Фемић: Дис је постао велики, тамни пророк српске поезије, у чијем је срцу треперило топло осјећање за ближње, породицу и отаџбину
1 min read
,,Осјећање утамничености и емоционално-духовног утрнућа пред бесмислом нико у нашој поезији није дочарао тако аутентично као Дис“, каже за портал ИН4С проф. др Радоје Фемић, поводом годишњице смрти српског пјесмика Владислава Петковића Диса.
Пише: Радоје Фемић
Владислав Петковић Дис у српској књижевности преставља драгоцјени прелаз од симболизма ка експресионизму, који нажалост, није остварен због пјесникове несрећне судбине и недовршеног пјесничког прегнућа.
Својевремено оптужен од највећег ауторитета књижевне критике за декаденцију и немар у пјесничком поступку, Дис је својим пјесмама, од којих су неке права ремек-дјела, успио да освоји нове изражајне просторе и да суспендује предвидљивост у еволуцији српског пјесништва.
Иако његове пјесме немају димензију педантног идејно-филозофског става, оне на јединствен начин дају слику човјека неосмишљене егзистенције. Иако је сасвим могуће да је у том трагању за суштином бића Дис имао у виду сасвим лични, интимистички аспект, он је уобличио симболе универзалне снаге.
Осјећање утамничености и емоционално-духовног утрнућа пред бесмислом нико у нашој поезији није дочарао тако аутентично као Дис.
Поготово је у његовом пјесништву важан плес памћења и заборава, у којем се показује варљивост времена којој човјек подлијеже.
