General koji je izdao sve svoje otadžbine

Grahovac se u knjizi olako odlučuje na drzak, podcenjivački i uvredljiv stav prema svojim bivšim kolegama. Vređa ih, naziva „podrepašima“, „banditosima“, „četnicima“, „fašistima“ i prišiva im uvredljive nadimke. Zaboravlja samo da pomene nadimak koji je nosio on – kolege su ga, izvrćući njegovo ime, zvali „Lagoje Natovac„.

Na samom početku treba biti jasan: knjiga penzionisanog generala Blagoja Grahovca (na slici iznad) Glasovi iz gluve sobe (Laguna, Beograd 2015) je, vojnički rečeno, strategijski zadatak. Ona je deo propagandne aktivnosti NATO u Srbiji. Pažljivo su birane i pitko izložene njene osnovne teze, jednako pažljivo je odabran trenutak njenog izdavanja a sam tiraž i medijska kampanja, kojom je praćena, liče na „poplavu“, koja bi trebalo da učestvuje u preokretanju ili bar korekciji javnog mnjenja u Srbiji, koje je izrazito nepovoljno kad je NATO u pitanju.

General se latio teškog zadatka da retušira i ulepša sliku NATO u našim očima i omogući svrstavanje Srbije na zapadnu stranu u globalnom odnosu snaga. Zato je ova knjiga i štampana u za naše uslove fantastičnom tiražu od 20.000 primeraka, dok je niska cena garancija da će stići do čitalaca. Da se akcija odvija po planu, vidljivo je i po tome što se ubrzano pripremaju nova izdanja, dok general daje intervjue novinama i učestvuje u najgledanijim TV emisijama. Nije, naravno, Grahovac slučajno odabran za tako složen stretagijski zadatak.

Dva generala – dva puta

Svojevremeno smo radili zajedno u Komandi ratnog vazduhoplovstva u Zemunu; on u odeljenju za vazduhoplovnu podršku, a ja u odeljenju bezbednosti. Tako znam da se radi o vanredno inteligentnom i sposobnom oficiru i pilotu. Uostalom, dvojica nainteligentnijih i najsvestranijih oficira u to vreme – to smo svi mi ostali oficiri znali – bili su Ljubiša Veličković (na slici ispod) i Blagoje Grahovac.

General Ljubiša Veličković časno je 1999. godine položio život za svoju zemlju na vatrenom položaju raketne brigade, kada je pokušao da se suprostavi avionima NATO, koji su nas bombardovali. S njim sam svojevremeno radio u 204. lovačkom avijacijskom puku, gde je bio načelnik štaba, a ja načelnik bezbednosti. General Blagoje Grahovac opredelio se za drugi put, srljajući iz izdaje u izdaju i tražeći mentore po svetu.

Umesto da je svoje nesporne intelektualne sposobnosti i znanje upotrebio u korist i za interese svoje zemlje i naroda, on sve vreme radi protiv iteresa Srbije, nanoseći joj veliku štetu. Možda bi bilo bolje da je manje inteligentan i sposoban jer bi tako i šteta po Srbiju bila manja.

Na prvi pogled, biografija i vojna karijera generala Grahovca izgledaju besprekorno. Rođen je 1949. godine u Nevesinju (BiH), završavajući sve škole na vreme, vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru kao prvi u rangu, sve do one potrebne za čin generala. Bio je odličan pilot i instruktor letenja, obavljajući vojne dužnosti na svim nivoima, sve do pomoćnika načelnika Generalštaba za RV I PVO.

Ali službena biografija ne otkriva ni približnu slika o njemu. Kao oficir bezbednosti, 80-tih godina bio sam zadužen za bezbednosnu zaštitu Komande RV i PVO i po tome znam da su njegovi pretpostavljeni veoma rano uočili njegove ljudske mane, pre svega prepotentnost, karijerizam i podcenjivački odnos prema kolegama. Po tome i nije bio predviđen za visoke funkcije u vojsci jer su one podrazumevale kompletnu ličnost, koja, sem vrhunskog znanja i obrazovanja, ima i ljudske karakteristike na visokom nivou.

Njegovo vrtoglavo napredovanje dogodilo se tek posle obračuna u vojsci 90-tih, kad je cela rukovodeća garnitura starešina u RV i PVO smenjena ili penzionisana. U vojsci je ostao upamćen kao jedan od retkih oficira koji je odbio da 90-tih brani svoju rodnu grudu i kao vrhunski pilot koji nema nijedan borbeni let. Sada to pravda svojom dalekovidošću, ali oficire ne može da zavara. Svi smo mi tada imali stotine razloga da ne idemo u rat i samo jedan da idemo. Reč je o odbrani srpskog naroda, kome su pretili pogrom i fizičko uništenje. Šta je prevagnulo kod Grahovca, to samo on zna.

Posle penzionisanja general Grahovac bio je savetnik najviših političara Crne Gore, jedan od ključnih u vreme njenog razlaza sa Srbijom. Slušajući njegove tadašnje izjave protiv Srbije i Srba, bio sam siguran da se potpuno opredelio i preselio u Crnu Goru. Ali bio sam ne malo iznenađen kada sam saznao da je on sve vreme Beograđanin i da je takve izjave pisao iz Beograda.

Naravno da su naši neprijatelji sve to znali i da su odlučili da iskoriste sposobnosti generala Grahovca. Sporno je samo to što su one uperene protiv Srba i Srbije, i redovno u korist nekoga van Srbije.

Za raspad SFRJ krivi Srbi i KGB?

I tako sve do poslednjeg zadatka, u kome general učestvuje u realizaciji planova širenja NATO na Istok, što podrazumeva i ulazak Srbije u ovu vojnu alijansu. Da bi naša javnost prihvatila NATO kao spas i jedini izlaz iz krize, polazna osnova propagande je zamena teza.

Upravo zato u svojoj knjizi za ratove i ostalo zlo koje nas je snašlo general Grahovac krivi one koji su pokušali da to spreče, dok stvarne krivce prikazuje kao dobrotvore i mirotvorce. Po njemu, građanski rat u Jugoslaviji nisu izazvali separatisti potpomognuti sa Zapada, nego „zloglasni i podmukli“ KGB i Rusi preko svojih agenata među hrvatskim političarima. Po njemu, SAD i NATO apsolutno nisu krivi ni za ratove koji su vođeni, pa ni za bombardovanje Srbije, jer, kaže, nisu to želeli. Bili su na to prinuđeni jer je rukovodstvo Srbije smišljeno, namerno, dugotrajno i uporno provociralo da nas bombarduju, budući da je Miloševiću agresija NATO odgovarala kako bi učvrstio vlast i ostvario hegemonističke planove? Dakle, za generala Grahovca Srbi su sami krivi za sve što ih je snašlo, dok poseban značaj u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji (pošto je on stručnjak za geopolitiku) ima njegova teza da su Rusi krivi za građanski rat na Balkanu.

Nakon takve zamene teza general Grahovac kreira i predlaže elemente „nove politike”, koju bi Srbija trebalo da vodi. Osnovni elementi te „nove politike”, po njemu, su: „Srbija u NATO bez alternative“ i „priznavanje države Kosovo pod određenim uslovima“ (ti uslovi su da Srbi na Kosovu i Metohiji dobiju kulturnu autonomiju). Za ulazak Srbije u NATO general navodi pet „jakih” razloga, a nijedan protiv (bombardovanje i nevine žrtve i ne pominje). Tvrdi da, ako ga poslušamo, hladno možemo da smanjimo vojsku još tri puta, jer će o našoj bezbednosti brinuti NATO. Iako Grahovac tvrdi da je to neka „nova politika”, ona je odavno poznata i može da se definiše jednom rečenicom: uvek budi na strani jačeg, dobro slušaj i odmah izvrši sve što se od tebe traži, i tako ćeš dobiti mrvice sa stola. Kako bi onaj ko to predlaže mogao da razume zašto Srbi to ne prihvataju?

Grahovac često sam za sebe ponosno govori da je „nepokoran i nepokoren general„? Zašto ima potrebu da to neprestano ponavlja, možda odgovor leži u onoj narodnoj – „ko o čemu…„. Prema njegovim zaključcima i preporukama, jasno se vidi da je odavno i pokoren i svrstan.

Svoje pisanje i kompletnu akciju želi da prikaže kao borbu protiv kriminala i vaskrslog fašizma. Za kriminal najviše optužuje crnogorsko rukovodstvo, kao da oni nisu bili u tome kada je i on bio u njihovom timu, ali mu to tada nije smetalo.

U službi NATO

Suština Grahovčevog pisanja i propagande koju širi jeste promocija NATO. Njegova fascinacija paktom tolika je da u celoj knjizi ne samo da nije u stanju da kritički sagleda NATO niti zlo koje proizvodi već ni da mu pronađe jednu jedinu manu.

Takođe nije u stanju da sakrije svoju netrpeljivost prema Rusiji, koja u knjizi poprima razmere paranoje. Tako kaže: „Srbi su opsednuti ruskom mitomanijom„. Otuda je za njega svrstavanje Srbije u antiruski blok sasvim prirodna i normalna stvar, i čudom se čudi kako to većina Srba ne shvata. Ustvari, čudna je samo činjenica da Grahovac, iako Srbin, o Srbima ništa ne zna.

Grahovac se u knjizi olako odlučuje na drzak, podcenjivački i uvredljiv stav prema svojim bivšim kolegama. Vređa ih, naziva „podrepašima“, „banditosima“, „četnicima“, „fašistima“ i prišiva im uvredljive nadimke. Zaboravlja samo da pomene nadimak koji je nosio on – kolege su ga, izvrćući njegovo ime, zvali „Lagoje Natovac„.

Uostalom, general Grahovac je bio desna ruka u rešavanju „strateških“ problema nekadašnjeg načelnika Generalštaba generala Momčila Perišića, kome se trenutno sudi zbog predaje poverljivh podataka šefu CIA za Balkan Džonu Nejboru.

Akcija „prepariranja“ Perišića

Sad se general Grahovac hvali onim čega bi se svako drugi stideo: da je prvi tajni kontakt generala Perišića sa generalima i funkcionerima NATO organizovao on lično u dogovoru sa tadašnjim načelnikom Uprave bezbednosti generalom Aleksandarom Dimitrijevićem.

Uz logistiku koju im je dalo crnogorsko rukovodstvo, prebacili su Perišića helikopterom policije na američki nosač aviona u Jadranu, odakle se vratio „prepariran“. Naravno, sve je urađeno tajno, bez znanja državnog i vojnog vrha zemlje (sem ako nisu smatrali da su njih trojica vrh). Zato ne čudi što su sva ova trojica generala kasnije često pominjana po svojim tajnim vezama sa NATO. S tim što se danas general Grahovac jedini time hvali, što znači da nikada nije shvatio šta je ustvari učinio i da je svaki samovoljni tajni kontakt sa suprostavljenom stranom nedopustiv i ravan izdaji. U isto vreme se čudi što ga je vojna služba bezbednosti jedno vreme držala pod nadzorom.

Grahovac besramno pripoveda o problemima tadašnjeg vojnog vrha sa generalom Ljubišom Veličkovićem prilikom potpisivanja „sporazuma“ po kome su oficiri NATO bili smešteni u naše vojne objekte, koji su kasnije bombardovani.

Veličković je tada rekao „ja i NATO nikada zajedno„, a da nije ostao na rečima, pokazalo se kad je, kao dokaz svog patriotizma, položio život. Kako se, međutim, zove ono što su učinili Grahovac i njemu slični? Oni su nam u najviše komande doveli oficire NATO, da bi, u skladu sa pripremama za rat koji su već planirali, precizno označili ciljeve koje će bombardovati.

Grahovac mnogo toga zna, ali ne zna šta je patriotizam, šta je izdaja, šta je oficirska čast, a šta je sramota. Tvrdeći u knjizi da ga je Slobodan Milošević prezirao, zaboravlja da ga je on uveo u generalski kor i dao mu ne jednu, već dve generalske zvezdice. Pošto ga je Milošević odbacio pod sumnjom da je strani špijun, prihvatilo ga je crnogorsko rukovodstvo Mila Đukanovića. Bio je prihvaćen zbog zasluga jer ih je tajno izveštavao o aktivnostima i dešavanjima u vojsci (mimo oficijelne linije izveštavanja). Ako general ne zna kako se to zove, neko će morati da mu kaže: bio je obična „krtica“ crnogorskog rukovodstva, koje je tada brinuo stav vojske prema njihovim separatističkim namerama.

Posle toga bio im je značajan savetnik i izvor podataka u vreme osamostaljenja i zategnutih odnosa sa Srbijom. Sa svojim „tajnama iz gluve sobe“ dobro im je došao i nema dilema da je u to vreme naneo veliku štetu Srbiji. Normalizacijom odnosa između Beograda i Podgorice njegova uloga je postala minorna i remetilačka. Na kraju je, videvši da mu je istekao rok trajanja, okrenuo leđa i crnogorskoj vlasti, i sada i na njih, kao i na Miloševića svojevremeno, sipa drvlje i kamenje.

Grahovčevo hrvatsko stanovište

Proučavajući psihološke komplekse drugih generala, general Grahovac ne vidi svoj kompleks više vrednosti. Pored toga, kako sam kaže, ne podnosi ni jedan nacionalizam, a posebno srpski. Zašto posebno srpski? U njegovoj knjizi jasno je da se radi o kompleksu inferiornosti, budući da sopstveni narod gleda očima njegovih neprijatelja, tvrdeći da su „Srbi i Srbija zatrovani srpskim nacionalizmom i velikosrpskim hegemonizmom„.

Štaviše, on srpski nacionalizam automatski izjednačava sa fašizmom i smatra ga za jedinog krivca za sva zla na prostorima bivše Jugoslavije. Stvarne razbijače Jugoslavije i kreatore zla nije ni pomenuo a kamoli okrivio? A i kako to da uradi kada je svoje stavove delio sa bivšim hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem, i ključnim hrvatskim generalima Antonom Tusom i Imrom Agotićem, sa kojima se u vreme građanskog rata viđao i konsultovao.

Grahovac sebe prikazuje kao velikog borca za očuvanje Jugoslavije, istovremeno ne skrivajući fasciniaciju prema Mesiću, koji je svojevremeno, odlazeći sa mesta u Predsedništvu SFRJ, rekao: „Moj posao je završen, Jugoslavije više nema„. Teško je oteti se zaključku da je Grahovac, opisujući događaje iz prelomnih godina svog naroda, prema njima usvojio hrvatsko gledište i argumentaciju.

To i nepoznavanje situacije bili su jasni i po tome što je uoči sukoba na Kosovu i Metohiji, kao se u knjizi sam hvali, predlagao da se oružje ne deli tamošnjim Srbima kako bi sačuvali živu glavu, nego „normalnim“ Albancima, koji bi oružjem čuvali Srbe? Takvu besmislicu mogao je samo da izrekne onaj ko nije želeo da zna o čemu se na Kosovu radi, jer Albanci su već imali oružje. Ali zna general Grahovac šta radi: takvim pričama on samo pokušava da Srbe optuži za rat na Kosovu, koji je valjda bio izazvan nepotrebnim naoružavanjem srpskog stanovništva.

Svoju hrvatsku vizuru Grahovac ne napušta kroz celu knjigu. Naime, i sam sam se dugo pitao kako to da su Crnogorcima postali bliži Hrvatska i Hrvati, nego Srbija i Srbi. Odgovor u knjizi nudi general Grahovac, tvrdeći da je bio prvi koji je savetovao Đukanovića da Crna Gora treba da se osamostali, potpuno distancira od Srbije i poveže se sa Hrvatskom. Doslovno mu je, kaže, rekao: „Vrata Crne Gore u svijet nisu preko Beograda, nego preko Debelog brijega“ (granica Crne Gore sa Hrvatskom).

Na kraju, vredelo bi reći i ovo: general Grahovac je osetio sve privilegije oficirskog zanata, ali nikad njegovu težinu, opasnosti, žrtvovanje i patnje (najviše je patio kada su ga izmestili iz Generalštaba u kabinet u Knez Mihailovoj ulici). Iako se u knjizi razmeće brojem svojih istomišljenika među oficirima, oni su ogorčeni zbog njegovih postupaka i pisanja. Podršku za svoje teze do sada je nalazio isključivo u inostranstvu i među onima koji Srbiji i Srbima ne misle dobro.

Zato Grahovac – koji inače zna sve odgovore na sva pitanja – ne može da odgovori na jedno pitanje, koje se postavlja deci u obdaništu. Koja je to njegova država, šta je njegova otadžbina i ko je njegov narod?

Da li je to Srbija, u kojoj lagodno živi u elitnom beogradskom kvartu, ili Crna Gora, koju je preusmeravao prema Hrvatskoj, ili je pak Republika Srpska, u kojoj je rođen, gde su mu rodna kuća i rodbina i za koju je odbio da se bori. Kada tvrdi da je njegov stav „svetski i nadnacionalan“, možda je njegova otadžbina „svet“, s tim da, kada on kaže „svet“, misli na Zapad. Iako ga sam ne zna, knjiga Blagoja Grahovca nudi odgovor: njegova Otadžbina je svuda gde se radi protiv njegovog naroda.

O knjizi generala Blagoja Grahovca Glasovi iz gluve sobe (Laguna, Beograd 2015)

Autor: Ljuban Karan potpukovnik KOS u penziji

Izvor: Novi Standard