Gde su danas Košare?
1 min read
Košare
Piše: Boško Kozarski, osnivač srpsko-ruskog obrazovnog centra
Gde su danas Div junaci sa Košara? Gde su danas srpskih 300 Spartanaca? Jesu li oni koji su krvlju natopili Prokletiji zaslužili da se zaborave? Jesu li branioci svojevrsnog srpskog Termopila zaslužili da ih ne pominjemo, ili im se na dostojan način odužimo?
Život piše romane, sile nameću drame, a heroji kroz istoriju menjaju već izrežirane događaje. Tako je bilo i na Košarama 1999. godine, u bici o kojoj gotovo i ne govorimo u javnosti, a još manje kojom se javno ponosimo i čije heroje, koji su ostali tamo poput večnih stražara, još ne pominjemo.
U planovima NATO snaga jasno je stajala tačka – kopnena invazija!
Isprečio se srpski vojnik. I to njih 100 na samom početku, a do kraja bitke, pred tu oružanu silu stalo je oko 1200 srpskih vojnika. Crvena linija iza koje nije bilo povlačenja „ofarbana“ je srpskom krvlju.
„Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku prema tome kolika me sila napada, već koliku svetinju branim“
A koja je to sila bila!
Pre oko godinu dana, prof. dr Duško Tomić, šef katedre za bezbednost FIM-a, izneo je činjenice da je karaulu Košare napala operativna grupa „Jastreb“ iz sastava NATO snaga, koja je brojala oko 5000 ljudi, uz oko 5000 pripadnika OVK, pa čak i pripadnika regularne albanske vojske, činili su zaista respektabilnu silu, a o opremi i naoružanju nema potrebe mnogo pričati. U njihovom sastavu su bili helikopteri „Apač“ i „Blek houk“ i avione A10 (Tanderbold) koji su inače namenjeni za uništavanje tenkova, tj. oklopno-mehanizovanih jedinica.
A tek koja je to svetinja tražila odbranu!
Iza leđa avgustovske klase redovnih vojnika, koji su zahvaćeni ratom ostali na daljem odsluženju vojnog roka, posebno onih iz 63. i 72. specijalne brigade, stajali su majke, očevi, sestre, braća, ćerke, sinovi, ognjišta, Dečani, Pećaršija, Ljeviška, Gračanica, Gazimestan, Kraljevo, Kragujevac, Beograd… stajala je majka, Srbija.
VBA je na vrhunskom nivou pružala kontra-obaveštajnu zaštitu jedinica, područno 3. armije, a njihovim vrhunskim operativnim radom otkriveni su pripadnici francuske obaveštajne službe, koja je, veruje se, upravo pripremala operaciju na Košarama.
Jedno, međutim, nije moglo da se predvidi, čak ni u najoptimističnijim prognozama — Nadljudska odbrana div-junaka sa Košara.
Vreme heroja je nastupilo… Košare, svojevrsni srpski Termopil, junaci ove bitke utvrdili su kao večnu crvenu liniju, svojom krvlju.
Imena 108 stradalih pripadnika naše vojske, pretežno dvadesetogodišnjaka, upisana su u večni spisak heroja koji počinje sa Knezom Lazarom, preko Miloša Obilića i kome do danas nema kraja.
Heroji sa Košara nemaju spomenik
Samo spomen i sećanje koje bledi i bledeće ukoliko se u kamen ne ukleše, u film ne pretoči, u knjigu ne utisne, u stihove ispeva, i ponavlja, ponavlja svake godine, glasno poput zaveta na Vidovdan 1389., poput svedočenja Principovog pucnja u tiraniju…
Ove godine, 14. juna po prvi put, Srbija će na dostojanstven način obeležiti Dan sećanja na heroje sa Košara.
Prvi ne sme ostati i jedini put, jer ako zaboravimo Košare, ako zaboravimo heroje koji utvrdiše među države, časti, obraza, pravde i istine, izgradićemo osnov da nam se istorija ponovi.
Heroje sa Košara u udžbenike! Na film! Pomen na kamen!
Bez tih putokaza, lutamo i sa istim pitanjem – GDE SU DANAS KOŠARE?
Preuzeto sa portala Novinski front (News front)
Moj otac je bio jedan od vojnika
Hvala Bogu on je preziveo
Košare – nesporna herojska borbea grupe, posebno mladih vojnika i oficira.
Ono što mene zanima je: šta danas vojska Srbije čini da se to ne zaboravi. Dali svake godine na određen dan okupi te junake da se podsete (a i nas da podsete) o tim događajima i da odaju poštu poginulim drugovima. Takvo okupljanje bi trebalo prikazati na javnom servisu. Treba ih zajedno prikazati (nema ih mnogo). Pojavljivanje samo onih, uglavnom koji i nisu učestvovali u tim borbama, da nam o tome pričaju, deluje prilično podlo.
Zašto se postavlja pitanje: gde su junaci sa Košara?, kad se može lako saznati gde su, naći ih i sa njima napraviti priču. Nadam se da to nije zabranjeno?
sramotu priznanja i druge sramote gledali su Mučenici i Heroji sa Sinom Božijim, i gledaju,
priznanje je došlo u godinama posle njihove žrtve za Nas
i tad, kao i danas, drugi se dalje bore i stradaju, niz valjanih se nastavlja, Bogu milome fala… na svakom od nas je da se sećamo, pamtimo, prenosimo i nikad ne zaboravimo
i
budemo dostojni i učinimo „svako onoliko koliko može, ni više ni manje od toga“…
… oni koji su priznavali na njima je da idu Bogu na Istinu, oni i porod njihov, da peru….
…ti se ne mogu dodirnuti Brata Peđe i Braće, niti pomutiti tuđu slavu niti prebaciti svoju krivicu
a mi, ako ne prilazimo svojoj obavezi prema Sebi i Mučenicima i Herojima koji nas zadužiše, nismo samo slabi, jer svaki čovek jeste slab i zato se bori sa sobom prvo, nego licemeri, nesvesni Sebe na sopstvenu nesreću i sigurnu propast
svačiji dug ostaje, za sve se plaća cena, pitanje je samo koju cenu smo spremni da platimo
jer, prosto je,
„sve će to narod pozlatiti“ je pljunulo na LOGOS, na Liturgiju, na kolo, na Ljubav+
i zato nam je ovako, sad ISPAŠTAMO
+„Budi Imja Gospodnje blagosloveno od minja i do veka“
https://www.youtube.com/watch?v=EcjKRjkphM8
Ovo je prva generacija momaka da se rodila da moze stati rame uz rame sa Obilicem i ondasnjim junacima. Bravo momci, zasluzio se svaki od njih da se u pjesmi opjeva. I da se danas drze u zlatu, a ne znamo ni kako su.
A šta je sa herojima sa Košara, Murine i drugih karaula iz Crne Gore.? I iza njih su stajale, majke, očevi, sestre, braća, rodbina, patriotska Crna Gora. Nadam se da portal Novski front nije namjerno podijelio saborce u borbi i smrti iz Srbije i Crne Gore. Jer, bio bi to zločin.