Гавраново крило над временом
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Опет пљусну киша. Плаха, тиха, прољећна…. Облак који је, док је наилазио од Лијепог Дола, изгледао безазлено, изненади, изњедри је и просу по долини, једва алат прикуписмо. Одложи мотике, истјера нас из њиве и, већ други пут од јутрос, прекиде сјетву. Али, нека је, још није превактило за сијање, а мајска киша ваља „три царева града” рекла би моја покојна баба. А и одмор од копања увијек добро дође, јер леђа одавно више нијесу што су била, а на омекшалим рукама и истањеној кожи жуљеви почну да ничу као печурке чим се прихватим неке алатке. Све се стишало, скрило и увукло у себе, само се високо горе над Барицама црни гавраново крило и чује његов злосутни гак.
И док слушам како добује по крову, а њен шум покрива све друге звуке и завјесом невиђелицом скраћује поглед већ одмах ту до Брода, „прелиставам” странице сајтова у потрази за нечим новим. Са жељом да ћу наћи нешто што ће обрадовати и охрабрити, и страхом да је све исто, ако не и горе. Проклета навика зомбираног човјека овога доба који се, као наркоман, узалуд труди да се „скине”, а истовремено повлачи све нову и нову „црту”.
И видим да је онај што нас, све скупа, заступа у свијету опет превјерио и стао на страну оних које својата више од нас, иако је крв наше крви и месо нашег меса. Чак и кад су они који су отворили живу косовску рану остали уздржани, он се, без уздржавања и без свијести о томе да тамо не представља само „своје”, изјаснио да је квазидржавној косовској творевини мјесто у Савјету Европе. Раме уз раме са Србијом која је једна од земаља – утемељивача Савјета. Ибрахим – ага у Стразбур, Ибрахим – ага из Стразбура, рекло би се!
И видим, ови „наши” су, опет и узалуд, дигли глас протеста. Као да нијесу знали да ће, не само Ибрахим – ага већ и многе црногорске „аге” које су часну „црногорку” одавно замијенили за разноразне и разнобојне еврпске „фесове” (укључујући и ону дугиних боја) превјерити кад год им се укаже прилика да се пред новим газдама прикажу калифом бољим од калифа. Уосталом, знаш и сам да нам је држава одавно страно „власништво” јер смо, као пијане аветиње, раскрчмили и урнисали очевину.
Нећу те, по ко зна који пут, подсјећати на ону Матијину да су изненађени благословени јер више таквих нема. Има само нас који још трпимо, ћутимо и стењемо, док они други оргијају и, пијани од самодовољности, ломе срчу по „балканској крчми” угашеног свјетла. И зато ти нећу паметовати и изговарати ону коју највише мрзим, а која гласи: „јесам ли ти рекао”, јер је, као и многе прије ње, била само попут оне „пас лануо, вјетар однио”! Као и овај упорни гавранов гак чије се крило сад црни скоро над кућом. Умјесто тога, испричаћу ти три приче из времена док је још било части и образа.
Прича прва:
У селима око Плане, на путу Билећа – Гацко, у вријеме турске владавине живјело је моћно браство Бабића. Гатачки бег, силник на гласу, ухвати једном једну њихову одиву и обешчасти је. А образ се тада чувао и плаћао истом цијеном. Елем, узму они бега на нишан, а глас о његовој погибији стигне до Стамбола и Великог везира. Како је Везиру, због границе са Црном Гором и Брдима, бег био веома битан, он нареди да се Бабићи истраже до последњега. Видјевши да је враг однио шалу, они одлуче да највиђенији од њих похита у Стамбол и пољуби папучу Везиру. И би тако, а Везир га постави на мјесто бега гатачкога. И беговао је он, пазио на своје колико се могло, све док не изби једна од бројних и узалудних херцеговачких буна.
