Evo onog dana

Evo onog najtežeg dana,
kad će Nebo i Zemlja u krvi da se spoje.
I biće rana.
Oklopi neće moći da se zbroje.
A mi nemamo ništa!

Ja nosim ipak carsko ime.
Juče me je izdala konjica.
Potkupljeni vojnici guše se u laži.
Nije ih briga što sam Milica,
i zato, po Polju danas me ne traži,
Kruno moja!

Evo onog dana!
Nisam ga čekala,
zbog njega su me boljele oči.
Nadvio se nad nama sa svih strana.
Ne prilazi mi,
u muci ne priskoči.
Ne možeš ti to!

Juče su me izdali svi sa dvora.
Prodali moje rize za sitne novce,
Pred boj se valjda tako mora.
Ne traži, rođeni uboge trgovce,
i trice!

Skoro će početi Boj!
Ja ću sama, kao sve nesrećne carice
pjevati da bio si moj!
Odabrani Voj!
Pred kopljem i štitom, sa mačem.
I zato ćuti, dok na sred Polja plačem,
jer gubim! Gubim tebe i Otadžbinu.

Onu moju zemljicu, plodnu i finu!
Ograde. Bunare. Voćnjake. Plugove. Rala.
Verse. Katrene. Akrostihe, koje sam tobom zvala.

Koljevke gubim, postelje, jastuke,
prozorska okna i zamandaljena vrata.
Brojanice i moje ruke.
Boj počinje!
Vidovdan kao san me hvata.
Biće kondira, zavoja i muke,
Vino moje…

Evo onog dana, Tišino,
Kad će sve boli da se zbroje,
Toplice!
I Kosančiću!
Kneže…
Ako preževi moje ime,
dođi, i zagrli me!
I ne reci ništa.

Evo onog dana.
Ranama neće biti broja.
Otmi carsko ime,
Trebaće opet,
zarad nekog novog Kosovskog boja.

Milica Bakrač