Geopolitička operacija „Aska i vuk“

Piše: Dragoslav Bokan

Svi se sećamo srednjoškolske lektire pod bajkoliko-bizarnim naslovom „Aska i vuk“.

Naš jedini nobelovac je napisao alegoriju u stilu „10001 noći“, sa ponešto izmenjenim zapletom i, naročito, samim krajem i poučnim zaključkom ove priče.

Taj „literarni uradak“ nosi u sebi sažeti opis srpske uloge u geopolitičkim komadu koji se već više puta uzastopno odigrava našem delu planete (na pozornici nama dodeljenoj).
I onih stotinjak dana od 27. marta ’41. pa do zakasnelog napada Nemaca na Sovjetski Savez; i naše „devedesete“; čak i sve ono što se događalo posle Petog oktobra 2000-te do danas ima i te kako veze sa najvažnijim delom zapleta Andrićeve političko-umetničke basne.

Naime, Aska (Ajina kći) je bila čudna ovca, nedruželjubiva i večno radoznala, talentovana za balet i željna igre sve dok joj se ne zavrti u glavi.

Rođena plesačica iz Strme Doline, prerušena u krhku i simpatičnu ovčicu (večno odvojenu od svog mirno-pasućeg stada), naletela je jednom prilikom na zlog vuka.
I tada nastaje ono o čemu ovde razgovaramo.

Askin zamamni ples – u odbrambenoj funkciji odvlačenja vučje pažnje (i njegove nezasite gladi) – privukao je pažnju krvoločne zveri i produžio život muzikalnoj i talentovanoj ovčici.

Vrtela je ona repićem i ušima, mrdala telom i guzom, kolutala očima i hipnotički koristila moći pantomime. I tako kupovala vreme u nemogućoj situaciji, pred smrtonosnom klopkom u koju je upala.

Vuk je uživao u svojoj nadmoći i non-stop otvorenoj mogućnosti da gricne i, kad god poželi, „popapa“ ovo čupavo i nemoćno, zaluđeno stvorenjce. A i dopala mu se njena ludost i potpuno apsurdno ponašanje pred licem neizbežne smrti.
Zasićen redovnim obrocima i već zgađen poslušnom pasivnošću ostalih ovčijih zalogaja, Vuk je dao sebi oduška, igrajući se sa suludom plesačicom kao „mačka s mišem“.

A Aska je plesala i plesala i plesala… uporna poput Šeherezade i spremna na sve (znajući šta je čeka nakon poslednjeg trzaja i završnog naklona), sve dok NISU NAIŠLI ČOBANI – I UBILI VUKA.

Aska je preživela, sva radosna, a naoružani čuvari stada su dovršili njenu bleskasto-lukavu metodu preživljavanja i pobeđivanja neuporedivo nadmoćnijeg protivnika.

Živeći u Strmoj Dolini, Aska je imala samo jednu šansu i iskoristila je.

Držeći pažnju protivnika i učinivši ga neopreznim, razigrana ovčica je smrsila konce i skršila silu iskusnom vuku razjapljenih čeljusti. Vuneni smotuljak, David u najbezopasnijem mogućem obličju, pobedio je samouverenog, dlakavog i džinovskog Golijata praćkom svog lukavstva.

Tako smo mi plesali ono proleće/leto ’41. godine pred nacističkim divizijama, taman onoliko da naš trud pobednički dovrši najhladnija evropska zima u čitavom veku i čudesna hrabrost ruskog naroda.

Ali, džabe sve to, da pučisti i, nakon njih, ravnogorski pokret, nisu pojeli taman onoliko vremena koliko je sudbinski bilo potrebno za početak kraja Hitlerove ratne mašine.

Tako smo preusmeravali pažnju evro-američkog vuka u NATO uniformi sa Rusije u najhaotičnijoj i najmalodušnijoj fazi njihove istorije. A to radimo i dan-danas, plešući i praveći piruete u vazduhu, sve odlažući da veliki zli vuk skoncentrisano pogleda prema Rusiji i, posle pretećeg režanja, krene u skok.

Mi smo čudnovata, razigrana Aska, koja čeka da naiđu pastiri i čuvari čitavog pravoslavnog stada na Balkanu – i zauvek srede nevaljalca s kojim moramo da se bavimo i zabavljamo ga sve to vreme.

Zato Rusi još uvek mogu da nam daju „samo poeziju“ (kako jednom mom prijatelju iskreno reče general Rešetnjikov), jer se spremaju za svoj nokaut-udar, kome će oni, a ne okolnosti, odrediti mesto i vreme dešavanja.

Uskoro ćemo, možda, dobiti i „poetsku prozu“, približavajući se, malo po malo, spasonosnom i dugo očekivanom trenutku neke čvršće varijante bratske i majčinske pomoći sa evroazijskog severoistoka.

Tako da je besmisleno koristiti logiku američkog Ramboa, kad imamo i genijalnog Sun Cua i ne manje mudrog Andrića na raspolaganju.

Da li neko o tome razmišlja, obuzet idiotskom idejom našeg lažnog značaja, nastalog hvalisanjem tuđim (sunarodničkim) podvizima, mukama i pobedama? Ne shvatajući da, ako svi mi redom razumemo nevidljive taktike srpskog otpora, to neće promaći i našim neprijateljima. Pa će izbeći precizne i pravovremene hice u finalu ove već toliko puta viđene priče.

Sila čini neopreznim svoje nosioce, osim ako ih mi sami ne upozorimo svojim jedinstvom.

Tako da, paradoksalno, postoji dobra strana našeg politikantskog i malograđanskog antirežimskog moralizma, sa sve oduševljenim (ima tu i suza, sentimentalnih) aplauzima prkosno izniklim „otkrivačima tople vode“ najnovije generacije. Njihov stav i drndanje vune opustiće udružene nam protivnike, koji se naprosto valjaju od smeha ovakvoj našoj autošovinističkoj akrobaciji (ni prvoj, ni zadnjoj).

Tako da režimskoj Aska-koreografiji najviše pomažu upravo njihovi najogorčeniji protivnici, jer podižu takvu buku i maglu da to zabavlja vučji čopor na našim granicama i u mračnim brlozima u Briselu, Berlinu, Londonu i Vašingtonu (da ne pomiinjem eks-austrougarske varošice iz regiona), i opušta ih. Srećom po nas.

Tako mi ostaje samo da se zahvalim upravo onima koje najviše nervira moj – i ne samo moj – pogled na stvari i situaciju u kojoj se nalazimo, onima što neumorno i gnevno pričaju o „sendvičima“ i „plaćenicima“ u našim redovima, virtuelnim junacima što se kunu u svoju spremnost na žrtvu po kosovskim barikadama (”kad bude trebalo”), dok, istovremeno, kritikuju mučeničke Srbe sa Kosova i, pritom, uplaćuju jeftinije letovanje i merkaju polovnjake na auto-pijaci.

Zahvaljujući ovom aristofanovskom „žabljem horu“ mi i dalje plešemo, dok naši pravi čuvari umnožavaju svoje „crne strele“ i nove generacije „onih raketa“, spremajući se da izanđalog i bahatog vuka sravne sa zemljom.

Igraj, Aska, samo igraj!

A vi, ostali, većinski ljuti na sve ono nedovoljno dobro i nesavršeno na vrhu (jednako prevrtljive na svim nivoima) društvene piramide, samo sipajte svoje smrduckave kofe sa verbalnim pomijama gde god mislite da treba. Što gore i haotičnije, tim će neprijatelj biti uspavaniji i bezbrižniji.

Time najbolje smirujemo inače nepoverljivog i opreznog, makijavelističkog Vuka sa Zapada, zrelog da konačno ode u Večna Lovišta.

(Izvor: Fejsbuk-profil autora)