• Издвојено
• Колумне

Фељтон: Распопи на делу

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Црква Светог Ђорђа у дворском комплексу краља Николе у Крушевцу, делу Подгорице названом по старој српској царској престоници, била је претесна да прими све вернике

распоп Мираш Дедеић са следбеницима

Пише: Мишо Вујовић

Црква Светог Ђорђа у дворском комплексу краља Николе у Крушевцу, делу Подгорице названом по старој српској царској престоници, била је претесна да прими све вернике.

Десетине људи смерно је, у молитвеном тиховању, испред храма учествовало у недељној литургији на празник Покрова Пресвете Богородице.

Стотинак метара даље, на малој округлој наткривеној бини, човек у свештеничкој одежди, с кадионицом у руци кружио је око монтажног стола прекривеног тамноцрвеном чојом.

На столу су стајали крст, два свећњака, служебник, књига с налепљеним црвеним крстом, симболом сујеверне Црне Горе. На другом, викенд-сточићу налазили су се: погача, покровац, пластична флаша с амблемом „Црногорска православна црква“, ручно звонце (уместо звоника) и књига О хришћанској цркви у Црној Гори.

Док прилазимо, Зоран Богавац подсећа како је наш колега, фоторепортер Живота Ћирић, прошле године на Његушима од „верника“ тзв. Црногорске православне цркве добио батине.
„Полиција га је штитила, држећи га да не побегне, док су га хулигани тукли.

Био је крвав, поломили су му објектив и блиц на апарату“, смиреним гласом присећа се Зоран који је, бранећи храмове по Црмници са ђаконом Јованом Пламенцем већ имао више „блиских сусрета“ са јуришним јединицама „аутокефалаца“. Неколико пута је долазило и до потезања оружја.

Било је и песничења, а отац Радомир Никчевић, парох цетињски, пре неколико година морао је, да би се одбранио, да демонстрира бриљантну технику удараца ногом.
Међутим, у добро познатом маниру „држ’те лопова“, човек у свештеничкој одежди, након упознавања, упозорава нас да се припазимо оних тамо преко – „амфилохијеваца“!

„Они, чим виде да је неко са нама, спремни су да бију, страшно су нетолерантни и агресивни. Ово је наша црква, служимо под отвореним небом, у просеку дође тридесет пет људи; све смо сами створили, ево ови свећњаци, они су ручни рад, поклонио их је онај господин лево; помажу људи, биће добро, ако Бог да“, снебивајући се прича такозвани парох подгорички, протојереј – ставрофор Живорад М. Павловић, алијас Жика Смедеревац, некадашњи парох смедеревски, рашчињен зато што је црквену благајну олакшао за 150.000 немачких марака и тадашњих (1997) 80.000 динара. Ситница. Грешна људска душа.

„Паре су ђавоље искушење, с њима свако зло стиже“, говорио је један светогорски кавиота.
Намештајући се пред објективом покушавајући да савлада нову црногорску ијекавицу, Жика Смедеревац уздигнутог чела, просветитељским гласом ређа своје подвиге и напоре, од Лучиндана прошле до Покрова Пресвете Богородице ове године.

Осим мисије оживљавања црквеног живота Црногораца, Жика успева да нађе времена и за културно уздизање. Више пута је, вели, био у пратњи „митрополита Михаила“ на промоцијама разних књига (и меког и тврдог повеза), а посећивао је и изложбе, посебно је одушевљен цетињским Бијеналом (колико ме моје новинарско памћење служи, на том Бијеналу било је више актова него пејзажа, али не прекидам лирски занос надахнутог Жике).

Сваке „неђеље“ служи „свету литурђију“ у Крушевцу. Поносно истиче да је служио са „митрополитом“ на Цетињу, у Бајрамовици, на Липи Цуцкој (укупно шест становника – такође ме подсећа моје скромно памћење) и Очинићима.

Своје прегалаштво илуструје „великим бројем крштења, вјенчања, освјештавања домова, опијела на Цетињу, Подгорици, Толошима, Рисну, Котору, Прчњу, Чеву…“

Ове етажне активности утемељио је Илија-Антоније Абрамовић још 1993, обзнањујући их огласима у Монитору и Либералу.
„Вршим крштења, вјенчања, освјећења, резање славског колача, опијела, парастосе… Митрополит Антоније“, стајало је у једном од огласа новопрокламованог господара аутокефалних Црногораца.
Афирмишући своју нову „цркву“, Смедеревац наводи да је дао више интервјуа за црногорске медије. Мисија вртања аутокефалности Црногорцима изискује натчовечанске напоре и немали ризик, с обзиром на „нетолерантност и агресивност милитантних присталица Српске православне цркве“.

Али, захваљујући великим добротворима – Вулу Марашу и Милу Ђукановићу, сестринској помоћи УДБ-е, Дукљанске академије, Матице црногорске, Црногорског ПЕН центра, црногорског Хелсиншког комитета, а под будним оком дон Бранка Збутеге – ова шовинистичка псеудо-верска невладина организација трновитим стазама корача ка звезданим висинама.

„Ево, јављају митрополит је код Метериза, брзо ће стићи!“ ускликнуо је весело Жика Смедеревац.

Тачно десет минута до десет часова, наоружан владичанским жезлом и телесном пратњом, стиже Мираш Дедејић, проклетству предат распоп.

Некадашњи клирик Васељенске патријаршије, сада такозвани митрополит такозване цркве. Тридесетак „верника“, претежно средње животне доби, неколико дечака и девојчица срдачно је поздрављало „владику“. Целивање образ у образ показивало је хармонију и блискост између „пастира“ и његовог малобројног стада.
Међу првима, у загрљај „владици“ пала је протиница-ставрофорка госпођа Павловић, која је очито пристигла из Смедерева.

Пре нешто више од годину дана у телефонском разговору аутору ових редова казала је да јој се муж одметнуо и да о њему не жели ништа да чује.

Касније сам сазнао да је у питању друга особа ускочила да олакша печалбарске дане Жике Смедеревца. Очигледно да је Живорад за црногорске прилике прибавио аутентичну попадију. Ако су „попови“ сумњиви, попадије су ориђинали.
Двоје „верника“ целивало је „свету десницу“ свога владике, мада се то у овој „цркви“ очито нерадо упражњава, вероватно из хигијенских разлога. Угледавши нови лик у свом маленом и одабраном стаду, Мираш прострели погледом Жику Смедеревца.
„Новинар, новинар из Београда, владико“, снисходљиво се осмехујући пожури да објасни Живорад.
Жустрим искораком, развлачећи уста у осмех, с испруженом руком, промрмља:
„Митрополит Михаило“, учтиво ми климнувши главом.
„Зоран Алемпијевић“, узвратио сам кроз зубе, прихватајући игру лажног представљања.

Лични „митрополитов“ сниматељ није пропустио да укрупни мој фацијални профил. Иза Мираша је трчкарао хронично престрављени „парох приморски“, рашчињени монах Милутин, сада Мирослав Цвијић, у друштву рукопромовисаног ђакона Сретена Вујовића, чију је потерницу због растурања дроге 1993. објавила подгоричка Побједа.

На бини се, као пре почетка позоришне представе отварају кофери, облаче костими. Несрећни Мирослав Цвијић нешто је заборавио. Покушава да се оправда.
„Ево, узећу такси“, преплашено се снебивао Цвијић.
„Ћути, будало“, кроз зубе је сиктао Мираш.
Стиже и Јеврем Брковић – гологлав, зализан, без штапа и пењоара, у Брозово време вођен под конспиративном удбашком шифром „Маганик“, сада председник Дукљанске академије, регистроване као невладина организација.
„Ево, Мирашу, ово саопштење је из Мојковца послао Божо Булатовић на мој факс. Треба га послати свим медијима“, заповеднички се „митрополиту“ обраћа Брковић.

Очито да је председник ДАНУ у међувремену унапређен, и да је сâм Мираш итекако свестан хијерархијске лествице – система потчињености. Звање је звање, а кожне кабанице одавно се највише пикају. Мој пријатељ Коста Килибарда, вајар и шерет, често уобичава да каже:
„Шпијуни су у Црној Гори увијек боље рађали но пасуљ и кртола.“
Представа почиње. Жамор се не утишава. Дан сунчан, михољско лето. „Верници“ ћаскају, пуше, пљуцкају, омакне се покоја псовка на рачун оних преко пута. Но, имамо разумевања, треба издржати сат и нешто више у месту. Покојни Илија Абрамовић након акламативног устоличења на Лучиндан 1993, молитву је почео речима:
„Ајде да будемо мало стрпљиви, да се Богу помолимо. Ево, брзо ћемо, неће дуго трајати.“

Наставиће се..

Извор: Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: