Dvojaka predizborna taktika

Piše: Igor Marojević

To što ću reći i slova o crnogorskim političkim prilikama za mene ima posebnu težinu te ja svoju procenu aktuelnih okolnosti ne mogu dati izvan potcrtavanja ličnog konteksta.

Do pre koji dan u emisiji „Oko“ na RTS-u, a sve od 1997. – kad sam se vratio iz Podgorice u Beograd – nisam se nijednom javno odredio o političkim okolnostima u Crnoj Gori sem kad sam u nekoj od predreferendumskih godina u „Reporteru“, gde sam pisao kolumne, izneo mišljenje da je savez suverenih država nesuvisla Đukanovićeva ideja i da ili treba da ostane državna zajednica ili da svaka republika-članica ide svojim putem, kako se i zbilo a protiv čega nemam apsolutno ništa.

Ne računam fikciju koju sam pisao, recimo svoj nagrađivani roman „Žega“, izvorno izdat 2004, gde opisujem zelenaško-bjelaški rat, a mislim da je ta knjiga štošta anticipirala od onog što će se između dve države događati do danas. Ali sada je stvarnost otišla dalje od fikcije, u smislu da se zelenaško-bjelaške i srodne podele uveliko poništavaju aktuelnim krsnim šetnjama.

Samo je „Zakon o slobodi vjeroispovijesti“ mogao da ujedini Srbe i većinu Crnogoraca (i da natera moju neznatnost da javno govorim o Crnoj Gori). Tome je doprineo ne samo bahati, loše obavešteni a kratkovidi, pre svega partijski predsednik, nego i Mitropolija crnogorsko primorska, čisteći protestne litije od stranačkih i nacionalnih obeležja i od zapaljivih govora mitropolita kog sam zbog toga više puta kritikovao, analizirajući njegov diskurs u širim kulturološkim kontekstima no što su to političke prilike u Crnoj Gori.

Lice regiona je i inače ružno. Poludiktatura je na delu u svakoj od država nastalih raspadom Jugoslavije, osim u prilično uređenoj Sloveniji – zbog koje se može reći da eks-JU ima bar lepe zeleno-plave oči – i u Crnoj Gori. U potonjoj državi na delu je – diktatura.  Crna Gora je jedina država – ne samo – regiona, gde se vlast nikad nije promenila demokratskim putem nego ubistvom iz osvete, kapitulacijom, ratom ili pučem. Pride kerberski aparat vlasti nedavno opet ukida imunitet opozicionim političarima a trenutno brutalno upada u njihove domove hapseći im majke i najbližu rodbinu. (Tako da regionalni potpisnici Apela 88 – pa i Filip David koji svuda prepoznaje nacionalizam i nedemokratičnost te i nas 18 pisaca što bojkotujemo Ninovu nagradu ofrlje naziva nacionalističkom srpskom književnom elitom –; tako da regionalni potpisnici apela kojim se Srbija osuđuje za krizu u Crnoj Gori zapravo brane represivne metode njenog diktatora i pomažu mu da sprovede predizborni nacionalistički program DPS, „obavezu da obnovimo autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve“, a koji je četvrtinu crnogorskih potencijalnih birača izveo na proteste.

Uzgred, Srbija toliko ugrožava Crnu Goru da je predsednik Vučić izjavio da je CPC – čiji je „mitropolit“ inače raščinjen u celom pravoslavlju – bila autokefalna i de fakto i de jure! Sve ovo govorim kao opozicionar, što sam bio neprekidno od 1990, kada sam počeo da se javno oglašavam.) U Crnoj Gori je Srba 28, 73 odsto, Srba-Crnogoraca 0, 34% a Crnogoraca-Srba 0, 30%, što je ukupno 29, 37 odsto, a podacima Ministarstva za ljudska i manjinska prava iz 2015. konstatovano je da je u državnim i organima mesnih uprava, sudovima i državnom tužilaštvu zaposleno 11, 24 odsto Srba, Crnogoraca 74,76 odsto, a manje nego na popisu uz Srbe bili su zastupljeni Bošnjaci (5,62 zaposlenih spram 8, 65 popisanih), Albanci (2,51 spram nešto manje od pet odsto) i Muslimani (2,46: 3, 31). U poslednje četiri godine vlada se potrudila da ispravi ove brojke, pa je godišnje u proseku zapošljavala čak 13 Srba i sedam Albanaca godišnje i samo 486 Crnogoraca, 22 Bošnjaka i 13 Muslimana. Ovo znate bolje od mene: srpski jezik je kod vas većinski, njime po popisu iz 2011. govori 43 odsto stanovništva, a crnogorskim 37, ali je drugi zvaničan a prvi niti je manjinski, niti konstitutivan a kamoli zvaničan.

Znate bolje i finese predizbornog Zakona o slobodi vjeroispovijesti, pa nema potrebe da ga analiziram. Sve uzev, sa svojom diktaturom, Crna Gora je, politički gledano, crni lišaj na ružnom licu regiona.

Prirodno je da su protestne litije masovne u većinski srpskim a srazmerno nemalim gradovima poput Pljevalja (57 odsto Srba spram 24,34 Crnogoraca) Herceg-Novom (49:34), Bijelog Polja (36:19) ili Berana (43:26) ali da budu guste u mestima gde je Srba svega 25 odsto, kao u Baru (dok je Crnogoraca 46 odsto) ili ogromne kao u Nikšiću (25,31:63,70) ili u Podgorici gde je Srba manje od 24 odsto, potvrđuje da je vlast u nameri da izazove nove podele u svrhu predizborne kampanje trapavo ali čvrsto ujedinila pravoslavno stanovništvo. Vlastodršci su primenili pogrešnu taktiku jer su njome dirnuli u instituciju čijim se vernicima smatra – po recentnom istraživanju crnogorske agencije Intelligent comunication – 62 odsto žitelja države (dok ih 10, 1 odsto ide u CPC),

Zapravo je DPS umesto sebi, „zakonom“ spremila prikladnu taktiku crnogorskoj opoziciji. Naravno da, usled poslovične nesposobnosti i potrebe za što većom čistotom protestnih litija, opozicija ne bi smela da preuzima krsne šetnje ali joj one samo idu u prilog. Iako sam protivnik politizacije crkve i pristalica toga da ona, kao na primer u Italiji i Španiji, plaća porez – ali ne po osnovu onakvog zakona kakav je donet krajem decembra 2019. – svestan sam da u diktaturi nema mesta takvim nijansama u političkom delovanju.

Zato bi najmudrije bilo da, u cilju rušenja autokratije, opozicija sluša odmerene savete rektora Cetinjske bogoslovije Gojka Perovića a možda i da ga istakne na zajedničkoj listi; naravno, ukoliko on pristane. Posredi je nacionalno i inače neostrašćen, razuman i elokventan čovek, kakvog vladajuća stran(k)a nema. Naročito ako istaknemo Perovićevu, po svemu sudeći, omiljenost i čestitost.