Феномен постсезоне

Нису само Приморци, него су и конобари са стране, временом развили осјећај да препознају тачан дан када предсезона прелази у сезону, и када то тачно почиње туристичка постсезона…

Ове је године на Бокељском приморју, а вјерујем и на оно мало простора од Чања до Улциња, постсезона почела 25. августа.

Да није дневнополитичких инфузија отрова, то би по свему било златно доба године. Дани су лијепи, море је и даље топло, нема несносних гужви, нервозе и тропских врелина. Постсезона је вријеме када је паметно водити дјецу на море. За постсезонску дјецу влада мишљење да су васпитанија, и бистра, јер их око често проналази с књигом, на плажи, у ресторану, на тераси.

Сезонски су хитови, хвала глобализацији, свуда исти. Чита се лако, углавном рекламирано штиво, „за под сунцобран на плажи“: Браунов „Инферно“, Коељов „Рукопис из Акре“, Хосеинијев „А планине одјекнуше“… Истина, има и неких локалних одступања. „Поморска лица Боке Которске“ Синише Луковића тренутно је најтраженији наслов у четири приобалне општине. Жанр: популарна историографија, пуна фактографских чудеса, с око 500 фотографија.

Са странцима се обални човјек среће сваког дана. Руси су посвуд. Има Нијемаца, Енглеза, Француза. На Западу Боке има доста Норвежана. У Котору, на истоку, и даље се тешко пролази уским улицама Старог града – кад пристигне брод крузер и из себе кад избаци хиљаде постсезонаца.

Гле, већина која долази са Запада, нема сумњи у то да ли је Башар ал Асад употријебио хемијско оружје. Из разговора видим да су без изузетка, чак и они који сумњају, задужени. Као да морају да вјерују у званичну верзију – свега – да им се не би, јаче, затегла омча око врата.

Домаћи пак са зебњом прате вјеснике банкрота: власт која је финансирала самосталност*, сувереност*, независност*, слободу* од Србије, заставу на Ист Риверу, нови језик*, нову историју*, нову школу*, нову цркву*, нове таблице, документа, и нов код… задужује се из дана у дан. Да би нешто градила, производила или у нечему напредовала? Јок. Да би још који пут удијелила плате и пензије.

Постсезона је феномен.

Тада је на мору пословично најљепше.

Ко отвори новине, укључи ТВ или се конектује – разбио је чаролију.

Опазиће ките професионалних оптимиста: политичари су се вратили. У своја одијела, и у своје написане улоге.

Запад је најбоље живио у деценијама за нама. Двадесет четвртог марта 1999. почела је постсезона.

Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: