Приредио: Душан Буковић
Имајући у виду да су западно-европски и амерички империјалисти- тријалисти ујармили Брозову велкикохрватску, интермаријумску, троцкистичку, бундистичко-бољшевичку, комунистичко-фашистичку и национал-социјалистичку парамилитарну диверзантску клику у Југославији у спровођењу антисрбског и антиправославног пројекта прекo извесних србских ренегата и полтрона, заглупљених бечко-берлинских марксиста баљезгара. Узгред бисмо цитирали чланак који је објављен под насловом “Социјални састав комунистичке владајуће клике…” , који то најбоље осветљава. Чланак у целости гласи…
СОЦИЈАЛНИ САСТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛИКЕ – КО ЈЕ НАЈВИШЕ ДОПРИНЕО БОЉШЕВИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КО ДАНАС ЊОМЕ ВЛАДА?
I.
Да је Југословенски комунистички покрет и грађански рат 1941-1945 базирао своје битисање и црпео своју снагу према учењу комунистичких теоретичара на широким слојевима пролетаризованог радништва и његовог савезника пауперизоване сеоске сиротиње, он никада не би могао извести тако звану “социјалистичку револуцију” у нашој земљи. Још мање би могао довести на власт данашњу владајућу комунистичку клику, која с правим радништвом или сељаштвом нити је икада имала нити данас има ма какве практичне везе. Ниједна револуција кроз историју света не може се похвалити својим специјалним феноменима и парадоксима као тако звана Југословенска комунистичка “народно-ослободилачка борба” и револуција.
За познаваоце нашег комунистичког феномена и парадокса није тајна да су се на челу КПЈ још од њеног оснивања 1919 налазили или однарођени интелектуалци к а о професори др. Сима Марковић, Мика Тодоровић, Љуба Радовановић, Душан Ђорђевић, лекари др. Вукашин Марковић, др. Цетковић, др. Сима Милошевић, др. Павле Грегорић, адвокати др. Рајко Јовановић, Славко Мијатовић, др. Владимир Бакарићц, економиста и правник Борис Кидрич и други. Или међународни професионални и школовани агенти Коминтерне типа Мартиновића-Шварца, Јосипа Цижинског (Милана Горкића), Јосипа Броза (Тита), Адолфа Мука, Алексе Беблера, Пержихова Воранеца (Ловра Кухара) и других. Руководиоци из редова професионалних радника који би постајали професионални револуционари као Филип Филиповић, Ђура Д Ђаковић, Никола Хећимовић, Лека Ранковић, могу се на прсте избројити. Главни руководеци и интелектуални слој чинили су синови богатих трговаца, индустријалаца и банкара, министара, ђенерала, професора универзитета и државних функционера, велепоседника, пензионера и рентијера. Правих радника и синова сеоске и градске сиротиње било је мало. И уколико их је било они су пред конкуренцијом ових првих тешко долазили на руководеће положаје. А да би парадох био још већи, они су и пре рата и за време грађанског рата били у великом броју с друге стране барикаде. Узело би нам много времена и простора ако би покушали да објаснимо овај наш југословенски комунистички феномен. Он је толико парадоксалан, нелогичан и просто невероватан да га је врло тешко и објаснити.
Ако је тачно казано да су многе револуције појеле своју децу, за наш пример могли би казати да су деца појела револуцију. За наш комунистички руководећи слој састављен углавном од недошколованих снобова, дегенерика, авантуриста, каријераша и друштвених отпадника, могло би се рећи да се је од вечито прогоњеног вука или пса луталице какав би он требао бити по догмама комунистичким, претворио у умиљато перфидно јагње које је три мајке сисало. Пре рата уживао све погодности владајућих режима утицајних отаца, за време рата играњем на све карте користило како окупаторску тако и западно-савезничку помоћ и сарадњу, да би после рата пировали у плодовима револуције, изборне, организоване и монополисане од њих и за њих. Многобројни примери најречитије ће документовати наша излагања и којима неће бити потребни никакви други коментари.
Милован Ђилас је син богатог пензионисаног мајора и земљопоседника, Коча Поповић, потиче из познате трговачке породице, Борис Кидрич је син словеначког професора универзитета Франца Кидрича, Иво-Лола Рибар, народни херој и организатор целокупне комунистичке омладине је син др. Ивана Рибара – Фишера, председника Уставотворне скупштине и богатог адвоката, Марко Ристић, унук српског државника, Ђуро и Олга Нинчић су деца др. Момчила Нинчића, Мелентије Поповић, син имућног протојереја из Црне Траве, Филип Филиповић и Предраг Вијоровић (организатор ударних терористичких тројки у Београду) су ђенералски синови. Бора Симовић, комунистицки дипломата син је денерала Душана Симовића, Бранко и Гордана Михаиловић су деца поч. ђенерала Драже Михаиловица. Драгче – Драган Павловић благајник Црвене помоћи син трговца и милионера Павловића власника фирме Марко Вулетић, Гавриловић и к о м п., Ратомир Беловић организатор шпанских добровољаца син је београдског трговца и председника боградске трговачке омладине Николе Беловића, др. Мирко Сарделић, садањи комунистички министар на страни син је државног саветника др. Рудолфа Сарделића, Славко Фејић, министар на страни син је реис-улеме Фејића, Душан Тривановић бивши уредник “Борбе”, син је школског надзорника Тривановића, сестриц пок. Адама Прибићевића, док је Светозарев син др.Стојан Прибићевић био један од шефова Титове пропаганду у САД. Синовац хероја Гаврила Принципа и син народног посланика Јова Принципа Слободан Принцип “Сељо”, погинуо је као организатор устанка у Босни и проглашен за народног хероја, Ђока Јовановић – Јарац комунистички књижевни критичар погинуо кao политком космајског партизанског одреда је пуковнички син а за време свих хапшења пре рата јавно се је позивао на своје даље сродничке везе с нашом владајућом кућом. Као комунистички агитатор био је хапшен још пре рата и Мирко Пламенац син Јована Пламенца бившег претседника владе. Организатори комунистичког устанка у срезу Пљевљанском били су инжињер Мирко Пејатовић, сестрић патријарха Варнаве и Даница Росић студенткиња медицине синовица великог патријарха. Народни херој Слободан Шкеровић, је син истакнутог политицара и педагога др. Николе Шкеровића. За време рата као комунистички организатор у Београду био је хапшен и адвокатски приправник Буковац, зет поч. Мише Трифуновића. Истакнути агитатор за рачун комуниста п р и југословенској избеглицкој влади у Лондону били су Бата Нешић, син поч. Љубе Нешића, бив. Југословенског министра на страни и Коен син др. Леона Коена, проф. медицинског факултета. Син угледног српског канађанског привредника Пера Булата Раде, активан је комунистички ђенерал мајор, члан комисије за атомску енергију и народни херој а кћерка Милка, народни посланик, народни херој и главни организатор женског антифашистичког покрета у Југославији. Комунистички књижевник др. Милош Савковић, потиче из имућне породице из Шумадије, исти је случај и са адвокатом Драгомиром Исаковићем, дугогодишњим агентом Коминтерне, који је син имучног проте Исаковића из села Бање, обадвојица ликвидирани од стране четника. Добривоје Радосављевић – Боби члан савезног Изврсног Већа и члан СК КПЈ је син богатог предратног официра и према комунистичким признањима најбогатијег човека у Источној Србији; Отмар Краечић, генерал пуковник, државни потсекретар за послове народне одбране потиче такође из добро ситуиране чиновничке породице; Иванка Ћуковић и сестра јој Оливера, организатори комунистичке омладине из Београда, деца су београдског трговца Раше Ћуковића; исти је случај и са децом београдског апотекара Свете Трајковића, чија је кћерка била љубавница Иве Лоле Рибара. Слободан Тузлић – “Бутум”, народни херој и сестра му Смиља студенткиња медицине су деца београдског дрварског трговца Љубомира Тузлића, Херцеговца пореклом. Родољуб Чолаковић потиче из буржоаске породице из Бјељине, Владимир Велебит, помоћник министра спољних послова и бивши амбасадор у Лондону син је ђенерала Љубомира Велебита. Аница Паскаљевић, организаторка комунистичке омладине у Крушевцу, кћерка је Зоје Паскаљевића, индустријалца из Крушевца. Др. Јаша Давичо, комунистички економиста потиче из трговачке породице из Београда, исти је случај и са Јашом Алмулијем, новинаром са београдског универзитета и уредником “Борбе”.
Ђорђевић Милутин, судија врховног суда (судио поч. Дражи Михаиловићу) и брат му Жива Ђорђевић инжињер, државни потсекретар у Извршном већу НР Србије, синови су богатог трговца из Крагујевца; др. Јован Ђорђевић, проф. универзитета и члан врховног савета, син је Светислава Ђорђевића начелника управе државних монопола, рез. потпуковника и носиоца Карађорђеве звезде с мачевима. Маријановић Филип, директор више привредних предузећа, син је Светозара Маријановића, трговца из Ужица; Марко Никезић, садашњи амбасадор у Сјед. Амр. Државама, син је имућног заступника америчких петролејских фирми Петра Никезића. Павићевић Мишо, секретар главног синдикалног савеза и дугогодишњи амбасадор син је имућног пензионисаног потпуковника Војина Павићевића из Пљеваља. Исти је случај и са инж. Велимиром Јакићем сином пензионисаног потпуковника Миљана Јакића из Пљеваља (Јакић је умро одмах после рата као народни херој).
Др. Ненад Парента лекар и сестра му Гордана, архитект обадвоје ликвидирани за време рата као комунисти били су деца Милоша Паренте ректора задарске богословије. …“
https://stanjestvari.com/2017/05/13/tito-nije-imao-moc-da-naruci-stratesko-bombardovanje/
Ovu baku iz Mexika,pozdravili Vuk,kome je okrenuuula ledja,pa Djindjic,kome je takodje okrenulaaaa glavu uuu svojevremeno/cast pokojnima/,Kostunica kome je okrenula aaa lice,pa na kraju A V kome je okrenula sve,a bio je za nju Cercil ili Brant,ne secam se.I sve ih je drugosrbijanski nervirala i nagrdila kao i Slobu,Seselja,Miku,Tiku,Peru…Sad je popio njenu bozu i Basara osmosrbijanac.I treba mu bakin ptekor,jer je nervira.Hohohoho…
Odlican odgovor glibavim,cetniclim gunjevcima,upropastili su Beograd za tridesetak godina i dalje ga kasape.Nema za njih stajanja,dok ne uniste sve ,a onda ce se izmedju sebe glodjati.Oni ne mogu a da ne mrze.Nekad hrvate i slovence,pa bosance i albance,pa crnogorce i makedonce.I na kraju ce se izmedju sebe poklat.Posledice 8 sjednice CkSk Srbije u kojoj joj je trajno odredjen put unistenja,a koji su zdusno podrzavali vecina Srblja iz ogromnog neznanja,a velike seljacke emotivnosti.Kad su Pavlovic i Stambolic inali rjesenje mirnim putem,Sluzba je odlucila rat na ter.Jugoslavije.(U Hrvatskoj tada je samo mala vecina bila za nezavisnost,Tudjman nije ni postojao).Milosevic je popalio nacionalizme unutrasnje po direktivi CIA-e.(sluzbenik kod Rotsilda godinu dana u banci).Posle su ga skartirali kao stto CIA radi po utvrdjenom receptu-Gadafi,Sadam,Norijega…Kosovski mit jr iskoriscen u najvecoj podmuklosti.Na dobar standard je ubacena borba sa turcima koja prakticno nema nikakve veze sa 20.vijekom.Ali Balkan je roblje i bice tako dok je svijeta i vijeka.Jer pristojan ,civilizovan donekle zivot ,jedini put u istoriji,ppsle II svj.rata je zamjenjen robovlasnockim drustvom u kojem smo bili citavu istoriju.Sto znaci da se narod odje nece smiriti dok ne bude opet roblje…
Pastiru nas procitajte nesto i od ovog sjajnog komentara Bata,kako bi se izlecili od mrznje i fasisoidnosti na vreme.
Иш, гаде!
Kaže pitali Basaru šta će da popije ,on kaže sve jedno samo nek se završava na NJAK.
E tolko mi zao što se svadjaju ,oboje su mi dragi pa mi žao.
Ustašo ovi glibavci su tvoji saborci.
A da CIA šljisne svoje kondome slažem se ,tako da podsvesno znaš kako ćete ti i Mili završiti.