Feljton: Njegoš i Lovćen (V dio)

General Sarkotić, „osvojitelj Lovćena”

Stjepan baron Sarkotić fon Lovćen, za vreme same borbe za osvajanje Lovćena je očekivao u Sarajevu njen ishod, ali pobrao je njene najveće lovorike, jer je bio čovek koji je odavno radio za ciljeve osvajačke Austro-Ugarske. On se rodio 1858 od oca učitelja u selu Sincu kod Otočca. Godine 1879 završio je vojnu akademiju. Održavao je dobre veze sa Štrosmajerom, kome je poveravao političke poslove, o čemu je negde pre 1928 pisao u listu Die Chöne Zunnte, kako mu je Štrosmajer rekao da se razočarao na Srbe.

Službovao je u okupiranoj Bosni i Hercegovini, i istakao se u ugušivanju ustanika hercegovačko-bokeljskih, 1882.
Posle toga je unapređivan, postavši 1911 feldmar-šalajtnant. Kada je izbio prvi svetski rat 1914, Sarkotić je iz Zagreba „sa svojom hrvatskom ’Vražjom divizijom’ krenuo na srpsko ratište.

Ustvari, on je vodio ugarsko-hrvatske domobranske trupe, i sa četrdesetdrugom domobranskom divizijom, učestvovao je u okupaciji Mačve, u kojoj su izvršeni nečuveni zločini nad srpskim življem i njihovom imovinom.

Tada je bio naimenovan za guvernera okupirane zemlje u Srbiji, ali pošto su austrougarske trupe bile potučene i proterane, Sarkotić je pozvan u Beč i, već u decembru 1914, naimenovan je za generalnog guvernera Bosne i Hercegovine i komandanta trupa u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji. Te trupe su 1916 dejstvovale protiv Crne Gore, na prvom mestu oko zauzeća Lovćena i kapitulacije ove države, o tome se sada dosta zna, kao i Sarkotićevom teroru u Crnoj Gori od aprila 1918, posebno o ugušivanju u krvi 1918 ustanka mornara u Boki Kotorskoj.

Sarkotić je na sastanku generala maja 1917 u Sarajevu pokušao da se dogovori kako rešiti jugoslovensko pitanje, kada su davani predlozi da se Crna Gora pripoji Bosni i Hercegovini, a Srbija Austriji, Grof Stefan Burian, ministar inostranih dela 1915-1916, u vezi diskusija o izvršenju aneksije osvojenih krajeva, koji i kome da se priključe, Austriji ili Mađarskoj, javio je Konradu: „Crnu Goru uistinu kane ošišati: i na Lovćenu, i na obali, i u Albaniji, i na sjevernoj granici”, dok je sam Sarkotić 1918 radio na spasavanju Austro-Ugarske, uporno tvrdeći da Srbi i Hrvati nisu jedan narod.

Za vreme raspada Austro-Ugarske, Sarkotić ispred srpske vojske je napustio Sarajevo, praćen jednom mađarskom jedinicom, i preko Slavonskog Broda stigao vozom u Zagreb.

Hapšeni i progonjeni Bosanci i Dalmatinci koji su se zadesili u Zagrebu pokušali su da ga linčuju, ali su ga spasili predstavnici Narodnog vijeća, u čemu je učestvovao i Vladimir Ćorović, koji je kao sekretar sarajevske „Prosvjete” bio u Banjalučkom procesu osuđen na 8 godina. Sa stanice odveden je u hotel „Palac”, gde ga je čuvala straža srpske vojske, a zatim je po odluci Narodnog vijeća otputovao u Beč, gde je do 1923 primao jugoslovensku penziju kao general. Tada mu je oduzeta, jer je bio razvio veliku borbu protiv Jugoslavije, i posle je primio austrijsko podanstvo a kasnije i nemačko.

Sarkotić, koji je sa svima govorio samo nemački, a njegov sin Ervin nije ne znao srpsko-hravatski i u svemu je bio Nemac, nije se mogao pomiriti sa raspadom Austro-Ugarske, pa je, uz podršku austrijskih, italijanskih i drugih revan-šističkih snaga poveo u Beču borbu protivu Jugoslavije. Sa hrvatskim emigrantima osnovao je Hrvatski klub, kome je bio na čelu, kao predsednik, Ivo Frank, sin Josifa Franka, u kome su bili uključeni i bivši austrijski oficiri. Svi su oni radili na odvajanju Hrvatske i njenom proglašavanju za nezavisnu državu. Docnije, na toj ideji, radio i Ante Pavelić.

Sarkotić je nastojao još 1919 da izvrši prevrat u Jugoslaviji. On je izjavljivao da ne služi tuđinu nego samo hrvatskom narodu pa je pozivao Stjepana Radića da požuri sa revolucijom. Izdao je i jedan letak, u kome, se zalagao da „opet u novom obliku nikne ono što je negda bilo”, tj. Austro-Ugarska, tvrdeći da Hrvati ne smatraju Mađare i Austrijance za neprijatelje, nego Srbe i Čehe, jer „na svetu nema naroda koji su međusobno tako bliski i koji su jedni za druge, kao što su Mađari, Austrijanci i Hrvati.
Do smrti, oktobra 1939, ostao je nepomirljiv neprijatelj Srba i Jugoslavije.

Ovde valja naglasiti da, dok je Keveš bio ratnik na svima frontovima, dotle je Sarkotić vodio vojnu i civilnu upravu na okupiranim krajevima, čineći strah i trepet i terorišući srpski živalj i sve one koji su bili jugoslovenski orijentisani. U tome se proslavio i zasluge za Austro-Ugarsku stekao. Ostali su njegovi zapisi u Dnevniku, koji se sada nalaze u Arhivu Hrvatske u Zagrebu, koji zaslužuju pažnju istoričara. Iz njega sam dobio nekoliko stranica. Sarkotić je u Dnevniku ostavio više značajnih podataka o borbi za osvajanje Lovćena i o značaju tog osvajanja. Ovde se u prevodu sa nemačkog daje ono što je pisao od 13/31 decembra 1915 do 8/21 januara 1916, ne dajući uz datume po novom kalendaru i stari, tj. zadržani su samo datumi po novom kalendaru. Ti zapisi glase:

„31 HII. Sinoć sam priredio skromnu večeru na kojoj su učestvovali Keveš i moji najbliži.
1.  1916. Prijem u zgradi Zemaljske vlade.
2.   Svečani ručak na koji sam pozvao sve čelne ljude, da bi se Keveš upoznao sa njima. Keveš je radostan što je odstranjen sa nemačkog područja. Prilično se žalio na njihovu bezobzirnost, a nasuprot tome, veoma je hvalio oficirski kor.
3.  Akciju na Lovćen mogu početi 8 januara. Jedino bi me
rđavo vreme moglo sprečiti i biti uzrok za odlaganje.
4.  Pismo od Tertianskoga. Ela je bila kod Riza-bega-Kapetanovića prvi put na jednom selu (turski prijem za dame).
5.  Večeras putovanje za Mostar.
6.  7 časova ujutru u Bileće. Uzgred sam pregledao školu u Stolcu. U Bileću razgledanje tvrđave, prema upustvu gen. majora Adrijana. Stekao sam dobre utiske. Održao sam oficirima na brzinu jedan govor. U 2 časa po podne put za Trebinje. Razgovor sa komandantom tvrðave fml. Braunom, čiji sam raspored odobravao. Prenoćište u salonskim kolima.
7.  5 časova ujutru. Put za Hercegnovi. 11 časova dolazak. Razgovor sa baronom Veberom, komandantom 47. Divizije i sa komandantom 19 korpusa. Dogovor o sprovođenju cele operacije na Lovćen. Uveče sam pozvao na večeru komandanta korpusa fml. Trolmana i admirala Hansa. Potpuno sam siguran. Kevešu sam poslao telegram u kome mu unapred ka-žem, da će sve teći po planu i dobro.
8. Početak napada na Lovćen-tvrđavu.Ukrcao sam se sa svojim štabom na „Dalmat”, očistio sam ceo front. Oko 300 koraka od „Dalmata” udario je u more jedan neprijateljski projektil, stvarajući vodeni stub visok najmanje 10-15 metara. Divno jutarnje vreme nije se zadržalo. Već oko 11 časova pre podne potpuno se naoblačilo, i oko 1 čas po podne počela je da pada kiša. Mislio sam da je kišu izazvala topovska paljba, ali nije bilo to, već nepovoljne vremenske promene.

Divio sam se preciznosti artiljerije i našim hrabrim vojnicima koji su imali da izvrše možda najtežu operaciju u čitavom ratu. Pregledao sam jednu haubicu od 42 sm. Naši teški topovi (50) bacali su oko 1300 hitaca. Flota je uspešno delovala sa 5-6 jedinica. Uveče u 9 časova, posle još jednog razgovora sa komadantom korpusa, otputovao sam za Sarajevo, gde sam stigao u podne.
9.  Uveče u 5 časova su dobre vesti, Solar je zauzet. Boltras je saopštio.
10. Dobre vesti. Sve napreduje. Zaplenjeno više topova.
Dva pisma, jedno od erchercoga Eugena i jedno od Bolfrasa.
11. Pre podne u 10 časova Minih mi donosi vest da je Lovćen zauzet. Brigada Kolerns je opsela sedlo Krstac.

Zaplenjeno je ukupno 30 topova od kojih 6 teških. Glavna zasluga pripada fml. fon Veberu. Sve trupe su se istakle, naročito 14. brdska brigada i grupa potpukovnika Tirka. Svaka čast hrabroj kopnenoj navali, koja je za kratko vremerešila tako težak taktički zadatak.

Izvršenje zadatka je uspelo kako smo ja i feldmaršal Veber planirali, a ne kako je to htela Vrhovna komada koja je nalagala rešenje prema Tešneru. Uvek se smatralo da najpre treba da udarimo kod Krsca. Mi smo ostavili Krstac za kraj i smatrali smo da prvenstveno treba da zauzmemo važan i utvrðen prostor Solar-Kuk što je sa uspehom i izvršeno.

Sam vrh Lovćena je od beznačajnog vojnog značaja. Crnogorci nisu imali nijednog čoveka na Lovćenu, izuzev jedne osmatračnice, pa je i to u pitanju, jer je Lovćen suviše visok i seže u oblake. I danas piše Visoka komanda kako treba praviti mostobran na Lovćenu. Naravno, opet jedna Tešnerova glupost.
Uprkost ovom naređenju dao sam suprotnu naredbu, koja će poslužiti svrsi. Često se pitam, kakvu svrhu ima, ovde Visoka vojna komanda, Konrad izgleda da je ostavio neiskusnu omladinu u Vieles? Zašto ove ljude ne zamenjuje i na front ne šalje, a
da u štab uzima sa fronta iskusne? I ovi ljudi iz glavnog stana, pričaće o ratnim iskustvima.

Jedan drugi mi je okarakterisao nemački i naš generalštab ovako: nemačke zapovesti čije je provođenje u granicama mogućnosti, a naš takav, čije je sprovoðenje delimično moguće, a delimično pod sumnjom. Ono što sam, kao komandujući general, doživeo u Bosni i Hercegovini daje pravo ovom kritičaru.
Posle podne u 6 časova dolazi Minih trčeći sa jednim telegramom, u kome crnogorski kralj moli za šestodnevno primirje u cilju pregovora. To je, naravno, moralo da se podnese Visokoj vojnoj komandi radi donošenja odluke. Bojim se da je to besmislica.
Ako bi se odmah, dok traju neprijateljstva, saglasili sa pregovorima, odvajanje od Antante bi moralo da napravi veliki utisak, a Nikita je čovek koji će se odmetnuti da bi spasao što se još spasiti može. Videćemo šta će se gore rešiti.

12. Telegram od Bolfrasa, Krobatina i Keveša. Visoka vojna komanda traži potpuno potčinjavanje i razoružanje.
13.  Jedan dobar trinaesti. Naše operacije se dobro razvijaju, nažalost, ima mnogo promrzlih zbog ljute zime (-12°). U jednom bataljonu u grupi Zubera ima ih preko 300, skoro polovina postojećeg stanja. U 11 časova dojurio je Minih k meni sa Nikitinim telegramom za nj. veličanstvo, sa molbom za mir i sa molbom crnogorske Vlade našoj. Nadam se dobrom i za nas zadovoljavajućem sreðivanju i vojnih i političkih interesa.

14. Visoka vojna komanda je, uz saglasnost nj. veličanstva dala opet isti odgovor (podčinjavanje, razoružanje itd.).
Osećam da je ministar inostranih dela tu nešto prevideo. Začudo, otuda dobijam obaveštenjv (od Ministarstva) da poslanik Oto, sa još dva gospodina, putuje u Hercegnovi. Sa Kevešom sam se dogovorio, da on sada vodi 19. korpus i grupu Braun. Dva čoveka su suvišna.

Veoma me brine rđavo vreme zbog opstanka trupa. Ako je Gospod Bog protiv nas, može nas u maloj Crnoj Gori zadesiti isto što i Napoleona u velikoj Rusiji. Crnogorci to lako podnose: po tako rđavom vremenu oni se rasture, pritaje u kućama i kolibama i posle nevremena opet su zajedno. Jedna moderna armija ne može tako nešto da čini. Ona zavisi od svojih komora. Nema odgovarajućih mesta za logorovanje, nema drva, vode, samo stene i sneg.

Prilike će se popraviti dok su trupe u dolini Zete. Nadam se da su one za 2-3 dana u Nikšiću, Danilovgradu, Rijeci, a možda i u Podgorici. Možda i sam Nikita nalazi neki izlaz.
17. Nikita je prihvatio naše uslove. On je mislio: spasavaj što se spasiti može. Ako pobede Centralne sile , moram se zadovoljiti sa najmanjim, ako pobedi Antanta, dobiću i tako sve natrag.

Mladi erchercog Franc Karl Salvator prolazi danas sa svojom pionirskom četom kroz Sarajevo i zadržava se ovde nekoliko časova. Pozdravio sam ga na stanici. Ručao je kod Keveša. Ostavlja dobar i skroman utisak.

Poslanik Oto i grof Koloredo bili su kod mene. Razgovaraće sa Nikitom, čekajući instrukcije, pozvao sam ih sutra na ručak.
Visoka vojna komada naređuje da se brzo zauzme Skadar: dva bataljona i jedna brdska baterija treba na juriš da zauzmu Skadar. Jedna brigada treba da ide sa južne strane Skadarskog jezera. Napad, po karstu i snegu, uz sva odricanja, nisu mogli ništa drugo no da marširaju. Šta su mogli pešaci očekivati? Napad! Zašta uobičajen izraz za konjicu primeniti na pešadiju. Srećno, vi hrabri u Skadru! Ko će brinuti za poslednje? Uzdaj se u veliku praksu trupe koja bi bila izgubljena da se oslonila na brigu pretpostavljenih.

20. Martererovo pismo je kod mene. U njemu je i fotografija Nikitovog pisma u kome on moli nj. veličanstvo za mir. U meðuvremenu su Crnogorci, kao što sam i pretpostavljao, i kao što je baron Bolfras pisao, odbili naše uslove. Posle toga je Visoka komanda naredila da se nastave operacije danas pre podne ako dotle Crnogorci ne prihvate uslove. Priložio sam Bolfrasovo pismo.

21. Čitam jedan telegram prema kome operacije ne treba do daljeg nastaviti. Stvar se razvlači od 11. januara, dakle od pre 10 dana. Šta ne bi za ovo vreme ostvarila dalekovida Visoka komanda i Ministarstvo inostranih dela jasnih pogleda.

Mir je trebalo već zaključiti i pored gneva Antante. Da nije možda već propušten pravi trenutak? Da se neće Nikita sa svojom vladom povući, možda u Italiju i, kao Albert i Petar, da podrži zamisao Crne Gore. To bi trebalo izbeći”.