Estetska vrednost književnog dela postala drugorazredna

Slobodan Vladušić (1973, Subotica, Srbija) doktor je književih nauka, univerzitetski profesor, osnivač „Centra za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti“ pri Odsjeku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književnik, romanopisac, esejista, književni kritičar, urednik, kolumnista… Jedno vrijeme (između 2013. i 2016. godine) je uređivao najstariji živi književni časopis u Evropi „Ljetopis matice srpske“; bio je urednik kritike u časopisu „Reč“, uredio je nekoliko brojeva časopisa „Luča“ (koji izdaje Srpski kulturni centar u Subotici), a književne prikaze i eseje pisao je i za dnevne novine „Politiku“ i „Večernje novosti“, dok je publicistiku pisao za: „Nin“, „Nedeljnik“, „Pečat“… 

Jedan je od najčitanijih savremenih pisaca čija djela se prodaju u nekoliko desetina hiljada primjeraka, čija djela doživljavaju nekoliko izdanja.

Njegova najznačajnija djela su knjige teorijske proze „Crnjanski, Megalopolis“ (2011) i „Književnost i komentari“ (2017) i romani: „Forward“ (2009), „Mi izbrisani“ (2013), „Veliki juriš“ (2018) i „Omama“ (2021).

Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada (,,Milan Bogdanović“ za najbolju novinsku kritiku u elektronskim i štampanim medijima na srpskom jeziku (2004); „Vitalova nagrada“ za roman „Forward“ (2009); ,,Isidora Sekulić“ za knjigu „Crnjanski Megalopolis“ (2011); ,,Meša Selimović“ za roman ,,Mi izbrisani“ (2013); ,,Laza Kostić“ i ,,Đorđe Jovanović“ za knjigu „Književnost i komentari“ (2017); ,,Janko Veselinović“ i ,,Svetozar Ćorović“ za roman „Veliki juriš“ (2018); „Beskrajni plavi krug“ za roman ,,Omama“ (2021)).

Član je književne grupe ,,P-70“.

* Kako biste Vi definisali umjetnost i šta ona za vas znači?

Za mene je umetnost način na koji umetnik izražava sopstvenu ličnost. Ličnost umetnika se sastoji od njegove moći da stvara nove imaginarne svetove i njegove životne priče koja je zapravo, građa za to stvaranje. Umetničko delo povezuje umetnika sa drugim ljudima, koji to umetničko delo mogu da prihvate kao nešto što je i za njih vrlo intimno. To znam iz ličnog iskustva. Kada sam kao postdiplomac jednom analizirao Puškinov roman u stihovima „Evgenije Onjegin“, stekao sam utisak da je to i moj roman, a ne samo Puškinov. Njegovi junaci su i meni postali veoma bliski, jer sam ih toliko dobro upoznao da su mi na neki način postali prijatelji. I danas kada pomislim na Onjegina, ja nisam pomislio na književni lik, već na jednog čoveka koga sam imao sreću da upoznam. Možda je u tome tajni smisao umetnosti: ona nam pruža mogućnost da se družimo sa ljudima, sa kojima se vredi družiti.

* Sinergija nauke i umjetnosti.

Neki umetnici su sebe kao pisce videli kao naučnike: recimo, to je bio slučaj sa Balzakom koji je pišući svoju Ljudsku komediju, verovao da popisuje i otkriva tipove ljudi u Francuskoj prve polovine 19. veka, na način sličan biologu koji popisuje vrste životinjskg carstva. Emil Zola, naturalistički pisac druge polovine 19. veka, smatrao je da roman neka vrsta eksperimenta u kome se junak, obdaren specifičnim biološkim nasleđem, postavlja u posebnu situaciju u kojoj to njegovo nasleđe dolazi do izražaja. Kiš je govorio da je u svom romanu „Peščanik“, na osnovu jednog pisma koji je napisao njegov otac, žrtva Holokausta, rekonstruisao jedan nestali svet, isto onako kako bi naučnik na osnovu jedne kosti mogao da rekonstruiše izgled neke nestale životinje. Sa druge strane, kada pomislimo na Teslu i njegova spektakularna otkrića koja su ga vodila daleko izvan horizonta poznatog sveta, ponekad se zapitamo da li je on bio samo naučnik ili naučnik i umetnik, koji je otkrivajući svet, zapravo stvarao novi svet. Pri tom, znamo da je Tesla voleo stihove Zmaja, što pokazuje da vrhunskim naučnicima umetnost nije strana, kao što ni vrhunskim umetnicima nije strana nauka.

* Tema Vašeg magistarskog rada je „Dezintegracija motiva mrtve drage u srpskoj poeziji 20. veka“.  Zašto ste izabrali tu temu?

U serijama, filmovima pa i u romanima i pričama, junaci često dođu do nekog važnog otkrića ili ideje u trenutku koji samim tim postaje nezaboravan. U životu, čini mi se, takvih privilegovanih trenutaka nema baš puno, jer se ideje i otkrića ne pojavljuju iznenada kao epifanije, već polako osvajaju vašu svest. Kada postanete svesni njihovog prisustva, čini vam se da su u vama već odavno, što je zaista i tačno. To je bio slučaj i sa motivom mrtve drage, čiji sam istorijat dao u knjizi „Ko je ubio mrtvu dragu“. Ne znam, ukratko, kada se i kako pojavila u mojoj svesti, ali znam da je bilo lepo čitati neke velike pesme, koje se baziraju na tom motivu: u srpskoj književnosti takve su najmanje tri, vrlo čuvene: Disova, „Možda spava“, Kostićeva „Santa Maria della Salute“, i Miljkovićeva „Uzalud je budim“.

* Miloš Crnjanski i Vi. I Vaš doktorat i Vaše stvaranje povezali ste s Milošem Crnjanskim. 

Crnjanski je pisac na kome sam doktorirao, a taj moj doktorat, malo prerađen, objavio sam kao knjigu teorijske proze pod naslovom „Crnjanski Megalopolis“. Pored ovog doktorata, o Crnjanskom sam napisao još i bezbroj drugih tekstova, a on je istovremeno i jedan od junaka mog poslednjeg romana „Omama“. To svakako govori da mi je on blizak pisac i da mi je blizak njegov pogled na svet, iako naravno, to ne znači da je moj i njegov pogled na svet potpuno identičan. Dakle, ja nisam fan Crnjanskog, niti mi smeta što se i neki drugi tumači bave Crnjanskim na svoj način, koji se razlikuje od mog. Sebe više doživljavam kao čoveka koji se bavi srpskom književnošću u celini, a Crnjanski je samo jedan od pisaca koje smatram sebi bliskim i sa kojima, nekada u mislima, razgovaram. Inače, druženja sa tim mrtvim ljudima, sunarodnicima, čije nam jedinstvene ličnosti ostale zaveštane u njihovim tekstovima, smatram za jednu od najvećih povlastica u svom životu.

* Napisali ste četiri romana. Možete li nam reći nešto o njihovom stvaranju i uspjehu koji ste postigli svojim stvaranjem?

Mislim da sam u sva četiri načina, na različite načine, pokušao da opišem jednu stvar, a to je duh vremena u kome živim. Svojim studentima uvek govorim da je književnost nije azil u koji se sklanjamo, već način da postanemo prisutniji u svetu u kome živimo. Moj prvi roman „Forward“, ima za pripovedača veštačku inteligenciju – objavljen je 2009. godine. Moj drugi roman, „Mi izbrisani“, iz 2013. godine, povezuje sudbinu naših ubijenih sunarodnika na Kosovu sa sajber svetom i virtuelnom realnošću: oba ova romana dobro su prošla kod kritike, ali ne i kod većine čitalaca. Potom sam objavio roman „Veliki juriš“, koji je napisan potpuno drugačije od prethodnih romana. Taj roman može da se čita kao istorijski roman o Prvom svetskom ratu sa elementima fantastike, ali je isto tako i priča o borbi između čoveka i nadčoveka, koja se prati kroz sudbinu tri lika. Najzad četvrti moj roman, „Omama“, govori o Berlinu iz doba Vajmarske republike, dakle krajem dvadesetih godina prošlog veka, u kome se vide prvi elementi onoga što sam kasnije u svojoj teorijskoj prozi nazvao Megalopolisom. Što se tiče mojih romana u celini, sada mi se čini da oni imaju svoj samostalan život, i da nekim čitaocima pripadaju isto onoliko koliko pripadaju i meni. To znači da su ispunili svoju sudbinu kojoj ja više nemam šta da dodam.

* U decembru 2018. godine održali ste nekoliko predavanja u svojstvu gostujućeg profesora na Univezitetu za strane studije u Pekingu. Kako biste opisali to svoje iskustvo?

Moja iskustva u Pekingu su bila vrlo lepa iz više razloga. Prvo, Peking nije samo vrlo lep grad, već je za nas koji dolazimo iz Evrope i vrlo neobičan grad. Zahvaljući ljubaznim domaćinima, imao sam priliku da ga u dobroj meri obiđem i upoznam. Tako sam se sreo sa jednom potpuno drugačijom civilizacijom od one u kojoj mi živimo, odnosno „pod“ kojom mi živimo. To se dobro vidi i po nekim svakodnevnim detaljima iz života Pekinga. Nevešću samo jedan takav detalj: kada uđete u kinesku banku, vidite na tabli da prednost u redu imaju vojnici. To više nigde u Evropi nećete videti, i ta razlika nešto govori. Ako kineski vojnik sutra treba da prvi rizikuje život za Kinu, onda je razumljivo zašto ćete mu dati prednost u redu u banci, ili u nekom drugom redu. Vi mu na taj način odajete zahvalnost za to što je spreman da se bori za zajedničku slobodu. Ako te zahvalnosti nema – a u Evropi je prema vojnicima nema, jer nikome na pada na pamet da im ustupi mesto u redu – kako onda možete da očekuje da će se taj čovek rizikuje život za vašu slobodu. Onoliko koliko ste spremni da uradite sa vojnika, toliko ste spremni da uradite i za svoju slobodu. Stvari su jednostavne: tamo gde nema kulta vojske tamo nema ni kulta slobode.

* Koja djela biste preporučili čitaocima koji žele da se upoznaju sa savremenom srpskom književnošću?

Preporuke za čitanje su kod mene neodvojive od ličnosti osoba kojime preporučujem knjige za čitanje. Knjige su, naime, kao ljudi. Mi smo ovakvi kakvi jesmo,  ali se odnos drugih ljudi prema nama razlikuje: neki ljudi u nama vide prijatelje, neki ljudi su prema nama ravnodušni, a neki su iritirani samim našim postojanjem. Ljudi se razlikuju, pa se razlikuju i knjige koje im se mogu preporučiti. Čak i onda kada više ljudi voli istog pisca, recimo, Crnjaskog, vrlo je verovatno da oni ne vole iste stvari u njegovom opusu, nego različite. Iz ovih razloga, uzdržavam se od uopštenih preporuka.

* Kako se srpska književnost danas pozicionira na međunarodnoj sceni?

Gete je svojevremeno imao ideju o svetskoj književnosti koju bi činila najbolja dela nacionalnih književnosti. To je međutim, utopija koja ne postoji, i koja verovatno, nikada nije ni postojala. Kulturna politika većine država a posebno velikih sila, neodvojiva je od spoljne politike, što se dobro vidi po dobitnicima Nobelove nagrade za književnost: gotovo uvek, u većoj ili manjoj meri, postoji neki politički kontekst unutar koga se bira dobitnik. Takav kontekst je postojao čak i onda kada je dobitnik Nobelove nagrade uistinu zaslužio tu nagradu, kao što je bio slučaj sa Andrićem. Danas je, na nekadašnjem Zapadu, književnost izgubila svoju autonomiju, što znači da je estetska vrednost književnog dela postala drugorazredna vrednost. Ono što se vrednuje jeste njena ideološka funkcija: da bi neko delo bilo uspešno, da bi neki pisac bio uspešan, on u 99% slučajeva ne sme da bude ideološki subverzivan. Uelbek je dozvoljeni izuzetak, to je svima jasno. Daću vam primer kako to funkcioniše: pre dve godine uzeo sam knjigu jednog slavnog francuskog pisca, pročitao sam desatak stranica, a onda sam prepostavio šta će se dogoditi na kraju romana sa svakim od junaka u skladu sa njegovom ideološkom pozicijom. Razgovarao sam sa suprugom, koja je roman pročitala, i sve sam pogodio. Ako je pisac tog romana značajan svetski pisac, onda vam njegov slučaj pokazuje šta danas jesu veliki svetski pisci, u najvećem broju slučajeva. Što se tiče pozicije srpske književnosti u svetu, nemam utisak da se danas sistemski radi na tome, a kada bi se radilo, onda bismo morali uzeti u obzir i ove prethodno izrečene napomene o poziciji same književnosti u svetu, odnosno nekadašnjem Zapadu.

* Radili ste jedno vrijeme kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu „Adam Mickijevič“ u Poznanju (Poljska). Koje su ključne vještine ili karakteristike koje bi lektor trebao posjedovati kako bi uspješno obavljao svoj posao?

Lektor za srpski jezik u Poznanju sam bio svega dva semestra, a posle toga sam se vratio na Filozofski fakultet u Novom Sadu, na kome sam već bio zaposlen kao asistent na Odseku za srpsku književnost. Dakle, moja lektorska iskustva nisu toliko dugotrajna da bi u meni mogla da ostave neki posebno dubok trag.

* Koje su moguće posledice nedovoljne lekture na karijeru pisca i prijem knjige kod publike? 

Čitanje knjige koja nije lektorisana na odgovarajući način, podseća na vožnju kolima na autoputu prepunom rupa. Između svih mojih knjiga koje sam do sada objavio, a ima ih više od deset, postoji jedna za koju nisam siguran da je uopše lektorisana. Lično, meni se kao autoru ta knjiga u velikoj meri smučila, a verovatno se smučila i čitaocima koji su je čitali. Naime, nije lako čitati tekst kada na svakoj stranici morate da pređete preko nekoliko slovnih grešaka. Srećom, ostale moje knjige su bile lektorisane vrlo korektno i to je jedan od razloga zašto su većinu njih ljudi rado čitali. Pitanje lekture jeste, ukratko rečeno, test ozbiljnosti izdavača.

Intervju sa prof. dr Slobodanom Vladušićem priredila Snežana R. Radulović

Izvor: Slovoslovlje