Двојака предизборна тактика
1 min read
фото: Лагуна
Пише: Игор Маројевић
То што ћу рећи и слова о црногорским политичким приликама за мене има посебну тежину те ја своју процену актуелних околности не могу дати изван потцртавања личног контекста.
До пре који дан у емисији „Око“ на РТС-у, а све од 1997. – кад сам се вратио из Подгорице у Београд – нисам се ниједном јавно одредио о политичким околностима у Црној Гори сем кад сам у некој од предреферендумских година у „Репортеру“, где сам писао колумне, изнео мишљење да је савез суверених држава несувисла Ђукановићева идеја и да или треба да остане државна заједница или да свака република-чланица иде својим путем, како се и збило а против чега немам апсолутно ништа.
Не рачунам фикцију коју сам писао, рецимо свој награђивани роман „Жега“, изворно издат 2004, где описујем зеленашко-бјелашки рат, а мислим да је та књига штошта антиципирала од оног што ће се између две државе догађати до данас. Али сада је стварност отишла даље од фикције, у смислу да се зеленашко-бјелашке и сродне поделе увелико поништавају актуелним крсним шетњама.
Само је „Закон о слободи вјероисповијести“ могао да уједини Србе и већину Црногораца (и да натера моју незнатност да јавно говорим о Црној Гори). Томе је допринео не само бахати, лоше обавештени а кратковиди, пре свега партијски председник, него и Митрополија црногорско приморска, чистећи протестне литије од страначких и националних обележја и од запаљивих говора митрополита ког сам због тога више пута критиковао, анализирајући његов дискурс у ширим културолошким контекстима но што су то политичке прилике у Црној Гори.
Лице региона је и иначе ружно. Полудиктатура је на делу у свакој од држава насталих распадом Југославије, осим у прилично уређеној Словенији – због које се може рећи да екс-ЈУ има бар лепе зелено-плаве очи – и у Црној Гори. У потоњој држави на делу је – диктатура. Црна Гора је једина држава – не само – региона, где се власт никад није променила демократским путем него убиством из освете, капитулацијом, ратом или пучем. Приде керберски апарат власти недавно опет укида имунитет опозиционим политичарима а тренутно брутално упада у њихове домове хапсећи им мајке и најближу родбину. (Тако да регионални потписници Апела 88 – па и Филип Давид који свуда препознаје национализам и недемократичност те и нас 18 писаца што бојкотујемо Нинову награду офрље назива националистичком српском књижевном елитом –; тако да регионални потписници апела којим се Србија осуђује за кризу у Црној Гори заправо бране репресивне методе њеног диктатора и помажу му да спроведе предизборни националистички програм ДПС, „обавезу да обновимо аутокефалност Црногорске православне цркве“, а који је четвртину црногорских потенцијалних бирача извео на протесте.
Узгред, Србија толико угрожава Црну Гору да је председник Вучић изјавио да је ЦПЦ – чији је „митрополит“ иначе рашчињен у целом православљу – била аутокефална и де факто и де јуре! Све ово говорим као опозиционар, што сам био непрекидно од 1990, када сам почео да се јавно оглашавам.) У Црној Гори је Срба 28, 73 одсто, Срба-Црногораца 0, 34% а Црногораца-Срба 0, 30%, што је укупно 29, 37 одсто, а подацима Министарства за људска и мањинска права из 2015. констатовано је да је у државним и органима месних управа, судовима и државном тужилаштву запослено 11, 24 одсто Срба, Црногораца 74,76 одсто, а мање него на попису уз Србе били су заступљени Бошњаци (5,62 запослених спрам 8, 65 пописаних), Албанци (2,51 спрам нешто мање од пет одсто) и Муслимани (2,46: 3, 31). У последње четири године влада се потрудила да исправи ове бројке, па је годишње у просеку запошљавала чак 13 Срба и седам Албанаца годишње и само 486 Црногораца, 22 Бошњака и 13 Муслимана. Ово знате боље од мене: српски језик је код вас већински, њиме по попису из 2011. говори 43 одсто становништва, а црногорским 37, али је други званичан а први нити је мањински, нити конститутиван а камоли званичан.
