Glas za spas i 500 evra za pretrpeli patriotizam

Piše: Mišo Vujović

Tuđman je uzeo od hrvatske dijaspore ogromne svote novca u kešu, mobilisao ih da lobiraju za “lijepu našu”, Milošević je pod zajmom za Srbiju svoju dijasporu ojadio, Alija Izetbegović je uz siromašnu dijasporu animirao muslimanski svet. Jedino Milo Đukanović brine o svojoj dijacezi. Daje šakom i kapom, za svaki glas – za spas svoj i svoje privatne države, osamostaljene od same sebe, raspolućene između njegove megalomanije i zagađenih izvora sa kojih su se napajale generacije sinova slobodnih brda.

“Glasaćemo De-pe-es da nećemo ljeba jes’”, reče Faik i otrača zajedno sa suprugom Imelom da podigne patriotsku nadoknadu od 500 evra, nakon još jedne uspešne pobede u kojoj su nemerljiv doprinos da li upravo gastarbajteri čiji je birački potencijal neproceljiv, kao što je neobjašnjiva lojalnost muslimana i bošnjaka čoveku zbog čije su politike devedesetih mnogi napustili Crnu Goru, tražeći ne samo bolji već i bezbedan život. Da li se oni danas i pored korektne nadoknade, glasajući za Đukanovića, svete zavičaju iz koga su gologuzi strkli u svet, ili je to podrška daljem razbijanju srpskog bića iz koga i oni potiču, noseći sličnu emociju kao današnji Montenegrini? A moguće je da je spojeno “dobro” i korisno.

Ovih dana punim džepovima, besnim džipovima, Đukanovićevi skupljači glasova pokušavaju da obezbede još jedan mandat čoveku zbog čijih džepova je Crna Gora postala odžepareni pridžepak civilizacije.

Trodecenijsku vladavinu junoša Saveza komunista, mladi skojevac počeo je oceubistvom eliminišući stare drugove iz čijeg ideološkog inkubatora se ispilio. Za razliku od njega ta stara komunistička garda se mirno povukla plativši time skupo okrvavljeni pendrek sa Žute grede. Danas je taj usukani mufljuz izrastao u bahatog milionera čija skromna kolekcija satova vredi više od jednomesečnog budžeta penzijskog fonda.

Na prvim izborima za predsednika uporište i utočište Đukanović je našao u Cetinjskim manastiru gde je celivao ćivot Svetog Petra i desnicu mitropolita Amfilohija koga je Đukanović emotivno, poput mnogih, obmanuo i izdžepario, pričom da on samo spašava Crnu Goru ispod kandži bračnog para sa Dedinja. Tada je Milo bio Srbin sklon da citira Njegoša i da “čisti gubi iz torine”, kako je radio devedesetih naređujući deportovanje muslimana izbeglih iz rata, u samo grotlo rata odakle je zanemarljiv broj uspeo da preživi. Pojedini građani Crne Gore su otimani iz Bijelog Polja i Pljevalja i deportovani preko granice da bi ih navodno razmenjivali za zarobljene Srbe.

Danas Đukanović obilazi po evropskom dunjaluku svoju dijasporu, sabahom na iftaru (doručku) u Hanoveru, sofra mu je u mesecu ramazana spremana i postavljena i na drugim mestima. Dakle, nije se gladovalo ni u vreme posta.

Početkom devedesetih političari su obilazili dijasporu sakupljajući sredstva za narod pod sankcijama. Danas dolaze sa novcem i poklonima da bi kupovali glasove.

Širom EU otvoreni su punktovi za organizaciju potencijalnih birača za drugi krug predsedničkih izbora u Crnoj Gori. Glas u Luksemburgu dostigao je rekordnih 1000 evra plus putni troškovi.

U švedskom gradu Malmeu kod izvesnog Ibra iz okoline Rožaja, pristigla je iz zavičaja mnogobrojna rodbina koja će sa honorarom za patriotizam – organizovano krenuti na svoja biračka mesta.

“ Kad smo kod kuće u Rožaje, dadnu nam dvesta – trista evra za čitavu familiju. Ovako kada svi dođemo iz inostranstva to je 5000 evra”, objašnjava Ibro svoje motive.

Cena biračkog glasa u zavičaju kreće se od vrednosti kokota do vrednosti boljeg ovna, dok u Luksemburgu dostiže i cenu dva rasna govečeta.

Dakle Faik i Ibro o trošku DPS-a popljačkanim novcem svih građana Crne Gore ne samo što odlučuju o sudbini ljudi sa kojima ne žive, već su dokaz kako Đukanović diskriminiše svoje podanike.

Primera radi komita Đuro sa Cetinja i Abdulah iz Petnjice takođe komita dobili su po 30 evra.