FOCUS: Šta za Nemačku znači ako Putin zaista umaršira u Ukrajinu

Autor: prof. dr Tomas Jager, šef katedere za Internacionalnu i Spoljnu Politiku na Univerzitetu u Kelnu.
Prevod: Mirko Vuletić

U sporu oko ukrajinskog suvereniteta situacija između Rusije i NATO ostaje napeta. Šta bi konkretno za Nemačku značilo ako bi Putin ponovo napao Ukrajinu, kao 2014. godine?

Još uvek je nejasno šta ruski predsednik Putin smera razmeštanjem svojih oružanih snaga na granici Rusije sa Ukrajinom. Ni njegov govor na sastanku u Ministarstva Odbrane ranije ove nedelje, niti njegova duga konferencija za štampu 23. decembra nisu u potpunosti rasvetlili ovu dilemu.

Putin drži sve opcije otvorene: Rusija će, rekao je, „oštro reagovati” –šta god to značilo– na korake koji se smatra neprijateljskim i delovati u skladu sa svojim bezbednosnim interesima. Dakle, ne može se isključiti invazija na Ukrajinu. Sve je više dokaza da se relevantne jedinice – uključujući logistiku i medicinske – naveliko premeštaju ka Ukrajini. Kratkoročna najava manevara za uvežbavanje zauzimanja zemlje naravno da ne smiruje situaciju.

Putin ravnopravno pregovara sa SAD

Ako je cilj gomilanja oružanih snaga bio da se ravnopravno pregovara sa SAD, to je postignuto na drugom samitu sa predsednikom Bidenom. Na ovo nadovezani cilj dobijanja bezbednosnih garancija od NATO -onako kako bi to hteo predsednik Putin i kako stvari danas stoje- neće biti moguće realizovati.

Odeliti Evropu od SAD je stari cilj ruske spoljne politike

Prvi od Rusa sada predloženi ugovor bi trebalo da bude potpisan između SAD i Rusije i treba da sadrži bezbednosne garancije. Ono što se generalno čini pozitivnim, zapravo konkretno odiše duhom Andreja Gromika, ministar spoljnih poslova SSSR od 1957. do 1985.: politika velesile u sferama uticaja.

Član 4. je konkretan: bivšim državama Sovjetskog Saveza nije dozvoljeno da se pridruže NATO, a SAD ne smeju da sarađuju sa njima vojno. A to znači da će sve ove države ubuduće biti izložene pritiscima Rusije a da ne mogu očekivati nikakvu podršku Zapada.

Član 6. ide još dalje i želi da potkopa nuklearno učešće NATO, odnosno da strateški odvoji Ameriku i Evropu jednu od druge: USA i Rusija ubuduće smeju samo na svojoj nacionalnoj teritoriji da instaliraju rakete kratkog i srednjeg dometa. To bi značilo da bi evropske NATO države bile potpuno prepuštene same sebi. Što bi bio posthumni trijumf Gromika. Jer SSSR je uvek težio ovakvom raskidu transatlantskih odnosa, a Putin se ponaša u tačno skladu sa tom tradicijom. Radi se o revizionističkom imperijalizamu koji on ovim ugovorom pokušava da realizuje.

Ugovor broj 2 ima za cilj da Zapadnu Evropu odvoji od Istočne

Drugi od Rusa predloženi ugovor treba biti zaključen između država-članica NATO i Rusije. U njemu Rusija zahteva da se u istočnoevropskim zemljama NATO ne smeju stacionirati trupe starih članica NATO ako tamo nisu bile stacionirane 1997. godine – dakle godinama pre pristupanja Alijansi bivših članica Varšavskog Ugovora.

Poenta ugovora je da se njime status bezbednost Istočnoevropskih država odvoji od statusa bezbednosti Zapadnoevropskih država. Uz to je i bilo kakav novi ulazak država u NATO kategorički isključen. Državama NATO je po ugovoru zabranjeno da učestvuju u vojnim aktivnostima u Ukrajini, celoj Istočnoj Evropi, Južnom Kavkazu ili Centralnoj Aziji. Strane potpisnice bi trebalo da u roku od 30 dana otkažu sve odgovarajuće ugovore a to bi Rusiji omogućilo da sada svuda legitimno stacionira sopstvene trupe.

Sa NATO neće biti politike zona uticaja

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova NATO je već doneo čvrstu odluku: u Evropi neće biti politike zona uticaja. Generalni sekretar NATO Stoltenberg je ponovio ovaj stav nakon što su objavljeni ruski tekstovi predloga ova dva ugovora: „Ova ideja da velika sila poput Rusije može odlučivati šta manji susedi mogu, a šta ne, znači ponovno uvođenje stare predstave sfera uticaja. Ovo je u suprotnosti sa svim što je obezbedilo mir i stabilnost u Evropi od kraja Hladnog Rata na ovamo“.

U predlozima ruskih ugovora, na primer, ne spominje se Pariška Povelja iz 1990. godine – dokument koji kao ni jedan drugi u Evropi izražava nadu u demokratsku i nenasilnu budućnost te vladavinu prava. Ova perspektiva više ne igra nikakvu ulogu u ruskoj viziji budućnosti Evrope.

Šta bi za Nemačku značio ruski napad na Ukrajinu?

Šta za Nemačku znači da Rusija sprovede pretnje i napadne Ukrajinu? Celokupna nemačka politika prema Rusiji u proteklih dvadeset godina bi u tom momentu spektakularno krahirala, jer za razliku od aneksije Krima 2014. godine, kada je kancelarka Merkel reagovala diplomatijom svestranog Appeseamenta u homeopatskim dozama, sadašnja nemačka vladajuća “semafor-koalicija- ne bi mogla da je preživi. Već sada javna svađa oko mogućih nemačkih reakcija je i previše jasan dokaz za to.

Ministarka spoljnih poslova i ministar privrede Nemačka (Zeleni) neće moći da se slože sa samo verbalno oštrim a realno mlakim odgovorom Rusiji po ovom pitanju. Fokus nedavne diskusije o Nord Stream 2 odmah bi doveo u pitanje postojanje ovog gasovoda. Činjenica da je Rusija ugušila i obustavila isporuke gasa kroz gasovod “Jamal” je usmerena upravo na to.

Koliko god su reakcije sada usmerene na najnoviji ruski predlog, važno je razmišljati i dalje od toga. Novinarka Claudia baronica von Salzen je u „Tagesspiegel“ u maju 2021. prikladno opisala realnu politiku Nemačke prema Rusiji: „Njemačkoj politici prema Rusiji ne nedostaju kontakti i kanali komunikacije, već ideja kako da se nosi sa unutrašnje sve autoritarnijom i prema inostranstvu sve agresivnijom Rusijom. Iza uvežbanog poziva na dijalog krije se iritantni muk”.

Nova nemačka vlada svoju politiku prema Rusiji mora započeti poštenom analizom, što levičarski šefovi nemačkog MIP i Ureda Saveznog Kancelara nisu radili već godinama. Rusija godinama demonstrira svoju spremnost da dominira eskalacijom. Ruska vlada godinama zanemaruje dobru volju nemačke vlade, na primer u Normandijskom Formatu. Ne samo to: ruska vlada svako malo prosto obmanjuje nemačku vladu.

Dok su savezne vlade Angele Merkel sprovodile politiku Appeasementa, ona je naglašavala i da nije zabrinuta povećanjem zavisnosti od Rusije. Kancelarka Merkel je svojom politikom geostrateške naivnosti Nemačkoj ostavila teško breme. Nova savezna vlada je započela rad pod pritiskom pretnji iz Moskve. I neće više moći da izbegne da izradi koherentnu, evropsku i transatlantsku politiku prema Rusiji.