(FOTO) Ko se smijao „ćacijima“, sada sam sebe čita: Studenti ne poznaju ćirilicu, ali žele da oni drže čas

Sjetimo se samog početka – ispred Jovine gimnazije u Novom Sadu osvanuo je nevješt grafit na kojem je, umjesto „đaci“, napisano „ćaci“. Samo jedno slovo bilo je dovoljno da fotografija grafita završi na društvenim mrežama i postane tačka iz koje će bujati istovremenomržnja i samozadovoljnost. Prva reakcija bila je podrugljiva – „pa oni ne znaju ni da pišu!“. Ipak, mjesecima kasnije, to slovo podijelilo je Srbiju jasno  i duboko na dva dijela. Sada je konačno došlo vrijeme da sagledamo i drugi dio.

Poruka je već tada bila jasna: ako si protiv blokada, onda si „nepismen“. Ako si uz blokade – onda si navodno pametan, obrazovan i moralan.

Međutim, stvarnost je brzo pokazala da nije baš tako. Sada je osvanuo novi natpis u Beogradu. Blokaderi koji su za svoju borbu koristili kontejnere, sada su i sami ispisali pogrešno grafit koji je trebao da posluži kao uvreda. Ispade da je i njihovo „poznavanje pisma“ tanko. Kako to? Zar nijesu oni ti koji se rugaju „ćacima“ i „krezubim glasačima“? Zar nisu oni naša pismena i mudra budućnost? Naša pametna djeca?

Da li nas to čudi? Dakako da ne, a razloga je više. Decenijama je u krugovima takozvanih građanista, koji su sada u prvim redovima na protestima, gajen prezriv stav prema ćirilici, koja je proglašavana „seljačkom“ i „neurbanom“. Latinica je, navodno, bila znak „evropejstva“. A posljedica? Nova pokoljenja studenata, odgajana u tom duhu, ne samo da ne poznaju dobro ćirilicu, već se ni ne trude da je njeguju. Za njih je to pase i demode. Drugi razlog je to njegovanje elitizma, ta želja da nekako se domognu ekipe iz Kruga dvojke, da budu gradska klika, da budu revolucionari, kako bi bar tako, ako već nemaju kako drugačije, sebe odvojili od srpskog seljaka. A koliko oni samo ne vole srpskog seljaka. Srpski seljak im nekako smeta za Evropu, a najviše im smeta jer su oni sami to, a žarko žele da budu neko i nešto drugo. Jednom je Arčibald Rajs podrugljivo kazao da kada u Parizu pada kiša, Beograđani nose kišobrane. Tako i današnje poluinteligente sa asfalta žulja to što nijesu Parižani. Remeti ih što nikako ne pripadaju istinski eliti, pa bi onda valjalo da ih za elitni krug preporuči makar mjesto prebivališta (Beograd ili Novi Sad). Ako ni to ne ide, a onda daj da su makar bolji od onih „krezubih“, što pišu ćaci umjesto đaci. Ipak, izgleda da nisu to što su mislili.

Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka sa čovjekom. Gleda majmun sebe u zrcalo.

Suština priče je u aroganciji. Blokaderi su sebi dodijelili ulogu „moralne i intelektualne elite“. Oni su ti koji odlučuju ko je pametan, a ko glup; ko je pismen, a ko nepismen; ko ima pravo na obrazovanje, a kome će ga uskratiti blokadom fakulteta, pa čak i osnovnih i srednjih škola. I već tu je moglo svima biti jasno da ni oni sigurno ne znaju ćirilicu, jer je ćirilica daleko lakša za savladati od kritičkog  mišljenja. Kome je pametnom moglo pasti na pamet da sebe prikaže kao one kojima su važni kultura i obrazovanje, cveće i proleće, red i zakon, a da u isto vrijeme, već mjesecima, su upravo oni ti koji blokiraju institucije obrazovanja i kulture?

Cilj blokada nije obrazovanje, već politički obračun. U tom procesu se bez pardona žrtvuje budućnost generacija koje bi trebalo da sjede u školskim klupama, a ne na asfaltu. Tako naivnu masu onda nije teško kontrolisati. Njima srce zaigra kad dođu evroparlamentarci, oni bez daha slušaju Kesića i Gruhonjića, oni bi na rukama išli do Strazbura i u tome ne vide ništa sporno.

Na kraju, mnogo veća opasnost od jednog pogrešno napisanog slova jeste kad čitavo društvo počne da opravdava blokadu obrazovnih institucija kao „demokratski čin“. Jer tu se više ne radi o slovu, već o cijelim knjigama, o svim slovima i svim pojedincima.