Где су данас Кошаре?
1 min read
Кошаре
Пише: Бошко Kозарски, оснивач српско-руског образовног центра
Где су данас Див јунаци са Кошара? Где су данас српских 300 Спартанаца? Јесу ли они који су крвљу натопили Проклетији заслужили да се забораве? Јесу ли браниоци својеврсног српског Термопила заслужили да их не помињемо, или им се на достојан начин одужимо?
Живот пише романе, силе намећу драме, а хероји кроз историју мењају већ изрежиране догађаје. Тако је било и на Кошарама 1999. године, у бици о којој готово и не говоримо у јавности, а још мање којом се јавно поносимо и чије хероје, који су остали тамо попут вечних стражара, још не помињемо.
У плановима НАТО снага јасно је стајала тачка – копнена инвазија!
Испречио се српски војник. И то њих 100 на самом почетку, а до краја битке, пред ту оружану силу стало је око 1200 српских војника. Црвена линија иза које није било повлачења „офарбана“ је српском крвљу.
„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку према томе колика ме сила напада, већ колику светињу браним“
А која је то сила била!
Пре око годину дана, проф. др Душко Томић, шеф катедре за безбедност ФИМ-а, изнео је чињенице да је караулу Кошаре напала оперативна група „Јастреб“ из састава НАТО снага, која је бројала око 5000 људи, уз око 5000 припадника ОВК, па чак и припадника регуларне албанске војске, чинили су заиста респектабилну силу, а о опреми и наоружању нема потребе много причати. У њиховом саставу су били хеликоптери „Апач“ и „Блек хоук“ и авионе А10 (Тандерболд) који су иначе намењени за уништавање тенкова, тј. оклопно-механизованих јединица.
А тек која је то светиња тражила одбрану!
Иза леђа августовске класе редовних војника, који су захваћени ратом остали на даљем одслужењу војног рока, посебно оних из 63. и 72. специјалне бригаде, стајали су мајке, очеви, сестре, браћа, ћерке, синови, огњишта, Дечани, Пећаршија, Љевишка, Грачаница, Газиместан, Краљево, Крагујевац, Београд… стајала је мајка, Србија.
ВБА је на врхунском нивоу пружала контра-обавештајну заштиту јединица, подручно 3. армије, а њиховим врхунским оперативним радом откривени су припадници француске обавештајне службе, која је, верује се, управо припремала операцију на Кошарама.
Једно, међутим, није могло да се предвиди, чак ни у најоптимистичнијим прогнозама — Надљудска одбрана див-јунака са Кошара.
Време хероја је наступило… Кошаре, својеврсни српски Термопил, јунаци ове битке утврдили су као вечну црвену линију, својом крвљу.
Имена 108 страдалих припадника наше војске, претежно двадесетогодишњака, уписана су у вечни списак хероја који почиње са Кнезом Лазаром, преко Милоша Обилића и коме до данас нема краја.
Хероји са Кошара немају споменик
Само спомен и сећање које бледи и бледеће уколико се у камен не уклеше, у филм не преточи, у књигу не утисне, у стихове испева, и понавља, понавља сваке године, гласно попут завета на Видовдан 1389., попут сведочења Принциповог пуцња у тиранију…
Ове године, 14. јуна по први пут, Србија ће на достојанствен начин обележити Дан сећања на хероје са Кошара.
Први не сме остати и једини пут, јер ако заборавимо Кошаре, ако заборавимо хероје који утврдише међу државе, части, образа, правде и истине, изградићемо основ да нам се историја понови.
Хероје са Кошара у уџбенике! На филм! Помен на камен!
Без тих путоказа, лутамо и са истим питањем – ГДЕ СУ ДАНАС КОШАРЕ?
Преузето са портала Новински фронт (News front)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Moj otac je bio jedan od vojnika
Hvala Bogu on je preziveo
Košare – nesporna herojska borbea grupe, posebno mladih vojnika i oficira.
Ono što mene zanima je: šta danas vojska Srbije čini da se to ne zaboravi. Dali svake godine na određen dan okupi te junake da se podsete (a i nas da podsete) o tim događajima i da odaju poštu poginulim drugovima. Takvo okupljanje bi trebalo prikazati na javnom servisu. Treba ih zajedno prikazati (nema ih mnogo). Pojavljivanje samo onih, uglavnom koji i nisu učestvovali u tim borbama, da nam o tome pričaju, deluje prilično podlo.
Zašto se postavlja pitanje: gde su junaci sa Košara?, kad se može lako saznati gde su, naći ih i sa njima napraviti priču. Nadam se da to nije zabranjeno?
срамоту признања и друге срамоте гледали су Мученици и Хероји са Сином Божијим, и гледају,
признање је дошло у годинама после њихове жртве за Нас
и тад, као и данас, други се даље боре и страдају, низ ваљаних се наставља, Богу миломе фала… на сваком од нас је да се сећамо, памтимо, преносимо и никад не заборавимо
и
будемо достојни и учинимо „свако онолико колико може, ни више ни мање од тога“…
… они који су признавали на њима је да иду Богу на Истину, они и пород њихов, да перу….
…ти се не могу додирнути Брата Пеђе и Браће, нити помутити туђу славу нити пребацити своју кривицу
а ми, ако не прилазимо својој обавези према Себи и Мученицима и Херојима који нас задужише, нисмо само слаби, јер сваки човек јесте слаб и зато се бори са собом прво, него лицемери, несвесни Себе на сопствену несрећу и сигурну пропаст
свачији дуг остаје, за све се плаћа цена, питање је само коју цену смо спремни да платимо
јер, просто је,
„све ће то народ позлатити“ је пљунуло на ЛОГОС, на Литургију, на коло, на Љубав+
и зато нам је овако, сад ИСПАШТАМО
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
https://www.youtube.com/watch?v=EcjKRjkphM8
Ovo je prva generacija momaka da se rodila da moze stati rame uz rame sa Obilicem i ondasnjim junacima. Bravo momci, zasluzio se svaki od njih da se u pjesmi opjeva. I da se danas drze u zlatu, a ne znamo ni kako su.
А шта је са херојима са Кошара, Мурине и других караула из Црне Горе.? И иза њих су стајале, мајке, очеви, сестре, браћа, родбина, патриотска Црна Гора. Надам се да портал Новски фронт није намјерно подијелио саборце у борби и смрти из Србије и Црне Горе. Јер, био би то злочин.