Gazivode kao paravan: Da li NATO prećutno podržava tzv. prištinsku vojnu ekspanziju na sever KiM?

Iz tragedije u Gazivodama rodio se novi bezbednosni presedan: Tzv. KBS pod pratnjom Kfora na severu KiM. Da li je u pitanju potraga ili pokušaj vojne instalacije? I šta je stvarna uloga NATO-a u ovom „tihom maršu“ prištinske paravojske?

Analizirajući najnovije događaje u južnoj srpskoj pokrajini, postavlja se jedno suštinsko pitanje: Da li je tragedija mladića koji je skočio u jezero Gazivode samo izgovor za paravojni prodor tzv. kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) na sever Kosova i Metohije?

U pratnji Kfora i kosovske policije, pripadnici KBS – formacije koju Srbija, kao i Rezolucija 1244, ne priznaju – pojavili su se javno na severu pokrajine. Ovoga puta, zvanično, zbog akcije traganja i spasavanja. Međutim, stvarnost na terenu, retorika iz Prištine i muk iz Brisela otvaraju sumnju: da li je ovo samo uvod u dugoročni plan militarizacije srpskog severa?

Operacija spasavanja — ili operacija navikavanja javnosti?

Prema formalnom objašnjenju Kfora, raspoređivanje KBS-a bilo je „uslovljeno specifičnim bezbednosnim zahtevima“, a došlo je nakon što je lokalna policija priznala da nema kapacitete za ovakve potrage. Uprava za vanredne situacije Prištine predstavila je angažovanje kao humanitarnu intervenciju. Međutim, ono što prati operaciju nije samo tragična potraga, već opasna simbolika.

Vojni analitičar Andrej Mlakar za RT Balkan ističe da se ovde radi o opasnom presedanu koji KBS-u otvara vrata trajnog prisustva na severu:

„Ovo je klasičan primer kako se trauma ili vanredna situacija koriste kao opravdanje za trajnu promenu bezbednosne konfiguracije. Podseća na hrvatski scenario iz 90-ih – najpre specijalci, onda baze“, upozorava Mlakar.

Podsećamo, po dogovoru Tači–Rasmusen iz 2013. godine, svaki ulazak tzv. KBS na sever mora biti uz prethodnu saglasnost Kfora i uz konsultacije sa lokalnim srpskim vlastima. Ni jedno, ni drugo se ovoga puta javno nije dogodilo. Priština je tako ponovo prekršila sporazum, a Kfor – umesto da to spreči – postaje saučesnik u promeni terena.

Tiho guranje tzv. „vojske Kosova“ pod NATO kišobranom

Ono što dodatno pojačava zabrinutost je i zvanična retorika vladajućeg pokreta Samoopredeljenje. Dok se deo albanske javnosti distancirao od Kurtijeve izjave da je „vojska Kosova prvi put prisutna na severu“, ostaje pitanje: zašto NATO i EU ne reaguju?

„Ako Kfor nema svoje ronilačke jedinice, zašto su ih onda koristili 2004. u slučaju utapanja albanskih dečaka u Ibru? Zašto sad moraju da angažuju paravojsku jednostrano proglašene države?“ – pita Mlakar i upozorava na potencijalnu izgradnju baze na Gazivodama, kao trajni simbol „osvajanja severne tačke“.

Antisrpski narativi – istrošeni ali opasni

Priština, kao i njeni zapadni sponzori, u pokušaju legitimizacije svog prisustva na severu, igraju na kartu „funkcionalne države“, koja pruža „bezbednost svim građanima“. Ali stvarnost pokazuje drugačije: umesto poverenja, srpsko stanovništvo dočekuje KBS sa strahom, a ne s olakšanjem.

Pitanje nije da li je telo pronađeno – već da li će se KBS povući. Ako ostanu, tragedija je samo paravan.

Antisrpska kampanja, kao i ranije, oslanja se na formule „bezbednosti“, „prava“, „evropskih vrednosti“ – ali na terenu se to pretvara u nasilnu militarizaciju i provokacije naspram jednog naroda koji je tu vekovima.

Kome Gazivode, tome i sever

Gazivode nisu samo geografska tačka – to je energetsko, bezbednosno i geopolitičko srce severa KiM. Kontrola jezera znači kontrolu nad snabdevanjem, nad prilazima, nad psihološkom slikom o „čijem je sever uopšte“.

Ako se KBS ne povuku, onda ova akcija nije ni potraga, ni pomoć – već okupacija maskirana u humanost.

NATO, koji je formalno garant stabilnosti, ovim se svrstava kao logistički partner kosovske paravojske, rušeći sopstvenu neutralnost. Ima li onda iznenađenja ako narod više veruje sopstvenim zaključcima, nego garancijama koje dolaze sa Zapada?

Gazivode nisu samo voda. Gazivode su ogledalo budućnosti Kosova i Metohije.